Медак је насељено место у Лици, у саставу града Госпића, у Личко-сењској жупанији, Република Хрватска.
Географија Медак се сматра највећим српским насељем у југоисточном делу Личког поља. Ово место лежи уз железничку пругу која спаја Загреб са Сплитом и уз савремени пут који пролази кроз Личко поље. Посебну драж причињава Метку што се налази на саставцима река Лике и Гламочнице.
Од општинског средишта Госпића, Медак је удаљен 15, а од најближње јадранске обале 53 km. Лежи у југозападном делу Медачког поља и ближи је Велебиту него Средогорју. Заузима најплоднији део Личког поља. Медак заузима релативно широк простор и на њему су се временом развили многи заселци. Посебно се истичу Брезик, Кукљић, Папуча и Багуница.
Медак у ужем смислу развио се на простору на коме се налазио стари Медак, али са разликом што се у новије време његов развој више оријентише уз регионални пут Госпић – Грачац. Дакле, ово место сада лежи уз тај пут и уз локални пут који води за Почитељ. У свом ширем простору, Медак лежи између река Лике и Гламочнице и железничке пруге. Западно од ушћа Гламочнице у Лику постоје засеоци Радошевића и Поткоњака, а то је већ граница са Почитељом.
Медак са западне стране граничи са подвелебитским селом Почитељ, а са југоисточне је Крушковац, заселак који се налази у саставу Радуча. Њега од медачког атара одваја стара макадамска цеста која се у Папучи одваја за Плочу и даље за Удбину. Са северне стране Метка простире се издужено и неплодно поље Рудајице, које се спајају са Гмајином. Оне се од железничке пруге простиру у правцу Врепца, Могорића и Плоче и заузимају добар део Медачког поља. А југоисточно од Гламочнице, између железничке пруге и Ведашића потока простиру се Петине. Оне су већ плоднији део Медачког поља. Северозападно од Метка налази се Рибник.
Река Лика Лика као географски појам настала је по реци Лици, а она тече средином Личког поља. Извире у Оклобџијиним барама, неколико стотина метара од шумског пута за Крижајицу. Вода извире из чатрње испод брдашца, а врело се зове Млађеново. Не ради се о снажном извору, али низводно на подводном терену јавља се више водених изданака и сви се они зову врело Лике. Са леве стране Лике прима поток Љутик, који извире испод Попова пања поред пута који из Радуча вијуга ка Буновцу. У кишном периоду Љутик доноси Лици доста воде, а лети пресушује. Осим још неколико мањих потока Лици доноси воду Јовац, који настаје од Црног врела и Врела пољанског. Недалеко од ушћа Јовца Лика се грана у два крака који се спајају код Медачке цркве. После непун један километар она се поново раздваја у више праваца, да би се код пута за Брезик образовао јединствен ток, па после 600 метара грањање и спајање код Љуштинове пиле, да би у даљем току са десне стране примила Гламочницу и наставила даљи ток кроз почитељски атар.
Медачко подручје, поред површинских токова, обилује и са подземним водама, које се највише јављају у горњем току, у пределу извора реке Лике и њеном сливу. Зато Мечани не оскудевају у води доброг квалитета. Највише до ње долазе из бунара, којих има у сваком заселку или поред њега. Најбоља вода долази из извора са подвелебитског подручја. На левој обали реке Лике налазе се заселци Брезик, Кукљић, Крижајица и Запољак.
Култура Црква
Прва православна црква у Метку подигнута је 1688. године и служила је као манастир све до 1770. године.Српска православна црква: Епархија Горњокарловачка: Архијерејско намјесништво личко: Парохија Медак , Приступљено 17. 4. 2013. Тада је у Метку боравио владика Атанасије Љубојевић, па би подигнути објекат могао бити његово дело. Међутим, већи део православних цркава у селима медачког поља саграђен је за време владике Данила Љуботине, између 1713. и 1739. године. У том раздобљу, 1724. године сазидана је и црква у Метку. Лоцирана је на десној обали реке Лике, око 2 km од насеља. У месној парохији службују 1827. године парох поп Петар Клеут и двојица капелана, поп Теодор Блитва и поп Лука Оклопџија."Сербски летопис", Будим 1828. године Црква је обновљена 1867. године, а 1885. гдине срушена и поново озидана у обичном стилу. Тада је и сазидан и двор у коме су становали свештеници цркве. Ратна дејства усташа 1941. године оставила су варварске трагове и на цркви. Она је по окончању рата обновљена и стављена у службу народа. Међутим, 1995. године била је поново гранатирана од стране хрватске војске.
Црква је посвећена рођењу Светог Јована Претече – Ивањдан, или како се у народу кажу Ивања. Слави се 7. јула.
Школа Српске школе у Медаку почеле су се јављати после ослобођења Лике од Турака, након пристизања и насељавања Срба из северне Далмације и околних места која су морали напуштати за време великог рата између 1683. и 1689. године. Доласком владике Атанасија Љубојевића у Медак и са њим око 70 српских породица, почело је заживљавати просвећивање, мада у врло скромним димензијама. Подизањем свога двора Атанасије је имао намеру да крене једним ширим програмом окупљања младих ради учења писмености, затим спремања учитеља и свештеника који су од доласка у ове крајеве одиграли значајну улогу у очувању народног идентитета. Овако племените идеје старца Атанасија ометаше католички великодостојници и уз помоћ хрватских феудалаца и Бечког двора протераше га из Метка и тако одвојише од свог народа.
Изградњом прве српске школе у Медаку 1752. године почела је оживљавати просветитељска и духовна активност по суседним селима. Без сумње је порасла и писменост међу свештенством, што се позитивно одражавало на њихову комуникацију како са верницима, тако и са крајишком администрацијом. Од посебног значаја је било што је владика Данило Јакшић испословао одобрење за отварање српских школа на подручје Владичанства, без кога се оне нису могле ни замислити. Поменута школа требало је да прерасте у богословију, али су се томе супротстављали они који су тежили да Србе преведу у католицизам. Ликвидацијом Владичанског двора, 1775. године, нестало је и те медачке школе.
Медачка школа обновљена је 1782. године, за време владике Петра Петровића (1774—1784). Школа је обновљана и после укидања Војне крајине 1873. године.
Почетком Другог светског рата, 1941. године, италијанске окупацијске снаге су затвориле школу и у њу сместиле своје трупе. Иако је рат беснео и стално доносио нове жртве, партизански органи власти чинили су све што су могли да се колико толико обнови школовање деце. То је био мукотрпан посао и резултати нису изостајали. Непријатељска дејства на слободну територију ометала су рад школе и сељење из места у место. Осим тога недостатак учитеља и школског материјала чинили су додатне проблеме на том плану. Али, без обзира на све тешкоће, 1943/44. године школа почиње са радом у Брезику. За наредну школску годину, школа из Брезика сели се под Багуницу. Ту није дуго радила јер су бојне формације НДХ запалиле кућу у којој се одржавала настава. Затим се школа преселила у Почитељ. Школа 1947. године бива смештена у задружни ресторан. Те године обнавља се школска зграда, која је изграђена 1936. године, и школа се дефинитивно смешта у њу. Од четворогодишње пучке, медачка школа 1947. године прераста у седмогодишњу, а од ње 1953. године у осмогодишњу.
Медак као средиште општине По укидању Војне крајине аустроугарска власт је у Медаку конструисала општинску управу – Опћинско поглаварство. За првог начелника Поглаварства је био постављен Миланко Маљковић, из Могорића.
У саставу медачке општине налазила су се села Почитељ, Барлете, Вребац, Могорић и Радуч. Медак је 1931. године имао 1.830 становника, а цела медачка општина 8.000 становника.
Општинска зграда налазила се педесетак метара од од моста на Гламочници у правцу Госпића, а између ње и моста налазила се пијаца која је радила сваке среде. Зграда је запаљена у Другом светском рату и касније није обнављана, пошто Медак није био предвиђен за седиште општине. Општина је угашена августа 1955. године. Медак као општина је постојао 82 године. Последњи председник је био Миле Корица из Могорића.
Јануара 1955, у години када је укинута општина, Медак је први пут у својој историји добио електричну струју, а у октобру исте године отворена је амбуланта. Наредне године отворена је прва кино дворана. У Медаку је априла 1955. основано планинарско друштво Бадањ. Њему је поверена брига и одржавање планинарског дома на Штировцу. Овај дом су посећивали туристи Медака и других крајева земље. Осим општине, у Медаку се налазила жандармеријска станица, јавни бележник, пошта и више трговина, биртија и месница. У Медаку је за време Краљевине Југославије постојала и апотека.
Медак је доживео релативно солидан развој док је био седиште општине. Међутим, Други светски рат и укидање општине једноставно су осакатили ово место на реци Лици. Обзиром да у Медаку искључиво живе Срби, Загреб је константно онемогућавао привредни развој овог подручја са циљем да на њему нестане српске популације.
Историја Сматра се да су људи у Метку живели од давнина. О томе има доста видљивих трагова: на Медачкој главици, означеној на мапи као кота 697 налазило се утврђење – градина. Њено језгро представљала је округла кула, што је вероватно био и најстарији део објекта. Касније је Медачка главица била опасана зидом, уклапајући се тако у укопан систем утврђења. Неки археолошки налази упућују и на античко насеље испод градине. По свему судећи ту је градину подигло илирско племе Јаподи, који су ту живели још пре Римљана. У кругу остатака градине и на подручју насеља нађено је нешто накита. Откривени су римски и грчки метални новчићи из 3. века и један бакарни новчић из Фароса, што сведочи да је у оно време постојала размена добара између људи који су живели у Метку и народа који је настањивао приморско подручје. И приликом адаптације медачке цркве нађени су 1885. године неки предмети који потичу из илирског доба. Копајући камен за насипање пута нађени су, испод Медачке главице, костури људског тела, уз које је било више наруквица и копчи, за које су археолози утврдили да потичу из илирског – јаподског доба. Освајањем личког простора Римљани су преузели и градину на Медачкој главици. На подручју Метка откривена су два саркофага са натписима, што указује на трагове римске некрополе, а још један траг из римског периода је миљоказ. Ради се о камену којим се обележавала стационажа на путевима. Нађен је у самом насељу, где су још и данас препознатљиви трагови путева из ранијих времена. У научним круговима сматра се да се на ширем подручју Метка налазило илирско – румско насеље Ausancalio. Досадашња истраживања, међутим, нису установила његову праву локацију.
После досељавања Словена и образовања хрватске феудалне државе на простору Лике, Медак се спомиње као посед племена Могоровића. Спомиње се и кућа неког Милоша Јуринића од Метка који је припадао том племену. Зна се да је племе Могоровића у оквиру тадашње Личке жупе имало највећи део Личког поља: од Гребенара и Острвице, па све до Могорића и Плоче и на југ цео медачки и почитељски крај. Медак је у то време важио као треће важно средиште Могоровићке жупе.
Насеље Медак настало је од имена Медак, које је пре више векова носило цело племе које је ту живело.
Како описује Павичић, Медак се тада простирао са обе стране реке Лике, код ушћа Гламочнице. На десној страни налазио се племићки, а на левој обали кметски део насеља. У племићком делу Метка била је подигнута црква. Могла се видети код ушћа Гламочнице у Лику, код узвишице која је касније од народа названа Клисом. Још око 1850. године била је у доста добром стању. Изнад те цркве Могоровићи су били саградили солидно утврђење. Свакако да му је придаван већи значај јер је 1577. године било унето у списак утврђења која су запосели Турци.