Светосавље је православно хришћанство српског стила и искуства утемељено на лику и дјелу Светог Саве и српске народне вјерске традиције.
Историја Светосавље као филозофија живота и као богословско усмјерење настало је тридесетих година 20. вијека у Краљевини Југославији. У успостављању светосавља и у светосавској књижевности највише су се истакли владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић. Сам термин „светосавље“ потекао је од млађих професора и студената београдског Православног богословског факултета, а касније је ушао у општу употребу.
мини|лево|усправно|Свети Сава, фреска из манастира Милешева
Г. Ван Дартел указује на то како се поштовање Светог Саве развило већ у Карловачкој митрополији, и да је идеја Светосавља у одређеној мјери настала као реакција на римокатоличке манипулације и злоупотребе идеје о словенским светитељима Ћирилу и Методију. Православни су у овом римокатоличком инсистирању препознали идеолошку позадину усмјерену ка унијаћењу. Присвајање православних и свесловенских апостола од стране Римокатоличке цркве имало је експанзионистичке намјере. Тако је Светосавље, као изразито конфесионални феномен, који православље јасно одваја од латинског, а прије свега од унијатског римокатолицизма.
Смисао Светосавље представља усмјерење у српској богословској мисли и духовности уопште које се развило под великим утицајем Светог Саве, његовог светитељског лика и богословског доприноса. Светосавље, као филозофија живота, означава што досљеднију примјену православних вриједности како на личном плану тако и у историјској животној стварности српског народа. Православље није међу Србима било непознато прије Светог Саве, али сматра се да је захваљујући његовој ревности у просвјећивању народа православље прожело и духовно препородило српско народно биће и оспособило га за његовање аутентичне хришћанске културе.Епископ бачки др Иринеј: Светосавска беседа, Смисао светосавља , Приступљено 1. 9. 2014.
Изучавањем светосавља, односно живота и дјелатности Светог Саве, књижевном анализом и интерпретацијом његових списа, у новије вријеме се бави читав низ богословских текстова. На пољу светосавске књижевности највише су се истакли епископ Николај Велимировић и архимандрит Јустин Поповић, а у новије вријеме и теолози Димитрије Богдановић, епископ Атанасије Јевтић и др. Отац Јустин Поповић у својој књизи Светосавље као философија живота тврди да у светосавској филозофији свијета владају два основна начела: свијет је богојављење и човјек је богослужење. Према њему, сав живот Светог Саве је био изграђен на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу, јер је он овај свијет сматрао за величанствени храм Божији у коме се врши непрекидно богојављење. За Светог Саву се каже да је он својим јеванђелским дјелима постао, и навијек остао, најмудрији и највећи српски филозоф, који је српској души најпотпуније и најсавршеније открио вјечни божански смисао и свијета и човека.Архимандрит др Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Светосавска философија света, Ваљево, 1993 , Приступљено 1. 9. 2014.
Књига Геополитика светосавља: српско национално питање у историјском распону од крштене до природне Србије аутора Љубише Деспотовића указује да је Светосавље национална и верски избалансирана политика односно рационална синтеза између утицаја Истока и Запада.
Посебности у односу на остале православне цркве Светосавље се разликује од осталих православних цркава по томе што његује обичаје везане за: крсну славу (жито и славски колач), Бадњак... Док Грци, Руси и други славе имендане, у Светосављу нема тог обичаја, осим код монашких лица.
Политизација Светосавље се тумачи на више начина, а најчешће се своди само на једну од његових компоненти или се у њему откривају садржаји и поруке које су светосављу опречне. Присутно је свођење светосавља на чисто национално-политичку идеологију, лишену духовног садржаја. Идеологизација светосавља је најчешћа и некада се посматра као облик српског национализма.
Одређени број људи гледа на светосавље као десну политичку идеологију, спој српског национализма и клерикализма, односно светосавски национализам. Поједине организације себе често одређују као светосавске, као нпр. Отачаствени покрет Образ, Двери српске итд. Овакво гледиште на Српску цркву је условљено падом српске државе под Турке и друге окупаторе, па је православним Србима једина народна институција, која је остала чувар народног духа, била Црква.
Често се светосавским националистима приписује и антисемитизам. Тако је епископ Николај Велимировић у књизи „Кроз тамнички прозор“, написаној током заробљеништва у концентрационом логору Дахау, за рат оптужио све нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и вјерске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско дјеловање.Велимировић. Николај. „О Јеврејима“, у Речи српском народу кроз тамнички прозор (из логора Дахау), ИХТУС-Хришћанска књига, Београд, 2000 (pp. 193—194)www.svetosavlje.org Владика Николај: Кроз тамнички простор , Приступљено 1. 9. 2014. С друге стране, Мирослав Свирчевић, историчар и сарадник при Балканолошком институту САНУ, сматра да се Николај Велимировић не може оптуживати за антисемитизам, јер се у историји хришћанске вјере могу наћи много значајнији теолози попут Мартина Лутера чије су мисли биле прожете антисемитизмом, а чак су се и Хитлерови нацисти позивали на његове списе па нико не означава Мартина Лутера као антисемиту.Др Мирослав Свирчевић, Расистички памфлет који тврди да су Срби изумили фашизам, Приступљено 1. 9. 2014.
Види још Свети Сава Светосавски национализам Николај Велимировић Јустин Поповић
Референце
Литература
Спољашње везе Светосавље („svetosavlje.org”) Трибина „Светосавски завет и југословенски мит – узлети и странпутице” Светосавље као егзистенцијална филозофија српског национа с обе стране Дунава
Категорија:Култура Српске православне цркве Категорија:Свети Сава