мини|Нова средња и источна Европа, према пројекту представљеном 28. маја 1942.|upright=0.8|alt=мапа
Генералплан Ост ( — „Главни план за Исток”) био је нацистички пројекат просторног планирања животног простора (Лебенсраум) који је Немачка освојила у средњој и источној Европи. Развијан током три године, између краја 1939. и првих месеци 1943. године, Генералплан Ост је за циљ имао да, након очекиване победе Рајха, прекроји карту Европе и реорганизује европско друштво према расним критеријумима.
Генералплан Ост се може дефинисати као пројекат територијалног планирања великих размера за источне територије које су Немци освојили или тек требало да освоје, осмишљен под одговорношћу бироа III Б при Главном безбедносном уреду Рајха (РСХА). Намењен остваривању расног програма националсоцијализма, имао је за циљ изградњу новог европског поретка, замишљеног као научног и рационалног, уз примену расних принципа које су донели Хитлер и његови сарадници од 1920-их година. Његов главни креатор, Конрад Мајер, тежио је да обликује и одржи германско царство у Европи, окупљајући не само све Немце и говорнике немачког језика, већ и све германске популације, остварујући тиме „националсоцијалистичку идеју”.
Развијени између јесени 1939. и пролећа 1943. године, ови пројекти планирања постајали су све амбициознији током година. Први пројекти, завршени почетком 1940. године, односили су се на Пољску. Године 1941, избијање сукоба са Совјетским Савезом подстакло је немачке званичнике да наруче различите пројекте од уреда задужених за расну политику. Тако је Конрад Мајер прву верзију предложио Химлеру већ 15. јула 1941, једва месец дана након почетка рата на Истоку. Након тога, уследиле су друге верзије, које су обухватале све више територија, све до прве половине 1943. године.
Развој по фазама
1850—1919: Почеци
мини|Пол де Лагард предвиђа колонијално ширење у источној Европи.|alt=Пол де Лагард|лево|upright=0.8 мини|upright=0.8|Обер Ост, оквир Лудендорфових колонијалних пројеката.|alt=мапа
Иако су најразрађенији пројекти настали 1930-их и 1940-их година, пројекти планиране колонизације источног европског континента од стране Немаца појављују се 1850-их, на трагу списа Фридриха ЛистаГодине 1842. немачки економиста предлаже стварање политичког ентитета који би обухватио немачке државе и Аустријско царство у оквиру подунавске федерације..
Након оснивања Рајха, Пол де Лагард, незадовољан малонемачким решењем које је изабрао Бизмарк, предлаже колонијално планирање у средњој и источној Европи: у својим Немачким списима 1886. године предлаже да се Урал постави као источна граница Рајха и да се тако припојене територије отворе за германску колонизацију. Неколико година касније, 1895, социолог Макс Вебер залаже се за успостављање систематске политике германске колонизације пољских територија интегрисаних у Рајх.
Услед немачких успеха у Русији током Првог светског рата, Ерих Лудендорф, који је био задужен за Источни фронт, предлаже 31. марта 1917. да се планира колонизација територија под јурисдикцијом Обер Оста, који је управљао окупираним територијама у Русији. Лудендорф тако заговара протеривање балтичких и словенских популација и њихову замену немачким колонистима окупљеним у аграрним заједницама.
1920—1939: Прва помињања мини|upright=0.8|Рихард Валтер Даре 1937. године, на конгресу Рајхснерштанда.|alt=Рихард Валтер Даре У периоду између 1920-их и 1939. године, када су објављени први прецизно разрађени пројекти, нацистички званичници остају нејасни у вези са колонијалним плановима које желе да спроведу у источној Европи.
Од 1924. Хитлер у књизи Мајн кампф предвиђа освајање територије која би Рајх претворила у светску силу способну да се такмичи са Француском, Великом Британијом, обема ослоњеним на своје колонијално царство, као и са САД или Русијом. Између 1924. и 1933. Хитлер, инспирисан делима Ханса Грима, жали због скучености немачке територије: према будућем канцелару, то спречава било какву аутократску политику. Према Хитлеру, аутократија и прехрамбена самодовољност су за Рајх могуће само под условом трајног освајања и контроле европских територија Русије, посебно подстицањем њихове колонизације од стране немачких сељака.
Рихард Валтер Даре преузима и продубљује ове пројекте: тако 1932. помиње постојање дугорочних планова за развој источне Европе; затим их на годишњем конгресу Рајхснерштанда 1936. поново помиње у свом говору.
1939—1940: Први пројекти
Од освајања Пољске, развијају се колонијални и расни пројекти краткорочног, средњерочног и дугорочног карактера како би се осигурала дефинитивна контрола над припојеним или окупираним пољским територијама (Рајхсгау Вартеланд и Западна Пруска, као и Генерално губернаторство). Тако већ 6. октобра 1939. Хитлер изричито показује своју жељу да „реорганизује етничке односе у Европи” и декретом оснива Рајхскомесаријат за јачање германства (РКФдВ). У пролеће 1940, након успостављања ове структуре, Конрад Мајер предлаже први план за етничку реконструкцију бившег Данцигског коридора, који је претходне јесени припојен Рајху. Недуго пре тога, у новембру 1939, још један пројекат, који историчари називају „првим Генералплан Остом”, израдила је Главна канцеларија за етничке Немце (Фолксдојче мителштеле), задужена за насељавање Фолксдојчера у Рајх.
Неколико месеци касније, током маја 1940, РКФдВ — служба под вођством Конрада Мајера у оквиру РуША, подстакнута конкуренцијом Фолксдојче мителштелеа — разрађује први пројекат ограничен на пољске територије под немачком контролом. Овај план колонизације предат је Химлеру 23. јануара 1940. и за њега, као и за планере СС-а, више узима као модел колонизацију северноамеричког континента него средњовековни Дранг нах Остен. У овом документу од двадесетак страница, Мајер детаљно описује принципе које планери морају применити на терену. План предвиђа брзу германизацију територија припојених Рајху, с циљем да немачко становништво постане већинско у руралним областима, посебно кроз стварање немачких насељеничких коридора у Вартеланду и Западној Пруској. Други пројекат представљен је у мају 1940. са циљем да се „реши јеврејско питање” на територијама припојеним Рајху, како би се на њихово место населили Фолксдојчери из Волиније и балтичких земаља.
Сваки нови предлог планирања био је амбициознији од претходног и заснивао се на све систематичнијој потрази за појединцима који се могу „германизовати” или „поново германизовати”.
1941—1942: Коначни пројекти мини|upright=0.6|Хајнрих Химлер, овде 1942. године, наређује израду програма колонизације европског дела Русије.|alt=Химлер Фаза припреме за рат против Совјетског Савеза ствара услове за проширење пројеката који су првобитно развијени само за окупирану Пољску на све територије које треба освојити у Совјетском Савезу. Тако већ 24. јуна 1941.Од 21. јуна 1941, према Адаму Тузу (Tooze 2012, p. 455). Химлер лично поверава Конраду Мајеру осмишљавање демографског и расног планирања проширеног на целу средњу и источну Европу. Представљен Химлеру у јулу, он га не само сматра „застарелим”Према Химлеровој сопственој белешки на маргини документа који му је предат у јулу 1941., већ га и Хитлер сматра недовољно амбициозним, захтевајући интеграцију Ингрије, балтичких земаља, Украјине и Крима.
Током јесени 1941, други центри моћи у Рајху, подстакнути Хитлеровим интересовањем за колонизацију, такође предлажу сопствено планирање освојених територија: Министарство за окупиране источне територије, чији министар, Алфред Розенберг, претендује да централизује све колонијалне пројекте, укључујући оне Радног фронта и РСХА. Производња ових различитих планова илуструје не само слагање око дугорочних циљева, већ и разлике у краткорочним циљевима, што потврђују детаљне критике које је изнео РуША на рачун плана РСХА.
Химлер наређује Мајеру 27. јануара и 2. фебруара 1942, у контексту обележеном предлозима конкурентских нацистичких организација, да му достави упоредив пројекат, да процени трошкове пројекта колонизације простора од Црног мора до поларног круга и да припреми нови пројекат. Ова верзија му је представљена 28. маја 1942. и он је сматра „углавном веома добром”; уместо раније планираних великих евакуација, предност се даје истребљењу, углавном путем глади и принудног рада.
Химлер званично прихвата пројекат представљен у мају 12. јуна 1942. и представља га Хитлеру 16. јула исте године. Упркос томе, Химлер инсистира да се германизација Естоније, Летоније и Генералног губернаторства заврши у наредних двадесет година.
1943—1944: Последња помињања
У децембру 1942, а затим у првој половини 1943, Химлер, одговоран за колонизацију, тражи да се побољша и прошири пројекат који је предложио Мајер, са жељом да га интегрише у шири пројекат (Gesamt-Siedlungsplan). Овај пројекат је укључивао постојеће планове колонизације у припојеној Пољској, али и нацрте за расну и територијалну реконструкцију Чешке-Моравске, Алзас-Лорене и југословенских територија припојених Рајху 1941. Оваква амбиција повећала је демографске потребе, те се процењивало да је за реализацију потребно тринаест милиона колониста.
Упркос овој наруџбини, од фебруара 1943. Химлер занемарује писма која му шаље Мајер, што означава повратак свакодневном управљању сукобом. Поред тога, Химлерови најближи сарадници блокирају Мајерове захтеве за појашњењима у лавиринтима СС бирократије. Последњу белешку у досијеу написао је подофицир задужен за архиву 6. јануара 1944. године.
мини|У октобру 1943, а затим у августу 1944, Химлер у Познању говори о колонијалним пројектима у источној Европи.|alt=Познањ Ипак, у октобру 1943, а затим у августу 1944, Химлер у својим познатим говорима у Познању пред Гаулајтерима поново помиње пројекте територијалне и етничке реконструкције европског континента. Граница Рајха морала би бити померена 500 километара на исток, при чему би Урал био источна граница великогерманског Рајха: у октобру 1943. очекивао је да ће германски народ бројати 300 милиона људи, а у августу 1944. Рајх би бројао „сто двадесет милиона Германа”. Коначно, 3. новембра 1944, током инспекције на западу Рајха, који су тада директно угрожавале савезничке трупе, Химлер је покушао да подстакне Гаулајтере причајући о будућем немачком светском царству које би победнички исход сукоба омогућио.
Роланд Фрајслер, с друге стране, у свом говору током репресије након завере од 20. јула 1944, евоцира популацију од „милијарду Немаца”: европска Русија је у том оквиру морала бити масовно колонизована, а њено становништво истребљено.
Идеолошки концепти
Генералплан Ост и нацистичка колонијална машта
мини|alt=Хенрик I Птичар|лево|upright=0.8|Хенрик I Птичар подстиче колонизацију територија источно од Германије.
Осмишљен да обликује царство које би било једнако дуговечно као и Римско царство, Генералплан Ост инспирисан је методама цивилизација чијим се настављачима сматрају његови творци: грчки модел уопште, а посебно спартански, римско наслеђе и средњовековни Дранг нах Остен представљају колонијалне моделе на које се пројекат ослања. Нацистички планери тврде да се налазе у континуитету германске колонизације у средњој и источној Европи. Желећи да иду стопама римске колонизације, као и немачког краља Хенрика Птичара или саксонског војводе Хајнриха Лава, Хитлер и Химлер смештају источноевропске колонијалне пројекте у дуготрајну германску перспективу.Химлер, на пример, брани тезу о постојању дуге германске прошлости на совјетским територијама.