Овчије богиње (, варичела) је примарно преносива капљична заразна болест из групе осипних грозница изазвана јако инфективним варичела зостер вирусом. Обично почиње високом температуром, грозницом, општом слабошћу, малаксалошћу и карактеристичном оспом по кожи у облику мехурића (везикула) испуњених бистром течношћу, на глави и другим деловима тела. Појава оспе праћена је сврабом. Уколико не настане секундарна суперинфекција мехурића бактеријама промене на кожи углавном зарастају без ожиљака. Од варичеле најчешће обољевају деца предшколског узраста, код којих након прележане болести остаје доживотни имунитет. Болест могу пратити и компликације као што су запаљење мозга, упала плућа, инфекција ока и суперинфекција коже.
Варичела се најчешће преноси капљицама преко ваздуха, кашљањем или кијањем болесника или непосредним контактом са секретом из мехурића. Оболела особа је заразна од један до пет дана пре појаве оспе и 4 до 5 дана после појаве оспе, или све до стварања красте након пуцања мехурића. У периоду красте особа оболела од варичела није заразна.. In: Atkinson W, Wolfe S, Hamborsky J. Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (1). Washington DC: Public Health Foundation.. "The virus has not been isolated from crusted lesions." Период инкубације од момента контакта са оболелом особом, до појаве првих симптома варичеле (оспе) траје у просеку 10 до 21 дана.
Називи Овчије богиње — варичела — — водене козице — средње богиње — пљускавице — водене оспице.
Историја
Овчије богиње је први уочио персијски научник, филозоф и лекар Ал Рази (Абу Бекр Мухамед ибн Закарија Рази, 850—925), који је знао да ову болест разликује од великих и малих богиња.
Знатно касније, италијански лекар Инграсија () је 1552. године детаљније описао и први одвојио знаке и симптоме овчијих богиња од других болести коже.Rosamaria Alibrandi, Giovan Filippo Ingrassia e le Costituzioni Protomedicali per il Regno di Sicilia, Soveria Mannelli, Rubbettino, (2011). Прву тачнију клиничку дефиницију ове болести омогућили су тек радови енглеских лекара Синденхама () и Хабердена () у 17. и 18. веку,Varičela, Medicinska enciklopedija tom VI, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, (1970). a Томас Велер (; 1915–2008) је 1954. године први изоловао вирус овчијих богиња из културе ткива ембрионалних ћелија и серијског пасирања вируса од културе на културу. Епидемиологија Варичеле је до увођења вакцинације била веома честа болест, са око 4 милиона нових случајева годишње само у САД, углавном у педијатријској (предшколској) популацији. Варичела не показује ни расну, ни полну склоност.
Задњих неколико деценија епидемиологија варичеле изгледа да се мења:
„Дошло је до необјашњивог помака варичеле према вишим старосним структурама током последњих година. То се огледа у повећаном броју јављања оболелих од варичеле лекарима опште праксе и већим бројем смртних случајева у Енглеској и Велсу. На основу извештаја из других болница у свету сличан тренд разбољевања од варичеле имају и млађе одрасле особе, у Сједињеним Државама. Ова промена је епидемиолошки гледано важна због последице увећања будуће стопе смртности и ризика од инфекција међу здравственим радници и трудницама. Све већа примена вакцинације у свету, према очекивањима СЗО треба да смањи ризика од болничког преношења и могућих промена епидемиологије варичеле“.
Сједињене Државе У ери превентивне вакцинације, готово сва лица која су до данас вакцинисана против варичеле стекла су солидан имунитет, па је у неким државама (због јако малог броја оболелих) варичела уклоњена са листе болести које подлежу обавезном пријављивању (у САД од 1981), док су неке државе и даље наставиле са обавезним пријављивањем варичеле.
мини|десно|250п|Учесталост болнички лечених због варичеле пре и седам година после увођења вакцинације против богиња у детињству у САД Варичеле се у већини случајева (око 85%), јавља код деце млађе од 15 година. Највише у узрасту од прве до четврте године (39% свих случајева). Појава варичеле код овог узраста деце је вероватно последица ранијег излагања варичела зостер вирусу и недовољна брига о деци предшколског узраста. У деце старе 5-9 године варичела се јавља у 38% случајева. Одрасли до 20 година и старије чине само 7% случајева (подаци су за период од 1990—1994).
Подаци из три спроведена активна надзор над варичелом у више области САД указују да је учесталост варичела, као и број болнички лечених болесника са варичелом, значајно опао од лиценцирања вакцине против варичеле у 1995.
Године 2004, вакцинације против варичеле обухваћена су скоро сва деца старости од 19-35 месеци и у два активног надзора процењен је пад разбољевања на 89% и 90%. У поређењу са 1995, од увођења широке педијатријске имунизације у САД, број оболелих од варичеле опао је за 83% - 93% а смртност за око 66% до 2004. Највећи пад броја оболелих забележен је међу децом узраста од 1-4 и 5-9 година, али је дошло до смањења разбољевања и у свим осталим старосним групама, укључујући школску децу и одрасле, што указује на значајно смањење преноса заразе овим вирусом у свим групама. Смањење броја случајева варичеле је пре свега резултат повећане примене вакцина против варичеле којом је према проценама из 2007. вакцинисано 90% деце старости између 19 и 35 месеци.
Тренутно, у САД се годишње региструје мање од 10 смртних случајева, углавном код невакцинисаних и особа са имуносупресијом. Иако је проценат вакцинисаних у САД премашио 80% током последњих неколико година, дошло је до појаве епидемије варичеле у школама и забавишта у неколико држава у САД..
Остале земље Варичела утиче на готово сву децу у свету који немају имунитет. Годишња инциденца се процењује на 80-90 милиона случајева. Већина земаља у развоју има ниску стопу вакцинације због трошкова који су повезани са набавком вакцине и трошковима вакцинације: Зато путници који путују у те земље, изложене су великом ризику од заражавања и обољевања од варичеле.
Сероепидемиолошко истраживање спроведено у Нагоји (Јапан) код 1473 случајева показала је да 81,4% случајева чине деца млађа од 6 година, а 9,6% испод једне године старости. Од 168 евидентираних случајева испод једне године старости, око 30% је испод 5 месеци. Испитивање спроведено код 11 парова мајки и кабл серума и 13 парова мајки и новорођенчета показао је да трансфер НТ антитела јако добар, чак и код беба које су биле мале за њихов узраст или биле недонесене на рођењу, и након 28 недеља од трудноће. Пренос антитела са мајке се брзо смањио, и постаје минималан код беба старијих од 4 месеца. Затим са повећањем старости проценат серопозитивне деце се постепено повећава, на 53,3% у 4 до 5 години, и 100% код деце преко 9 година, уз привремено смањење у младих одраслих особа у њиховим двадесетим. У Јапану, годишња преваленца варичеле достиже врхунац у периоду од марта до маја, са каснијом нижом преваленцијом између августа и октобра.
Епидемиологија варичеле разликује се између земаља у умереним климатским условима и оних у тропским климатским условима. У већини земаља са умереним климатским условима, више од 90% заражених особа су адолесценти, а у земљама са тропским климатским условима, инфекције се јављају у старијим годинама, и карактерише се већом осетљивошћу одраслих.
Србија Према подацима из 2003. Градског завода за заштиту здравља Београд само у овој години од заразних болести у Граду Београду оболело је 66.297 особа, од чега 45.423 од грипа, а од осталих заразних и паразитских болести 10.985 или 31,5% особа. Међу осталим заразним болестима доминира варичела са 9.699 оболелих, и на другом је месту по учесталости у Граду Београду (одмах иза грипа).Заразне болести у 2003. години, Година у знаку грипа на
Према подацима Градског завода за јавно здравље Београд, у периоду 2001-2008. евидентиран је незанемарљив број пријављених случајева варичеле у Београду и његовој околини, који је просечно годишње износио 10.129 (или од 8.216-14.024). Просечна инциденција ове болести била је просечно 639,8 ± 154 или од 432-876 на 100.000 становника. Највећи број оболелих (преко 90%) припадао је дечјем узрасту до 16 година. У истом периоду у Институту за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије у Београду, хоспитализовано је и лечено 474 болесника због компликација варичеле или 4,85% од укупно регистрованих оболелих од варичеле на територији Београда у наведеном периоду. Највећи број хоспитализованих (58%) припадао је дечјем узрасту (до 16 година старости).
Старосна дистрибуција варичеле Максимална учесталост варичеле у невакцинисаној популацији је код деце узраста 1-6 година. Лица старија од 14 година чине 10% случајева варичеле. У Сједињеним Државама, врх старости оболелих од варичеле је 9-11 година. Kirsten A Bechtel, Russell W Steele, Pediatric Chickenpox, Epidemiology eMedicine
У тропским поднебљима, варичела је чешћа код старије деце. Већина случајева у Јапану јавља се код деце млађе од 6 година. У око 9,6% случајева варичела се јављала код деце млађе од једне године, а скоро трећина њих су деца млађа од пет месеци.
Варичела нема расну склоност или полну предиспозицију.
Предиспозиција Предиспонирајући фактори за настанак тешких облика варичеле су: Kirsten A Bechtel, Russell W Steele, Pediatric Chickenpox, Etiology, Risk factors for severe varicella
Фактори ризика за појаву тешког облика варичеле у новорођенчади су следећи: Први месец живота: У овом период живота новорођенче је осетљиво и склоно појави тешког облика варичеле, посебно ако је мајка серонегативна. Рана инфекција: Инфекција до 28 недеља трудноће је могућа јер је и беба подложна, због трансплацентарног преноса имуноглобулина G (IgG), дејству антитела која долазе после овог времена.
Фактори ризика за појаву тешког облика варичеле у адолесцената и одраслих су: Стероидни терапија: високе дозе (тј. еквивалентне дози 1-2 мг/кг/д преднизолона) у току 2 недеље или више су одређени фактори ризика за тежак облик болести. Чак и краткорочна терапије у овим дозама непосредно пре или током инкубације малих богиња може да изазове озбиљну и фаталну варичелу. Малигнитет: Сва деца која болују од тумора имају повећан ризик за развој тешког облика варичеле. Ризик је највећи код деце са леукемијом. Скоро 30% пацијената који су имунокомпромитовани и који болују од леукемије имају висцералну дисеминацију варичеле, а 7% може и да умре. Имунокомпромитована лица (на пример, малигнитет, цитостатици, вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) и други урођени или стечени облици имунодефицијенције): оштећења ћелијске, али не и хуморалне имунодефицијенције верује се да доприноси да та особа буде осетљивија на тешке облике варичеле. Трудноћа: Труднице имају висок ризик за развој тежег облика варичеле, и посебно појаву упале плућа.
Етиологија мини|десно|250п|Варичела-Зостер вирус (виђено уз помоћ електронског микроскопа)
Проузроковач варичеле је вирус херпес зостера или варичела вирус, познат и као варичела-зостер вирус -{(varicella-zoster virus)}-. Вирус је из групе хуманих херпесвируса и потфамилије алфахерпесвиринеа -{(аlphaherpesvirinae)}- и као и сви вируси херпеса, је ДНК вирус. Он је изолован из културе ткива ембрионалних ћелија и серијског пасирања вируса од културе на културу, од стране Томаса Велера (1954).
Узрочник варичеле је филтрабилни вирус који је ситнији од вируса вариола-вакцине (200 мμ). Вирус је веома сличан вирусу херпес зостера, штавише као да је са њим идентичан. Елементарна телашца вируса варичеле се разликују од елементарних телашаца вируса великих богиња, и теже их је видети у микроскопском препарату, па се зато ова метода не користи у дијагностици. И на електронској микроскопији исто тако се вирус варичеле тешко приказује (види слику).
Варичела се не може пренети на експерименталне животиње; само је човек пријемчив за ту болест. У човека се инокулацијом вируса могу изазвати локалне и опште промене.