мини|Споменик стрељаним ђацима у Крагујевцу Србија је у току Народноослободилачке борбе, од 1941. до 1945. године, за окупатора представљала једно од главних стратешких позиција у Југославији. Устанак у Србији избио је јула 1941. године и убрзо је захватио скоро читаву земљу. Створена је прва слободна територија у тад окупираној Европи под називом „Ужичка република“. Непријатељ је окупља веће снаге и убрзо под страшним терором покушао да угуши устанак, али се главнина пертизанских снага пребацила у Босну. Диверзије и напади на непријатеља су се наставили у току цитавог рата, а почетком 1944. године јаче партизанске снаге поново прелазе у Србију. Коначно ослобођење Србије одиграло се крајем 1944. године, делимично уз помоћ совјетске Црвене армије.

Данас, 21. октобра, на годишњицу масакра у Крагујевцу, Србија обележава празник Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. У периоду од 1945. до 2001. године се 7. јула славио Дан устанка народа Србије.

Окупација и припреме за устанак

мини|Окупациона подела Југославије, 1941. године После Априлског рата 1941. године и окупације Краљевине Југославије, већи део Србије окупирали су Немци, а мањи Бугари. Опљачкали су знатна материјална добра и одвели око 350.000 војника, претежно српске националности у заробљеништво. Јевреје и све оне који су предстваљали опасност по њихов режим су прогонили, хапсили и одводили у логоре.

Прелазак Централног комитета Комунистичке партије Југославије, из Загреба у Београд, крајем маја, био је од великог значаја за развој Народноослободилачке борбе у Србији. Припреме за устанак почеле су одмах после Мајског саветовања ЦК КПЈ у Загребу, а Војни комитет при Покрајинском комитету КПЈ за Србију формиран је средином маја. Одржанване су Окружне и Месне конференције КПЈ, формиран је велики број месних десетина и неколико партизанских одреда. Прикупљене су знатне количине оружја и муниције. Војни комитет је прерастао у Штаб Народноослободилачких партизанских одреда, а после саветовања у Столицама, септембра месеца, у Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије.

Устанак

мини|Споменички комплекс Бела Црква После седнице Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 4. јула 1941. године на којој је донесена одлука о отпочињану оружаног устанка и наређења команданта Главног штаба Јосипа Броза Тита, да устанак треба започети у западној Србији и тамо створити ослобођену територију која ће послужити као база развијању устанка у другим крајевима. Партизанском акцијом у селу Бела Црква, код Крупња 7. јула отпочео је организовани устанак у Србији. Из Беле Цркве брзо се проширио прво на западну, а затим и на друге крајеве Србије. До септембра 1941. године формирана су 24 партизанска одреда са око 14.000 бораца. Створена је повезана велика слободна територија у западној Србији, Шумадији и Поморављу, као и први органи „народне власти“.

Акције су извођене и у градовима (у Београду, Нишу и другим местима), многе диверзије у рудницима и на комуникацијама. Саветовање у Столицама, септембра 1941. године, било је значајан догађај за даљи развој Народноослободилачког покрета, а посебно присуство Врховног штаба НОПОЈ и Централног комитета КПЈ на слободној територији Србије. Ужице је скоро два и по месеца било центар руководства Народноослободилачке борбе Србије и Југославије и највеће слободне територије у Југославији, познате као Ужичка република. Створени су месни, срески и Главни Народноослободилачки одбор Србије.

Прва непријатељска офанзва

Сви покушаји окупатора да угуши устанак у Србији, остали су без успеха, због чега су Немци били присиљени да са других фронтова пребаце две комплетне дивизије, један пук и два батаљона да би ликвидирали устаничке снаге. Крајем септембра Немци су са око 80.000 војника отпочели прву већу офанзиву у западној Србији и Шумадији (познату као Прва непријатељска офанзива), спроводећи, истовремено, најгрубљи масакр над становништвом, нарочито у Крагујевцу, Краљеву и Шапцу. У овим акцијама Немцима су садејствовале квислиншке формације - Српске државне службе и Српског добровољачког корпуса. Упоредо са овом акцијом, дошло је и до отвореног непријатељства између Народноослободилачког покрета и Равногорског покрета, под вођством пуковника Драгољуба Драже Михаиловића.

Под ударом далеко надмоћнијих снага, Врховни штаб НОПО Југославије и Главни штаб НОПО Србије, били су принуђени да напусте Србију и да се са делом снага повуку у Санџак и источну Босну. Од ових и црногорских батаљона формирана је у Рудом 21. децембра Прва пролетерска ударна бригада. Знатан део партизанских снага остао је у Србији, а Покрајински комитет КПЈ за Србију у Београду, где се вратио из Санџака.

Борбе током 1942. и 1943. године Народноослободилачки партизански одреди и партијске организације у Србији су током 1942. године запале у тешкоће под ударима непријатеља, а нарочито четника Драже Михаиловића. Један део партизанских снага упућен је у Босну и од њих је формирана Друга пролетерска ударна бригада. Новоформирани Главни штаб за Србију није могао да функционише, а Покрајински комитет КПЈ за Србију је из Београда, преко Загреба, успоставио везе са ЦК КПЈ и Врховним штабом. Због тога је тежиште борбе у 1942. години пренето на јужну Србију, где је стално до краја рата, и поред бројних непријатељских подухвата Народноослободилачки покрет све више јачао.

У току 1943. године дошло је до развоја Народноослободилачког покрета у скоро свим крајевима Србије. Формиране су Прва шумадијска и Прва јужноморавска бригада. Покрајински комитет КПЈ за Србију је прешао из Београда на ослобођену територију, а Главни штаб НОВ и ПО Србије је успео да организованије делује. Јужна Србија је била најјаче упориште, нарочито подручја Јабланице, Топлице и Црне Траве. Зато су Главни штаб и Покрајински комитет прешли на тај простор и ту остали све до ослобођења Београда, октобра 1944. године.

У току 1942. и 1943. године да би ослободили своје снаге, Немци су у два наврата ширили окупациону зону у корист Бугарске. У то време четнички покрет је у Србији, представљао противника који се није смео ни војнички ни политички потценити, првенствено због његове класне и контрареволуционарне улоге у односу на Народноослободилачки покрет. Квислинг Милан Недић се све чвршће повеза са четничким покретом. Борба за позиције у масама против утицаја снага контрареволуције постале су најважнији задатак Комунистичке партије Југославије у Србији. И у стратегијским плановима Врховног штаба НОВ и ПОЈ Србија је постала све значајнији чинилац.

Ослобођење Србије

мини|Споменик борцима Револуције у Ваљеву мини|Спомен-парк Бубањ код Нишу мини|Спомен-обележје Сремски фронт Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито указивао је да од развоја прилика у Србији зависи даљи развој догађаја, не само у Југославији, већ и на Балкану. Зато је Врховни штаб НОВ и ПОЈ у новембру 1943. године упутио Другу пролетерску и Пету крајишку дивизију да изврше продор у западну Србију, а у 1944. године појачава снаге НОВЈ према Србији. Истовремено, Народноослободилачки покрет у Србији, је све више јачао. Број новоформираних бригада у јужној и источној Србији стално се повећавао. У лето 1944. године формиране су 21, 22, 23, 24, 25, 45, 46. и 47. дивизија, а затим 13. и 14. корпус. Ове дивизије су заједно са Оперативном групом дивизија коју је Врховни штаб НОВ и ПОЈ из Црне Горе, источне Босне и Санџака упутио према Србији, ангажоване у разбијању немачких и квислиншких снага у Србији и у њеном потпуном ослобођењу.

Јединице Народноослободилачке војске Србије тесно су садејствовале с јединицама Народноослободилачке војске Македоније и на Косову у борбама против немачких снага које су се повлачиле из Грчке. Продором Групе дивизија преко Ибра у Србију, јула 1944. године немачке и квислиншке снаге су разбијене на неколико групација. Први пролетерски и Дванаести војвођански корпус НОВЈ ослободили су западну Србију, 14. српски корпус и 57. совјетска армија источну Србију, а 13. српски корпус НОВЈ Ниш и друга места у јужној Србији. Док су Први пролетерски и 12. војвођански корпус са совјетским снагама изводили Београдску операцију, 13. српски корпус је после ослобођења Ниша и Лесковца, уз садејство снага под командом Главног штаба НОВ и ПО Македоније и Косова, водио упорне борбе против немачке групе армија „Е“ која је била присиљена да се повлачи долином Ибра, преко Санџака за Босну. Делови Првог пролетерског и 14. војвођанског корпуса ослободили су Крагујевац, а почетком децембра и све остале делове Србије до Дрине. Тиме је била ослобођена читава Србија. Главни штаб НОВ и ПО Србије је по наређењу Врховног команданта од дивизија 14. српског корпуса формирао Јужну оперативну групу за продор преко Дрине у источну Босну. Од тих снага је 1. јануара 1945. формирана Друга армија НОВЈ.

У ослобођеном Београду је од 9. до 14. децембра 1944. године одржана Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, на којој су прихваћене одлуке Обласног одбора Народноослободилачког одбора Косова и Метохије и Главног Народноослободилачког одбора Војводине да Косово и Војводина буду у саставу федералне Србије и одлука Антифашистичког већа народног ослобођења Санџака да се већи део Санџака припоји Србији. У току априла образована је прва Влада федералне Србије, а од 8. до 12. маја 1945. године одржан је Први оснивачки конгрес Комунистичке партије Србије.

Народни хероји и истакнуте личности Народноослободилачког покрета Србије мини|Плакат „Србија се умирит не може“ <tr valign=><td> Влада Аксентијевић Цана Бабовић Вера Благојевић Милан Благојевић Шпанац Ђурђелина Ђука Динић Драгојло Дудић Светозар Драговић Тоза Влада Зечевић Сретен Жујовић Милан Илић Чича Душан Јерковић Жикица Јовановић Шпанац Здравко Јовановић Радивоје Јовановић Сава Јовановић Сирогојно Филип Кљајић Фића Бранко Крсмановић Петар Лековић Никола Љубичић Мома Марковић Миодраг Миловановић Луне <td> Мика Митровић Јарац Вукица Митровић Ратко Митровић Митра Митровић Благоје Нешковић Ратко Павловић Ћићко Слободан Пенезић Крцун Душан Петровић Шане Сима Погачаревић Коча Поповић Милентије Поповић Момчило Поповић Озрен Даринка Радовић Добривоје Радосављевић Александар Ранковић Петар Стамболић Ђуро Стругар Мирко Томић Јелена Ћетковић Стева Филиповић Радмила Шишковић

Галерија

Види још Списак споменика НОБ у Србији Списак споменика НОБ у Војводини Списак споменика НОБ на Косову и Метохији

Литература

Спољашње везе Мома Марковић „Преглед Народноослободилачке борбе у Србији“. Београд 1947. година. Енциклопедија Југославије (књига осма). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1971. година. Војна енциклопедија (књига девета). Београд 1975. година.

БЕОГРАД У РАТУ И РЕВОЛУЦИЈИ - књига 1, Београд 1984. БЕОГРАД У РАТУ И РЕВОЛУЦИЈИ - књига 2, Београд 1984.