Павле Ритер Витезовић (Сењ, 7. јануар 1652 − Беч, 20. јануар 1713) био је барокни хрватски књижевник, песник, картограф, дипломата, национални радник и члан Хрватског сабора. Учесник је у сукобима против Османлија и један од представника Беча у Марсељијевој дипломатској комисији која је имала задатак да утврди нове границе између Хабзбуршке монархије, Млетачке републике и Османског царства, која је формирана након мира у Сремским Карловцима 1699. и велике победе Хабзбурга над Османлијама.
Иако немачког порекла, својим политичким деловањем кроз програматско-пропагандне списе попут Оживљене Хрватске (Croatia Rediviva), као и својим положајем у Хабзбуршкој држави, одиграо је велику улогу у формирању хрватске националне свести и оставио утицај на будуће хрватске политичаре и књижевнике попут Анта Старчевића, Људевита Гаја и Еугена Кватерника. Том приликом, разрадио је идеје илиризма по којима су Словени заправо Илири, и на темељима тога све Словене прогласио Хрватима, док је границе хрватске територије одредио на широко подручје од Црног мора до Алпа, чиме је поставио темељ великохрватске идеје. Захваљујући овом политичком раду, постао је историчар и дворски саветник Хабзбуршког цара Леополда I.
Биографија Рођен је 7. јануара 1652. године у Сењу, од оца Антуна Ритера, граничарског официра и мајке Доротеје, рођене Лучкинић, сењске племкиње. Антун Ритер је био немачког порекла, чија је породица потицала из провинције Алзас.
Витезовић се првобитно школовао у Сењу, а након тога одлази у Загреб, где похађа језуитску гимназију. Школовање у гимназији прекида након завршеног шестог разреда и одлази у Рим, где упознаје познатог хрватског историчара Ивана Лучића. Тамо остаје неколико година и није познато шта је у то време радио, нити постоји било какав писани траг који је оставио током боравка. Након тога, одлази у Вагензбург у Крањској, где 1676. године почиње да стиче бакрорезачке вештине и да сарађује са словеначким историчарем Јанезом Вајкардом Валвасором (Johann Weikhard Valvasor) који му буди интересовање за историјом и неко време служи на дворцу кнеза Ауерсперга.
Рад започиње 1677. године расправом о хрватском роду Гушића за кога је тврдио да су пореклом од римског племства. Ову расправу објављује 1681. године, заједно са збирком песама у којима је хвалио загребачког каноника Александра Микулића. Исте године постаје и сењски посланик за Угарски сабор у Шопрону, који је трајао годину дана, на коме је успео да одбрани интересе хрватског племства и Сењана. Сабор је закључио цар Леополд I, када му се Витезовић захвалио песмама које је написао за ту прилику о Угарској, Хрватској и Славонији, у којима изражава жаљење што цар није под својом контролом имао и целу Далмацију, као и то, да ће иста ускоро освојена од Османлија и Млечана.
Први значајнији политички успех постиже 1683. године када је обезбедио да се граду Сењу јамче права којима је град био заштићен од самовоље тадашњег сењског капетана Херберштајна. Исте године, одлази на школовање у Беч, где се бавио математиком, географијом и астрономијом. Тада објављује и своје прво значајније дело Одиљење сигетско, у коме преводи своје немачко презиме са Ритер у хрватско Витезовић.
Због израженог интересовања и успеха које је постигао у свом политичком раду, 1686. именован је за агента на бечком двору и у угарској канцеларији, где је заступао интересе хрватског племства. Носилац је и више титула, попут златни витез, насловни поджупан Лике и Крбаве, као и барона. Након повратка из Беча, од 1690. године борави у Загребу, где се највише бавио културом. Хрватски сабор му је захваљујући деловању загребачког каноника Микулића, 1694. године поверио вођење Земаљске штампарије у Загребу, која је била прва штампарија у банској Хрватској. У њој је штампао и нека своја дела, попут О жртвеницима и огњиштима Илира (Des aris et focus Illyriorum). Једно време је писао под псеудонимом Љубoмир Зеленлуговић.
Учествује у борбама против Османлија, у табору бана Николе Ердогија (Nikola Erdogy), када је именован као капетан пуковније грофа Рикјардија (Ricciardi). Након победе над Османлијама и склапања Карловачког мира 1699. године, у служби грофа Луиђија Фердинанда Марсиљија, као преставник хрватског племства, учествовао је у комисији за одређивање нових граница између Хабрзбуршке монархије, Османског царства и Млетачке републике.
Убрзо након тога објављује своје најозбиљније политичко дело Оживљена Хрватска, које је посветио цару Леополду I. Управо због тога, али и дотадашњег политичког рада, Витезовић оставља позитиван утисак на бечком двору и 1701. године напредује у служби. Тада израђује највећи број својих радова, а цар Леополд I га проглашава дворским саветником и историчарем. Након пар година, због нових ратних сукоба, интересовање бечког двора за решавање хрватског питања опада захваљујући политици незамерања Млечанима.
У пожару који је избио 1706. године, изгореле су му штампарија и кућа, као и један мањи број његових рукописа. У том периоду улази у жестоке сукобе са појединцима из локалног племства који су га оптуживали да им дугује новац. Због губитка имања у Шчитарјеву које је закупио и наводно уништио, као и због подигнутих оптужби због дугова, Витезовићу на крају одузимају штампарију и додељују је Јакову Вјенцеславу Хајвелу (Heiwel). Због наведених оптужби и атмосфере у Загребу, Витезовић бежи за Беч, где му Јозеф I, наследник цара Леополда I, помаже одлагањем плаћања пресуђених дугова. Тамо, уз широку остварену коресподенцију на латинском језику, добија нову грађу те пише дела попут Заробљена Босна (Bossna captiva), док нека дела попут Откривене Србије (Serbia Illustrata) није стигао да објави.
Витезовић је умро у Бечу 20. јануара 1713. године. Након његове смрти, у Загребу су његови поклоници убрзо прикупили сва Витезовићева дела и рукописе и дали их загребачкој надбискупији и Академији, чиме је његов рад сачуван од заборава.
Витезовићев рад Да би се разумео његов целокупан рад, потребно је прво схватити контекст у виду времена и државе у којој је живео, као и догађаје који су тада били актуелни.
Историјски контекст
Општа ситуација мини|Територијални губици Османског царства након Карловачког мира 1699: зелено - хабзбуршки добици; плаво - млетачки добици; розе - добици Пољско-литванске уније; црвено - руски добици Витезовић је живео у Хабзбуршкој монархији, империјалној творевини која је тада извојевала велику победу у рату са Османлијама, ратом који је завршен Карловачким миром 1699. године. Том победом Хабзбуршка монархија је постала нова сила на подручју југоисточне Европе. Економску сферу те државе одликовао је меркантилизам, а основна одлика политичке сфере била је апсолутизам и владавина цара Леополда I Игњација. У културној сфери је тада владао барок, чије се одлике примећују и у Витезовићевом раду, а у религијској сфери је уз барок повезана и снажна противреформација Римокатоличке цркве. Захваљујући противреформацији и пропаганди, локално свештенство Римокатоличке цркве је имало велики утицај на друштво Хабзбуршке Хрватске у којој је живело. Национални идентитет је највише имао изражаја у високом племству и свештенству. У политичкој сфери, од великог утицаја на друштво имала је побуна дела хрватског и мађарског племства, тзв. Зринско-франкопанскa завера, која је код Хазбуршке монархије тада урушила поверење те је морало доћи до елиминисања и пада тих хрватских великашких породица. Ипак, Хазбуршка монархија је наставила сарадњу са остатком хрватског племства, јер се исто добро показало у ратовима и победи против Османлија, што је приближило ову монархију Балканском полуострву и дало статус нове силе на том подручју.
Зачеци илиризма Као битан елемент времена у коме је Витезовић живео мора се истаћи илиризам који је владао у градовима млетачке Далмације и у Хабзбуршкој монархији. Под утицајем хуманизма и ренесансе из 15. и 16. века су у Европи оживела интересовања за историјске догађаје и порекло народа, а током времена су се развиле многе теорије о пореклу. Тиме је, на пример, становништво данашње Италије почело да се везује за стари Рим, што ће подстакнути ауторе попут Николе Макијавелија и других њихових хуманиста да се баве идејом уједињења Италије. Са друге стране, у римокатоличким приморским градовима се становништво романског порекла у време ренесансе под утицајем већинских Словена увелико словенизовало. Под утицајем италијанске ренесансе, у тим градовима је током 15. века почела да се јавља идеја илиризма. Темељила се на накнадном тумачењу античке прошлости путем везивања порекла за античке Илире и римску провинцију Илирик.
Првобитно несловенски, илиризам се врло брзо претвара у панславизам захваљујући раду доминиканца Винка Прибојевића (Vincentinus Pribevo) са Хвара, који је Словене прогласио за потомке Илира у свом политичком говору који је записан и одштампан као Oratio de origini successibusque Slavorum у Венецији 1532. године. Прибојевић је изнео измењену верзију легенде о Леху, Чеху и Русу. Изворно, према Великопољској хроници из 13. века, панонски кнез Пан је имао три сина, Леха, Чеха и Руса, који су се одсеили у Пољску, Чешку и Русију и тамо основали своје земље.. Zakład Narodowy Imienia Ossolińskich. . Прибојевић је, да би увео аутохтоност Словена на Балкану, навео да су та браћа дошла са подручја Далмације.
У то време, у приморским градовима је почела да се јавља идеја илирског језика у виду потребе за кодификацијом и формирањем заједничког језика јужних Словена, чему је допринео и Прибојевићев рад. Идеју оваквог уједињавања јужних Словена кроз илиризам Ватикан је из више разлога институционално подстицао зарад јачања утицаја на Балканском полуострву. Први разлог се тицао претње османских освајања на том подручју. Други разлози се тичу појаве протестантизма са почетка 16. века који се ширио Европом и претио да смањи број римокатолика и угрози утицај Ватикана. Због тога, Ватикан је у више наврата сазивао Триденски сабор у периоду између 1545. и 1563. године, и започео противреформацију. Како је губитак верника на западу значио и губитак финансијских средстава које су плаћали верници, план Курије је био да то надомести покатоличавањем православних верника на истоку Европе, где су због нестанка својих средњевековних држава тамошњи верници остали без икакве заштите. Првобитно кроз Конгрегацију концила основану 1564. године, мисионарске активности су додатно појачане оснивањем Грчког (Collegium Graecum) 1577. године и Илириског колегијума (Collegium Illyricum) 1580. године у Ватикану где су се језуити и остали мисионари са подручја Далмације школовали, а затим и оснивањем Конгрегације за пропаганду вере 1622. године. Мисионарске надлежности Конгрегације концила пренете су на Конгрегацију за пропаганду вере која је тада имала за главне циљеве сповођење уније над православцима, враћање протестаната у оквире Римокатоличке цркве и ширење римокатолицизма над нехришћанским становништвом. мини|Биста Бартола Кашића на Пагу