Владимир Владо Томановић (Велимље, код Никшића, 15. јануар 1907 — 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија Рођен је 15. јануара 1907. године у селу Велимљу, код Никшића. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у Билећи, а гимназију у Сарајеву. Потом је уписао Правни факултет у Београду, на ком је дипломирао 1933. године. Пошто су му родитељи били слабијег имовног стања и нису могли да га школују, током школовања морао је сам да се издржава - дајући часове ђацима из имућнијих породица, као и радећи разне физичке послове.
После одслужења војног рока, у Школи за резервне официре у Сарајеву, крајем 1934. године се запослио, као судски приправник у Сенти. Године 1939. постављен је за судију Окружног суда у Суботици, а затим и за државног јавног тужиоца. За време студија, припадао је револуционарном студентском покрету, али није био члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Пред рат се повезао са месном организацијом КПЈ у Суботици, и учествовао у прикупљању помоћи за политичке робијаше-комунисте, који су били у затвору у Сремској Митровици.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, мађарске окупационе власти су га протерале из Суботице у Србију. После прогона из Бачке, отишао је у Чачак, где се повезао са месном организацијом КПЈ и активно учествовао у припремама оружаног устанка. Налазио се у групи првих бораца, која је напустила Чачак и учествовала у формирању ударних група, од којих је настао Чачански партизански одред. Потом је постављен за командира једне чете у Одреду. Пошто се истакао у борбама с Немцима, током лета 1941. године, у октобру је пребачен у ослобођени Чачак и постављен за команданта одбране града. Своје војно знање, стечено у Школи резервних официра, преносио је на млађе борце.
После Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, одлуком Врховног штаба НОПО Југославије, новембра 1941. године, упућен је у Херцеговину, у билећки срез. Убрзо по доласку у Херцеговину, крајем децембра 1941. године, постављен је за команданта Билећког партизанског батаљона. Његов први ратни успех у Херцеговини, био је напад на војни логор у Билећи - у току ноћи, с малом групом бораца и пушкомитраљезом, привукао се војној касарни и у свануће, када су италијански војници имали смотру отворио ватру на њих, а затим се, искористивши збуњеност непријатеља, повукао. У овом нападу убијено је десетак италијанских војника, а више њих рањено.
Са својим батаљоном, 25. јануара 1942. године, извео је још једну успешну акцију - код села Чепелице сачекао је италијанску моторизовану колону, која је из Требиња ишла ка Билећи. Иако су им били нанети велики губици, Италијани су се брзо средили и почели тенковима да потискују партизане. Владо се тада с неколицином борца, пробио непријатељу иза леђа и бомбама уништио посаде батерије брдских топова и минобацача. Овај подвиг је одлучио ток битке, јер су се италијански војници, без подршке артиљерије, почели повлачити. У овој акцији убијено је 40, а рањено 60 италијанских војника, заплењена су два топа, неколико пушкомитраљеза, већи број пушака и муниције. Као награду за ову успешно изведену акцију, Владо је најпре крајем јануара постављен за командната Штаба сектора Билећа-Требиње, а почетком фебруара 1942. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). лево|мини|Биста Владе Томановића у Сечњу Крајем марта 1942. године постављен је за команданта Јужнохерцеговачког партизанског одреда. С овим Одредом, је после уништења усташког упоришта Борач, крајем априла, продро дубокo у непријатељску позадину, у јужну Херцеговину, у долину Неретве, до Хутова и Чапљине, уништавајући непријатељска упоришта код Хрсна, Пребиловаца и др. Овај продор натерао је непријатеља, да део својих снага пребаци у јужну Херцеговину, чиме је ослабљен притисак на партизанске снаге у североисточној Херцеговини.
После италијанско-усташке офанзиве у Херцеговини, у којој су у борбама против партизана учествовали и четници, у мају и почетком јуна 1942. године, када се главнина партизанских снага повукла из Херцеговине као централној Босни и Босанској крајини, Владо је постављен за заменика команданта Херцеговачког партизанског одреда. Када је 10. августа 1942. године овај одред реорганизован у Десету херцеговачку бригаду, Владо је постао заменик команданта бригаде. Заједно са бригадом, током друге половине 1942. и почетком 1943. године, учествовао је у низу борби: на Купресу, око Посушја и Имотског, Јајца, Бусоваче и Вакуфа, око Турбета и Жепча, као и другим местима западне и централне Босне. У бици за Прозор, 15-17. фебруара 1943. године, Владо је успешно командовао нападом на град, а затим је код Раме потукао остатке италијанског гарнизона из Прозора. Тада је заробљен велики број италијанских војника, као и заплењене велике количине ратног материјала - десет тенкова, камиони и др. Током марта и априла 1943. водио је борбе с црногорским и херцеговачким четницима на обалама Неретве и око Невесиња и Гацка. Све до почетка Пете непријатељске офанзиве, његова бригада водила је борбе с Италијанима и четницима, у Херцеговини и Црној Гори. Од средине маја 1943. године, његова бригада је водила веома тешке борбе с припадницима немачке Седме СС дивизије „Принц Еуген“.
Владо је погинуо 2. јуна 1943. године, у борбама на планини Јаворку. Тада је привремено преузео команду над Првим батаљоном Десете херцеговачке бригаде и био смртно рањен од непријатељске минобацачке гранате.
Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 26. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1907. Категорија:Умрли 1943. Категорија:Никшићани Категорија:Црногорци Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Борци Десете херцеговачке бригаде Категорија:Официри НОВЈ Категорија:Народни хероји - Т Категорија:Погинули у бици на Сутјесци