Антракс, црни пришт, бедреница је акутна заразна болест коју изазива грам позитивна, аеробна бактерија, бацилус антракса (). Већина облика ове болести су смртоносне, како за људе тако за животиње. За антракс постоји ефикасна вакцина, а неки облици овог обољења добро реагују на антибиотску терапију. До увођења и широке употребе ефикасних ветеринарских вакцина, антракс је био фатална болест говеда, оваца, коза, камила, коња, свиња у целом свету.
Као и многи други припадници рода бацила, бацил антракса може да формира „успаване“ ендоспоре, (које не треба мешати са спорама гљива), које су у стању да у екстремним условима опстану деценијама, или чак вековима. Споре антракса могу се наћи на свим континентима, чак и на Антарктику Када се споре удишу, прогутају, или када дођу у контакт са кожном лезијом на телу „домаћина“ могу се врло брзо активирати.
Антракс је пре свега болест биљоједа сисара, али и других сисара, и неких птица, који гутају или удишу споре у току испаше на зараженом подручју или исхраном зараженом храном. Сматра се да је гутање најчешћи пут којим се биљоједи заразе антраксом. Месоједи који живе у истом окружењу могу бити инфицирани конзумирањем меса и млечних производа заражених животиња биљоједа. Болесна животиња може проширити антракс и на људе, било директним контактом (нпр. инокулацијом заражене крви на оштећену кожу), или употребом меса оболелих животиња.
Споре антракса могу бити произведене у -{in vitro}- условима као биолошко оружје. Зато је он високо на листи потенцијалних агенаса у односу на биолошки рат и биотероризам. У том контексту антракс је примењен у најмање два наврата, припреман за употребу у неколико других прилика и коришћен као агенс у бројним претњама и преварама широм света. Антракс се не преноси директно са једне заражене животиње или особе на другу, већ се то дешава преносом спора. Тело животиња оболеле од активног антракс у тренутку смрти могу бити извор спора антракса.
Етимологија и синоними Име антракс, потиче од , због црне боје кожне лезије, која се развија код инфицираних особа кожним обликом антраксаТодоровић К. Акутне инфективне болести, 5 издање, Београд и Загреб 1963.
Остали називи; црни пришт, прострел, бедреница, устрел, долачица, злоћудни оток, малигна пустула (), tom 1, Jugoslovenski leksikografski zavod Zagreb.
Историја Најстарији поуздани докази о постојању антракса датирају од пре 32.000 година. Споре бацила у малим фрагментима пронађене су на очуваним мумифицираним остацима мамута који је угинуо у долини Хром у Јакутији Газета „Новая Бурятия“, Дмитрий Хилтунов, Виктория Петрова, „Иркутяне нашли в якутском мамонте сибирскую язву“, статия от 10 май 2010 g. мини|Bacillus anthracis откривен је у остацима мамуту који је живео пре 32.000 година у Јакутији Као изузетно „малигна“ заразна болест антракс је био позната још од давнина. У обе Библије као и у грчкој литератури (Хомер) и римској (Овидије) описан је антракс. Древни арапски лекари описали су антракс код људи као „Персијски пожар“. Назив »црни пришт«, потиче још из доба Хипократа.
За патогене особине антракса знало се и у средњем веку када је он коришћен као биолошко средство у појединим ратовима. Зараћене стране користиле су га као „биолошко оружје“, јер су лешеве контаминираних животиња катапултом бацали преко зидина опседнутих утврђења и чекали да се становништво разболи и умре од последица епидемије.
Прве епидемије антракса регистроване су у 9. веку а у 10. веку болест се са дивљих животиња све више преносила на домаће . У 16. веку у Млечана постојала је законска одредба, којом се продавци меса зараженог антраксом кажњавају смрћу. У 17 и 18. веку болест је била јако честа код оваца. Велика епидемије антракса која је избила 1607. на Старом континенту, усмртила је преко 60.000 људи. У Америци антракс су ширили становници Новог света пореклом из Европе. Релативно касно 1847. антракс се први пут појавио у Аустралији Medbor.ru, Сибирская язва.
Средином 19. века француски лекар Давен, биолог Раје и немачки ветеринар Полендер открили су узрочника антракса, то је био први откривени бацил уопште. Роберт Кох је међу првим 1872. открио и идентификовао штапићасти облик микроба узрочника ове болести у крви оболелих оваца. Он је тврдио да сам микроб није узрок антракса, већ токсична супстанца повезана са њим.
Ову теорију у својим истраживањима оповргао је Луј Пастер који је доказао да је сам микроб (бацил антракса) тај који непосредно изазива болест. мини|десно|250п|Луј Пастер 31. маја 1881. изводи историјски чувени оглед на животињама, инокулацију ослабљеног бацила против антракса, чиме је доказана заштитна моћ Пастерове вакцине. Епидемија антракса која је од 1876. до 1877. претила да уништи сточни фонд Француске, посебно говеда и оваца, мотивисала је Пастера да започне истраживања у овој области и развије теорију слабљења или постепеног умањења вирулентне способности микроба све дотле док они не постану толико ослабљени да њихово дејство бива савладано природном активношћу имунског система, дајући истовремено домаћину одређену врсту неповредивости (отпорности) на болест. Данас је ова метода позната и као "метода инокулације".
У свом истраживању Пастер је тестирање спровео на две групе од по 50 оваца. Једне која је инокулисана антраксом и друге која то није. Када је детаљно анализирао развој болести, Пастер је установио да је групе код које је применио инокулацију преживела, док су припадници друге групе врло брзо умрли.
Одмах након завршеног истраживања атенуисани (ослабљени) облик узрочник болести је подељена широм Француске и стока је масовно инокулисана - вакцинисана. Резултат је био одличан и свеобухватан. Заустављана је епидемија антракса и створен је валидан имунитет код животиња на будућа нежељена дејства антракса. Пастер ће нешто касније у својим истраживањима користити исту методу у сузбијању епидемије беснила.
Епидемиологија Антракс је акутна, контагиозна, септикемијска болест многих врста животиња. Од ове болести најчешће обољевају преживари, најпре овце и козе, затим говеда и коњи, док су свиње и пси мање пријемљиви на болест.
Период инкубације код антракса најчешће није дужи од 8 часова, мада се у пракси наводи период инкубације од 2-3 дана. Кожни облик болести почиње са појавом црвенила коже и сврбежом на месту на коме се убрзо формира ефлоресценција (пришт) црвене боје, потом була која након пуцања формира некротичну улцерацију црне боје. Око ове промене кожа и поткожно ткиво постају едематозни.
Код људи антракс је неконтагиозно обољење које се најчешће јавља као професионална болест појединаца који рукује животињама, вуном, длаком, сточним производима, биолошким оружјем и уопште код људи који долазе у додир са животињама и њиховим прерађевинама.
Зато се антракс код људи према начину заражавања, традиционално сврстава у: Неиндустријски антракс који је начин заражавања код опште популације изложене антраксу у коју спадају; фармери, месари, сточари, ренџери, ловочувари, ветеринари истраживачи у микробиолошким лабораторијама и уопште људи који случајно долазе у додир са животињама и њиховим прерађевинама. Индустријски антракс, који је начин заражавања који се среће код индустријских радника запослених у обради костију, коже, вуне и других производа животињског порекла, производњи биолошког оружја итд. Оваква подела прави и разлику између начина преношења болести који код кожног облика антракса у организам доспева кроз кожне лезије, код цревног облика антракса гутањем (оралним уносом) контаминиране хране, пре свега меса оболелих или цркнутих животиња, и код инхалационог антракса, удисањем ваздуха зараженог спорама антракса.
центар|450п
Глобална учесталост антракса код животиња, захваљујући националним програмима, је мала и резултат је свеукупног глобалног смањења антракса. Иако се тим резултатима често супротстављају и непожељне активности као што су; недовољно познавање болести од стране новије генерације ветеринара, фармера, и других структура, које услед недостатка искуства, нису у стању да правовремено препознају и пријаве болест, и предузму вакцинацију. Болест је и даље присутна у неким медитеранским земљама, у малим „џеповима“ у Канади и САД, одређеним земљама централне и Јужне Америке и средње Азије, Индијском потконтиненту у неколико подсахарских афричких земаља и западној Кини. Зато су спорадични случајеви и епидемије антракса и даље на другом месту дешавања у свету. Разлике у учесталости антракса међу државама или регионима зависе од економских услова, квалитета надзор, друштвене традиције, понашања у исхрани итд, у одређеној земљи или региону.
Задњи случај појаве антракса у Србији забележен је у Војводини јуна месеца 2011.Proglašena zaraza od antraksa u selima kod Novog Bečeja, Blic, vesti od 15.06.2011..
Морталитет и морбидитет Највећи број случајева антракса је кожни тип, са блажим симптомима, који могу бити санирани са лечењем или без њега. Кожни антракс је лако излечив ако се промене (ране) лече одговарајућим антибиотицима, а стопа морталитета је < 1%..
Међутим, други облици антракса су потенцијално смртоносни. Крвни и инхалациони облик антракса праћени су највишом стопом морталитета. Удисање антракса може бити погубно, са применом антибиотске терапије или без ње. Током 2001, стопа смртности лечених ооособа након удисања антракса била је 45%.
Цревни антракс је тешко дијагностиковати и повезан је са вишим стопама морбидитета и морталитета (стопа морталитета се креће од 20% до 60%).
Раса, пол и узраст Burke A Cunha Anthrax, Epidemiology Medscape Међу болесницима од антракса не постоје расне склоност, како по питању обољевања тако и по питању заштите. Код антракса не постоје полне разлике међу оболелим. Антракс нема склоност према животној доби. Али како је често повезан са професионалним излагањем у индустрији и пољопривреди, антракс најчешће погађа младе и средовечне особе (радно најактивније). Лица у било ком узрасту могу оболети од антракса ако се он примени као биотерористичко оружје.
ЕтиологијаTrumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962. Узрочник антракса је спора коју формира бактерија бацил антракса (), штапићастог изгледа, која се у организму човека или животиње налази у вегетативном облику, а у неповољним условима изван организма у облику спора.
Спора је веома отпоран облик бацила антракса која може да преживи и преко 40 година у земљишту. Бацил антракса је грам позитивна штапићаста, непокретна бактерија, која поседује капсулу, а под микроскопом има изглед штапа одсечених ивица па подсећа на циглу. Више бактерија антракса под микроскопом симулирају изглед бамбусове трске. Узрочник расте на хранљивом агару аеробно и факултативно анаеробно стварајући колоније које изгледају као чуперак вате; Р колоније су вирулентни сојеви - храпаве, сивкасте, непрозирне колоније, С колоније су авирулентни сојеви округлог облика, глатке и беличасте боје. На крвном агару узрочник не доводи до хемолизе. У бујону ствара пахуљаст талог на дну епрувете и не замућује бујон. У дубоком агару расте целом дужином убода езе, и даје карактеристичан изглед обрнуте јелке.
Фактори вируленције бацила антракса су: капсула, егзотоксични комплекс (летални фактор, едема фактор и протективни антиген) и плазмиди.
Антракс је један од патогених агенаса који може да се примени за биотероризам јер од њега може да оболи и умре велики број људи ако се искористи као биолошко оружје. Септембра 2001, у Сједињеним Државама, споре антракса послате су редовном поштом на неколико локација и изазвале код 22 особа болест, а код петоро смрт.Đukić B., Aleksić.V.Z.,, Beograd, 2001.
Епизоотиологија