У филозофији религије, проблем зла садржи се у питању како објаснити зло ако постоји божанство које је свеблагонаклоно, свемогуће и свезнајуће (види теизам).The Stanford Encyclopedia of Philosophy, "The Problem of Evil", Michael TooleyThe Internet Encyclopedia of Philosophy, "The Evidential Problem of Evil", Nick Trakakis мини|Атом, симбол атеизма. У питању је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију која тврди да је све створио свемогући, свезнајући, свеправедни, свевидећи, свемоћан и бескрајно добри Бог. Проблем зла се акутно односи на монотеистичке религије као што су хришћанство, ислам и јудаизам који верују у монотеистичког Бога који је свемогућ, свевидећ, свеправедан, свезнајућ и свемоћан; али питање „зашто зло постоји?“ такође је проучавано у религијама које нису теистичке или политеистичке, као што су будизам, хиндуизам и џаинизам.
Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг Бога помирити с чињеницом постојања зла у свету?
Хјум сумира Епикурову верзију проблема на следећи начин: "Да ли је Бог жели да спречи зло, али није у стању? Тада није свемогућ. Да ли је у стању, али није вољан? Тада је злонамеран. Да ли је и способан и вољан? Одакле онда долази зло?" мини|Дејвид Хјум, био је шкотски филозоф, економиста и историчар. Неки филозофи тврде да је истовремено постојање доброг Бога и зла логички непомирљиво или невероватно. Покушаји да се реши ово питање је основни проблем теодицеје. Неки одговори на ова питања укључују аргументе да слободна воља не може постојати без могућности зла, да људи не могу да разумеју Бога, да је патња потребна за духовни развој и да је зло последица палог света.
Једно решење проблема зла је да Бог није добар.
Постоје многе расправе о злу и везаним проблемима у другим филозофским пољима као што су секуларна етикаNicholas J. Rengger, Moral Evil and International Relations, in SAIS Review 25:1, Winter/Spring 2005, Peter Kivy, Melville's Billy and the Secular Problem of Evil: the Worm in the Bud, in The Monist (1980), 63 и еволуциона етикаTimothy Anders, The Evolution of Evil (2000)J.D. Duntley and David Buss, "The Evolution of Evil," in . Међутим, проблем зла се уобичајено узима у теолошком контексту.
Аргумент на основу патње (АП1) У свету постоји патња.
(АП2) Ако у свету постоји патња, онда Бог не постоји.
(АП3) Дакле, Бог не постоји.
Аргумент је валидан; ако су му премисе истините, и закључак мора бити истинит. Премиса АП1 не делује проблематично. Она само тврди да у свету постоји патња. Под патњом се овде мисли на болове и нелагодности свих врста које жива бића искушавају. То је довољно да АП1 буде истинито. Постојање бола и патње макар једног бића у свету значи да у свету постоји патња. (А у свету постоји много више патње од патње коју једно створење може поднети, и много горе патње од оне коју једно створење може поднети.)
Међутим, постоји проблем код друге премисе. Питање које наступа јесте зашто постојање патње повлачи непостојање Бога. Разлог за то се налази у својствима савршеног Бога. Ако је Бог свезнајући, он би морао да зна за постојање патње у свету. Ако је Бог бескрајно добар, он би морао хтети да патња буде искорењена, да патње у свету не буде. Коначно, ако је бог свемоћан, он би био у стању да спречи постојање патње. Ако је све ово што смо рекли о Богу тачно, онда патње у свету не би смело да буде. А патње ипак постоји.
Односно, с обзиром на то да патња постоји у свету, Бог или не зна за њено постојање па није свезнајући, или неће да искорени патњу па није бескрајно добар, или није у стању да спречи патњу које је свестан и коју жели да спречи па није свемоћан. Ако у свету има патње, онда савршено биће не постоји.
Циљ аргумента проблема зла, гледано с атеистичке стране, није да докаже непостојање Бога, већ непостојање савршеног Бога, онаквог Бога каквог традиција већине верских деноминација насталих у аврамским религијама сматра вредним обожавања.
Теистички одговор Теисти ипак мисле да не морају прихватити истинитост премисе АП2. Они покушавају да увере у то да иако у свету има патње, то ипак не значи, односно не имплицира, да Бог не постоји. То покушавају да постигну тако што указују на то да и савршени Бог може имати добре разлоге да допусти постојање патње и зла у свету. Постојање патње, другим речима, компатибилно је са постојањем Бога.
Општа форма покушаја да се постојање патње покаже као компатибилно са постојањем Бога је оваква: Бог допушта постојање патње у свету зато што постоји неко друго, веће добро које се може постићи само ако у свету постоји патња.
Постоје три покушаја за одбрану постојања Бога код проблема зла. Прва одбрана се своди на добра која ценимо, друга на изградњу позитивних карактерних црта и трећа да је патња неопходна за слободу воље.
Августин Хипонски је разликовао три типа зла: метафизичко, физичко и морално. Сва ова три типа зла се могу посматрати као одсуство добра и мањак бића:
Метафизичко зло је „цурење“ и одступање из савршенства. Под тим аспектом гледано, нека створења су зла, зато јер су „испали“ из савршенства које је подарио Бог који све чини савршеним. Физичко зло састоји се у одсуству савршенства, због природе, на пример слепило је одсуство вида у бићу које мора да има вид по својој природи. Августин под утицајем Платона и стоичара оправдава присуство физичког зла у општем реду природе, у којој се служи дисонанца већој наглашености, све већој хармонији. Морално зло, гријех, је акција супротна од Божије воље. Узрок моралног зла није Бог који је бесконачна свјетлост, или можда садржина како су то платоничари гледали, као материја створена од Бога, већ одступање од Божије воље. Узрок моралног зла је слободна воља, коју је човјек способан да претвори из реда у неред, па да учини себе противником самог Бога.
Добра која се цене Први предлог за одбрану постојања Бога би био:Када Бог не би допустио постојање патње у свету, нико не би могао да цени, или да адекватно вреднује, добре ствари које постоје у свету.Када патња на свету не би постојала, у таквим околностима, људи би се стално налазили у стању задовољства и задовољености. Такво стање ни по чему не би било посебно, па ствари које се сматрају добрим—као што су лични и колективни успеси, великодушни и пожртвовани поступци, заједништво, љубав, лепота, итд.— људи не би умели да цене таква добра, јер би их остављале равнодушним.
Ова одбрана се може формулисати као аргумент:
(ВД1) Најбољи свет садржи добра која су цењена.
(ВД2) Ако најбољи свет садржи добра која су цењена, онда је најбољи свет онај који садржи патње какве у нашем свету доживљавамо.
(ВД3) Ако је најбољи свет онај који садржи патње какве се у нашем свету догађају, онда би Бог допустио да постоје патње какве у нашем свету доживљавамо.
(ВД4) Дакле, Бог би допустио да постоје патње какве у нашем свету доживљавамо.
Овај аргумент је валидан. Међутим, доводи се у питање истинитост премиса у аргументу. Прва премиса делује уверљиво; заиста изгледа да је свет у којем су добре ствари цењене и адекватно вредноване бољи од оног у којем нису. Друга премиса је мотивисана идејом да је доживљавање патње неопходно за то да неко буде у стању да адекватно цени добре ствари у животу. Без те патње, људи би били незахвални, с обзиром да су у стању константног задовољства. Трећа премиса се ослања на идеју да би савршени Бог хтео да створи, а онда, будући да његова воља мора бити остварена, заиста и створио најбољи свет какав је овај, односно свет у којем је патња нужна како би се могле ценити добре ствари.
Аргумент наилази на проблем када се у питање доведу својства Бога. Наиме, када је у питању патња, Бог је могао да учини да ценимо добре ствари чак и ако патња није уведена у свет. На пример, Бог је могао уредити да сва искуства буду пријатна, али истовремено да сва буду поређана тако да се временом количина задовољства постепено увећава. У том случају, сећајући се својих ранијих искустава, људи би били у стању да цене чињеницу да ствари сада стоје осетно боље. На тај начин се може добити позитивно вредновање добрих ствари без увођења патње у свет. Ова могућност показује да патња није неопходна за то да добре ствари буду цењене. Могуће је имати најбољи свет, тј. свет у којем су добра цењена, а да у том свету не постоји патња. Дакле, ВД2 није истинита тврдња.
Друго, ако се и претпостави да патња ипак јесте нужна за то да добре ствари буду цењене, може се рећи да не постоји потреба за тим да у свету буде толико патње колико се доживљава. Хладан и ветровит јесењи дан је можда потребан како би људи ценили пријатне, умерено топле пролећне дане. Али с обзиром на то, чини се да нема никакве потребе за ураганима који уништавају стотине домова и живота. Изгледа да би намера да се патња уведе у циљу вредновања добрих ствари могла да буде спроведена са много мање патње, што показује да је огроман део патњи које постоје потпуно непотребан и да им недостаје било каква сврха.
Теисти углавном буду непопустљиви у одбрани ВД2 и инсистирају на томе да је сва патња коју доживљавамо неопходна за то да добре ствари буду цењене. Међутим, то би их довело у проблем са одбраном премисе ВД1. Што је већа патња потребна да би се добре ствари могле ценити, то је мање уверљива тврдња да најбољи свет садржи цењена добра.
Противаргумент за вредновање добра: (НП1) У свету постоји непотребна патња.
(НП2) Ако у свету постоји непотребна патња, онда Бог не постоји.
(НП3) Дакле, Бог не постоји.
Премиса НП1 тврди да у свету постоји патња која је бесмислена, која не служи никаквој сврси. НП1 је тврдња која је контроверзнија него премиса АП1 првог аргумента против постојања Бога; мање је очигледно да у свету постоји непотребна патња него да постоји патња уопште. У прилог истинитости НП1 се може навести чињеница да нема проблема да у проналажењу примера такве патње када је у питању о Вредновање доброг. Аргумент даље тврди (у премиси НП2) да је постојање Бога неспојиво са патњом која не служи никаквој сврси, за коју не постоји добар разлог. Непотребна патња је управо таква врста патње, и непотребна патња постоји. Дакле, атеисти наводе, Бог не постоји.
Изградња пожељних карактерних особина Следећа одбрана од проблема зла је ова: патња је у свету неопходна зато што без ње људи не би могли да изграде неке од најпожељнијих карактерних особина. Како теисти наводе, да би људи постали храбри, издржљиви, емпатични, лојални, итд., неопходно је да буду изложени неким изворима и изазовима патње. Свет у којем нема опасности је свет у којем не може бити храбрости и пожртвованости; тек са постојањем опасности и са њом скопчане могућности да буду изложени патњи могу доћи у ситуацију да изграде ове пожељне карактерне особине. У форми аргумента, ова одбрана изгледа овако:
(ИК1) Најбољи свет садржи пожељне карактерне особине.
(ИК2) Ако најбољи свет садржи пожељне карактерне особине, онда је најбољи свет онај који садржи патње какве у нашем свету доживљавамо.
(ИК3) Ако је најбољи свет онај који садржи патње какве се у нашем свету догађају, онда би Бог допустио да постоје патње какве у нашем свету доживљавамо.
(ИК4) Дакле, Бог би допустио да постоје патње какве у нашем свету доживљавамо.
Прва премиса почива на идеји да је свет у којем су људи добри, пожртвовани, вредни, итд., бољи него свет у којем то нико није, макар сви у том свету били срећни. Друга премиса је мотивисана идејом да нико не може поседовати храброст, пожртвованост, и друге сличне особине ако не би постојала могућност да се доживе бол и патња. Коначно, трећа премиса изражава идеју да би Бог могао и хтео да створи свет у којем нема патње ако би тај свет био бољи од света без патње.