мини|Капетан-Мишино здање - зграда Ректората Београдског универзитета Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету је био студентски покрет, који се борио за побољшање материјалног положаја студената и очување аутономије универзитета. Настао је током двадесетих година -{ХХ}- века, а његова најјача активност је била током тридесетих година. Био је под снажним утицајем тада илегалне Комунистичке партије Југославије, и своју борбу је током година све више усмеравао против тадашњих власти Краљевине Југославије. Револуционарни студентски покрет деловао је на свим Универзитетима у Југославији, али је најјачи био на Београдском универзитету. Почетком Другог светског рата, већина чланова овог покрета се прикључила Народноослободилачком покрету Југославије, а многи од њих су погинули током рата. У историографији бивше СФРЈ, овај покрет назива се и Напредни студентски покрет.
Историјат На Београдском универзитету је у међуратном периоду постојала снажна политичка активност студената. То деловање је било условљено друштвено-политичким дешавањима у земљи и свету, условима на Универзитету, као и материјалним положајем студента. У почетку, током двадесетих година, оно је првенствено било усмерено на очување аутономије универзитета и побољшање материјалног положаја студента. Касније током времена примат над политичким деловањем студента, преузела је тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ), као и њена омладинска организација - Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Тада борба студента све више почиње да прераста у отворену борбу против тадашњег владајућег режима Краљевине Југославије. мини|Зграда Филолошког факултета у којој се до 1937. године налазио Правни факултет мини|Зграда Студентског дома „Краљ Александар“ (касније „Иво Лола Рибар“)
Активност студента Београдског универзитета нагло је оживела школске 1931/1932. године. Тада је дошло до оснивања стручних студентских удружења на свим факултетима, али и економско-здравствених и културно-спортских организација, као што су: Удружење студенткиња, Потпорно удружење студента, Студентска задруга „Самопомоћ“, Друштво студента против туберкулозе, Студентска менза, Академско позориште, Академско певачко друштво „Обилић“, Културно удружење „Село“, Студентски летовалишни савез, Студентски спортски савез и др. Њихова делатност била је усмерена на решавање горућих проблема студента, као што су здравствено стање и проблем исхране. Прве мензе основали су о одржавали сами студенти, као и неке спаваонице. Стручна удружења су културни и научни живот обогатила јавним предавањима, трибинама и другим активностима, а уз помоћ донација осниване су библиотеке.
Незадовољство студента изражавано је у штрајковима и демонстрацијама, које су у почетку биле усмерене само против лоших услова живота студента. Током времена КПЈ и СКОЈ су створили широку илегалну мрежу на Универзитету, преко које су све више узимали примат у штрајковима и демонстрацијама студената, а касније су организовали и спопствене демонстрације и штрајкове усмерене против власти. Касније су организовани скупови против фашизма, као и за републиканцима у Шпанији, за време грађанског рата.
Са овим студентским активностима, власт се обрачунавала силом - избацивањем са факултета, хапшењима и затварањима студената. Власт је такође, основала и подстицала рад „Организације националних студента“ (ОРНАС), која је била део „Организације југославенских националиста“ (ОРЈУНА), са жељом да парира револуционарном студентском покрету. Током шестојануарске диктатуре, од 1929. до 1932. године, започето је протеривање студента у родна места. Пошто је већина студента, који су припадали КПЈ и СКОЈ, након протеривања у родно место, тамо настављала са револиционарном активношћу, Влада Богољуба Јевтића је почетком 1935. године основала концентрациони логор у Вишеграду. У овај логор, први ове врсте у Југославији, упућивани су студенти комунисти. Штрајком студената, у којем је у сукобу с полицијом страдао студент Мирко Срзентић, као и притисцима јавности, овај логор је марта 1935. године укинут.
Пошто власт није одустајала од напора да угуши револуционарни студентски покрет, Влада Милана Стојадиновића се почетком 1936. године одлучила за увођење „студентске полиције“. Овај потез власти изазвао је штрајк, који је представљао врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све Универзитете у Југославији. Првог дана штрајка, 4. априла у сукобу с члановима ОРНАС-а страдао је студент Жарко Мариновић, после чега је ова организација укинута. Овај догађај изазвао је бурну рекацију јавности, што је довело до одустајања власти од увођења „студентске полиције“, али и смене дотадашњег ректора Владимира Ћоровића.
Новоизабрани ректор, професор Правног факултета Драгослав Јовановић, признао је допринос студената у одбрани академских слобода и увео нове облике сарадње. Студенти су били више заступљени приликом утврђивања износа школарина и уписнина, приликом организовања наставе и испитних рокова. Тада је покренут и лист „Студент“. Током 1936. године дошло је до јачања и уједињења студентског покрета у Акционом одбору стручних студентских удружења (претеча данашњег Савеза студента Београда), као и другим удружењима. Активисти револуционарног студентског покрета су уочи Другог светског рата развили живу међународну сарадњу, као и везе са другим Универзитетима у Југославији. Због снаге, организације и активности студентског револуционарног покрета, који је био најјачи у Југославији, Београдски универзитет је тридесетих година називан и „црвени универзитет“.
Као главни организатори револуционарног студентског покрета на Београдском универзитету истицали су се студенти - Иво Лола Рибар, Вељко Влаховић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Страхил Пинџур, Милош Минић, Ђуро Стругар, Мирко Томић и др. Студенти Београдског универзитета активно су учествовали у организовању помоћи Шпанској републици, током грађанског рата, од 1936. до 1939. године. Око 40 студента се борило у редовима Интернационалних бригада у Шпанији, а половина њих је погинула. Многи студенти, пре свега активисти и руководиоци револуционарног студентског покрета, од 1941. године учествовали су у Народноослободилачком покрету, као борци и организатори устанка. Велики број је погинуо или страдао у логорима и затворима, а неки су проглашени за народне хероје Југославије. Међу народним херојима било је 208 студената и дипломираних студената Београдског универзитета.
Дан студената Дан студената Београдског универзитета празнује се 4. априла, у знак сећања на дан када је 1936. године, током студентског штрајка, у сукобу са припадницима „Организације националних студента“ (ОРНАС), погинуо студент права Жарко Мариновић. Штрајк током којег је он погинуо, био је врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све универзитете у Југославији. Као резултат овог штрајка повучен је предлог власти о увођењу студентске полиције и смењен ректор Владимир Ћоровић.
Одлуку о установљењу 4. априла као Дана студента донело је Председништво Универзитетског одбора Савеза студената Београда, 2. априла 1959. године, у оквиру прославе четрдесетогодишњице СКЈ и СКОЈ-а. Дан студената је први пут прослављен 1960. године низом манифестација од 2. до 4. априла. Централна прослава тада је одржана на Коларчевом универзитету, а на Универзитету и факултетима организоване су манифестације, приредбе, разговори са учесницима предратних демонстрација; свечана поворка студената прошла је кроз град, који је за ту прилику био украшен; организовани су маскенбал, излети, спортска такмичења; изашао је свечани број листа „Студент“.
Приликом прославе Дана студента, 4. априла 1966. године, на згради Патолошког института Медицинског факултета, постављена је спомен-плоча Жарку Мариновићу, на којој пише: „4. априла 1936. у борби против ненародног режима пао је на овом месту студент права ЖАРКО МАРИНОВИЋ учесник највећег штрајка студената Београдског универзитета. Студенти Београда, 4. априла 1966“. Залагањем Универзитетског одбора Савеза студената Београда, посмртни остаци Жарка Мариновића, су 15. јуна 1972. године, пренети и сахрањену и Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.
Хронологија студентског покрета У међуратном периоду, на Београдском универзитету је организовано 123 збора са око 100.000 учесника, 88 демонстрација са преко 40.000 учесника, 22 штрајка и рад је прекидан 13 пута у трајању од 93 дана. Притом је ухапшено око 2.600 студената, рањено око 200, убијено 4, двоје је умрло од последица рањавања, а 6 студената је нестало.
Хронологија важнијих догађаја везаних за Револуционарни студентски покрет Београдског универзитета, од 1931. до 1941. године: 1931. година 6. новембар Студенти Београдског универзита одржали су протестни збор против Владе Петра Живковића и потом кренули у протестну шетњу Кнез Михаиловом улицом, у којој је учествовало око 2.000 студената. Полиција је зауставила поворку, ухапсивши 13 и ранивши 6 студената. 6. децембар Избиле студентске демонстрације против Југословенског академског клуба и са захтевима универзитетским властима да оборе изборе за нову управу Фонда и Побратимства. Пред зградом Техничког факултета одржан је велики збор студената. Неколико дана касније, 12. децембра, одржане су нове демонстрације против Уредбе Министарства порсвете којом се укидала аутономија Универзитета. 1932. година 15. јануар На дан заседања Нове народне скупштине и Сената одржане велике студентеске демонстрације у Београду. Око стотину студената је било ухапшено, а Универзитет је био затворен на три дана. 1. април На Правном, Медицинском и Техничком факултету одржани су протестни зборови против доношења опште Уредбе о Универзитету, којом је била повређена његова аутономија, као и против хапшења и протеривања студената. Зборови су се претворили у демонстрације, због чега је Сенат Универзитета донео одлуку о десетодневној обустави рада Универзитета. 1933. година 29. јануар Одржани су избори за управу Студентског правничког удружења, на којима је највећи број гласова добила листа студента-марксиста, који су освојили сва места у управи. 1. март Студенти Београдског универзита организовали демонстрације против увођења школарина и такси. Тада је прихваћена Резолуција, коју су претодно усвојили студенти Загребачког универзитета о генералном штрајку. новембар На Београдском универзитету обновљен рад Савеза комунситичке омладине Југославије (СКОЈ). 1934. година 21-22. мај На Правном факултету одржан протестни збор поводом доношења Уредбе о студентским удружењима, којом се нарушавала аутономија универзитета. Полиција је пред зградом факултета претукла групу студената што је изазвало протесте и довело до студентских демонстрација. Сутрадан 22. мајa, на збору око 300 студента, окупљених у згради Правног факултета (данас зграда Филолошког факултета ), који је био под блокадом полиције, донет захтев да полиција одступи с Универзитета и да се дају гаранције да неће бити хапшења. Увече истог дана полиција упала на факултет и похапсила 142 студента. јун Формиран Акциони одбор стручних студенстких удружења. 1935. година 1. фебруар Приликом штрајка солидарности студената Београдског универзитета са заточеницима концентрационог логора у Вишеграду дошло до сукоба између студената и полиције, код зграде Правног факултета (данас зграда Филолошког факултета ). Том приликом је убијен студент права Мирко Срзентић (1912—1935), а неколико десетина студента ухапшено. 11. децембар Одржан општестудентски збор на коме је објављен дводневни штрајк, због све веће повреде аутономије Универзитета. 1936. година 1. фебруар Комеморација поводом годишњице смрти студента Мирка Срзентића на Београдском универзитету прерасла у збор против Владе Милана Стојадиновића. Полиција је растурила збор и похапсила организаторе. 4. април