Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932 — Мелбурн, 8. март 2026), познат и под уметничким псеудонимом Биримбир Вонгар (), био je српски и аустралски писац, антрополог,Абориџини у књизи Сретена Божића Вонгара, Глас јавности од 27. јануара 2011. година, Приступљено 19. априла 2011. хуманиста и борац за права аустралских староседелаца.
Писао је романе, драме, кратке приче и песме. За своја дела је више пута награђиван. Током живота се дружио и имао подршку многих личности као што су Жан Пол Сартр, Симон де Бовоар. Самјуел Бекет, Приступљено 19. априла 2011. и др. За немачко издање збирке прича Бабару из 1987. предговор је написао Петер Хандке. Књиге су му превођене на многе језике.
Од 1960. године живео је и стварао у Аустралији. У Аустралији се све до 1981. веровало да је аустралски староседелацAnn McGrath: In Search of the Never-Never: Mickey Dewar: Champion of History Across Many Genres, ANU Press, Apr 9, јер је у многим својим делима писао о староседеоцима и живећи са њима бележио њихова усмена предања. O његовом пореклу се више сазнало када је почео јавно да иступа и говори о страдањима Срба у ратовима деведесетих година 20. века.
Након породичне трагедије и пресељења у Мелбурн живео је и писао у релативној изолацији на свом имању на којем су му, после смрти друге супруге Линде Билчић, друштво правили пси аустралијске расе динго.
Биографија
Школовање Б. Вонгар је рођен као Сретен Божић 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца у многочланој породици Стевана Божића и супруге му Даринке. Његов отац Стеван ( 1970. године) борио се као војник у Кумановској бици.
Завршивши основно школовање уписао се у Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре.Србин међу Абориџинима, Вечерње новости од 15. октобра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011. Школовање је прекинуо након што му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца који је робијао након што је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.
Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу. После војске 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету Ђуро Салај похађао је радионицу за писце.
Почетак каријере Почео је да објављује песме у Младој култури, Новом веснику и другим књижевним часописима. Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу. У Младеновцу је покушао да штампа новине. У Ужицу је радио као новинар Вести. Због једног чланка је на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио отказ и забрану да ради као новинар. Пребегао је у Италију, а из Италије је пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста. У том прихватилишту је, у току једне године, научио француски језик. У Француској је почео да се дружи са Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око Музеја човека () и да се упознаје са антрополошким темама.
Живот у Аустралији Суочен с беспарицом, сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску и отискује се пут Аустралије. У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик. Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини.
Живот међу староседеоцима Аустралије Тражећи посао, Божић се упутио у унутрашњост Аустралије. Један белац у Алис Спрингсу () му је рекао да ће из средишње Аустралије до Кимберлија () најлакше стићи јашући на камили. У пустињи Танами се изгубио и умирао од жеђи. Пронашао га је један стари урођеник кога је Божић назвао Џубуру (), пошто је ову реч урођеник често понављао а чије значење он није разумео. Пут кроз пустињу је трајао неколико месеци. Током путовања Божић је научио много о племенским обичајима аустралијских домородаца, имена биљака, животиња и оруђа које су домороци користили и правили.Раки, Јасен, Београд,
Међу аустралским староседеоцима је живео десетак година добивши име Барнумбир Вонгар () што у преводу значи Гласоноша из света духова. Оженио се Ђумалом (), Абориџинком из домородачког народа Варлпири (), са којом је имао двоје деце. По сопственим речима, велики део његовог знања и разумевања домородачке поезије Сретен дугује својој домородачкој жени Ђумали.Раки, Јасен, Београд. Аустралија је 1960-их имала строге законе који су регулисали ко и како може посећивати подручја у којима су живели домороци. Сретен није имао дозволу за тако нешто и једном приликом умало га није ухватио бели аустралијски полицајац који се нашао у домородачком подручју где је Сретен живио. Да би га сакрили, домороци су га прекрили прашином и почели да поју над њим као да је болестан. Полицајац је упитао одакле је Сретен, нашто су му домороци одговорили да је он из Вонгар банде, што је на њиховом језику значило из света душа, тј. неко ко је већ умро.
Депортација Док је живео међу домороцима, Сретен је одлазио у Мелбурн () где је упознао прослављеног аустралијског писца кратких прича, мемоаристу и антрополога Алана Маршала () са којим је касније (1972) заједно написао књигу Абориџински митови (), 15.03.. Збирка прича Пут за Бралгу () му је објављена 1976. на француском у издању часописа Модерна времена () који су уређивали његови познаници, Сартр и де Бовоарова.
Након што је две године доцније књига објављена на енглеском, због начина на који је описао живот аустралских староседеоца, био је критикован и изложен непријатностима од стране аустралијске белачке заједнице и аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у околину Мелбурна уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица. У међувремену су му сви чланови породице помрли због тога што су пили воду из извора који је био затрован намерно или на неки други начин, 15.03..
Нуклеарни циклус Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и њиховом страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине тзв. Нуклеарни циклус. Ту спадају: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1987), Раки (1994), Didjeridu Charmer (2006)B. Wongar: Books and Editions, The Nuclear Cycle .
Први рукопис књиге Раки му је заплењен од стране аустралијске полиције, па ју је по сећању поново написао,, Ревија Д од 30. септембра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011. завршивши је и објавивши 1994. године.
Место у српској књижевности За Сретена Божића проф. А. Петровић, у своме есеју "Две повести и једна прича, Увод у дело Б. Вонгара"Aleksandar Petrović: Dve povesti i jedna priča, Uvod u delo B. Vongara, Кораци, октобар 2010. пише да "нема ни једног живог писца који је непосредније израстао из вековног српског књижевног наслеђа, ни једног који је то наслеђе успешније сублимирао у потпуни склад етике и естетике, ни једног који се одлучније заложио за ствар слободе. Од свих српских писаца који долазе после Андрића, Црњанског и Селимовића, Божић је једини који зна шта је позив писца, који гради мостове и "не меша аморфни малтер речи" као што то други чине."
Петровић наводи и да "Божић пише на енглеском али мисли на српском. Он враћа у српску књижевност српску традиционалну мисао, њену етику и естетику коју је протерао из српске књижевности крути комунизам а данас љигави неолиберализам."
Награде и признања Добитник је неколико награда за поезију у периоду од 1955. до 1957. године у Србији. Награда британске Арвон фондације за поезију () 1980Avron Foundation Poetry Competition, 1980 Anthology, Обсерверова награда () L. T. Reynolds, The New Renaissance, 2000, Награда америчке библиотечке асоцијације () 1982. године. Аустралијска награда за књижевност () за 1983, 1984, 1986, 1989. и 1991 Награда међународног ПЕН центра у Америци () 1986. године. Писац-резидент при Абориџинском истраживачком центру Монаш универзитета за период од 12 недеља у 1987. години (). In: Monash Reporter, Monash University, Number 5-87, 1 July Почасна награда за изванредан допринос аустралијској књижевности () од стране Аустралијског савета за уметности 1997. године. Књижевна награда Растко Петровић за 2005, Матица исељеника и Срба у региону Почасни докторат Универзитета у Крагујевцу 2009. године (на предлог професора Александра Петровића и Филолошко - уметничког факултета)
Документарни филмови о раду и животу Сретена Божића Dragan Gavrilovic (director) "Srbi sa petog kontinenta - Sreten Božić Wongar", (2021) Apertura Films Andrijana Stojkovic (director): "Wongar" (2018) All Inclusive Films John Mandelberg (director/writer): "A Double Life. The Life and Times of B.Wongar", Sorena Productions, Australia, John Mandelberg (director/writer): "Totem & Ore, 2014 – 2019"
Интервјуи Jan Wositzky (interviewer): "Dingoes, Names and B. Wongar" – ABC Radio National's 'Books and Writing' program Ray Willibanks (interviewer): . In: Ray Wilibanks: "Australian Voices: Writers and Their Work", University of Texas Press, 15. 3.
Дела Сретен је своја дела објављивао под својим правим (Божић) и књижевним (Вонгар) именом. Након објављивања књиге приповетки о Вијетнамском рату 1972 године веровало се да је Сретен амерички црнац који је дезертер Вијетнамског рата који се крије међу аустралијским домороцима, а са објављивањем Пута у Бралгу (1978) мислило се да је он аустралијски домородац из Северне територије Аустралије. Али Абориџински митови су сугерисали да би Сретен Божић и Б. Вонгар могли бити једна те иста особа што је потврдио Р. Дру () у чланку "Solved: The Great B. Wongar Mystery" објављеном у The BulletinP. Sharrad, 1982. Р. Боер () каже да је Сретен писац низа задивљујућих поема, кратких прича и романа у којима урођеници не опонашају колонизаторе него досељеник (Србин) опонаша урођеника.
Сретенове књиге су, бар до 2006. године, преведене у 13 језика. Процењено је да су његове књиге продане широм света у бар један милион примерака. Сретенов литерарни и антрополошки опус је најшира и најпознатија репрезентација аустралијске домородачке културеWhere Fiction Ends: Four Scandals of Literary Identity Construction by Therese-Marie Meyer, Königshausen & Neumann, . Романи
1978 Трагачи (. .), неауторизовано издање штампано без одобрења аутора, Приступљено 19. априла 2011.. 1983 Валг (. .) 1985 Каран (. .) 1987 Габо Ђара (. .) 1994 Раки (. .) 2008 Хајка (. .) 2015 Диђериду шармер (. .)
Аутобиографија
1999 Дингово легло (. .)
Збирке прича
1982 Бабару (. .) 1991 Последњи чопор дингоса (. .) 1992 Марнгит (. .)
Драме
1960 Јабланови – Гулвири и Бого () 1972 Камен у мом џепу (. ), објавио под именом Сретен Божић заједно са аустралијским писцем Аланом Маршалом () 1973 Село Баланг-Ан (. )
Збирка поезије
1984 Билма (. .)
Фотографске колекције
2006 Тотем и руда (. )
Антропологија
1978 Пут за Бралгу (. .) 1972 Абориџински митови (, Melbourne, Gold Star)
На српском језику
Пут за Бралгу / Бабару, превео Душан Величковић, Народна књига, Београд, 1983. Цвет у пустињи, приредио Ратомир Ристић, превеле Љиљана Крстић и Милица Живковић, Просвета, Ниш, 2004. Последњи чопор дингоса, превела Станислава Лазаревић, Матица исељеника Србије, Београд, 2005. Билма, превео Мома Димић, Центар за културу и образовање Аранђеловац, Аранђеловац, 2005. Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011. Раки, превела Мирјана Петровић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011. Валг, превела Милица Живковић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011. Каран, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011. Габо Ђара, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2012.
Референце
Литература
Душица Лазић: Вијетнамски рат у делима Б. Вонгара, Нађе Тешић и Стива Тешића, докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду 2014