Дечја проституција је проституисање малолетних особа оба пола. У античком свету била је врло честа. Деца су се регрутовала од робова, а на проституцију су их присиљавали власници, или господари. У средњем веку се јавља настојање да се сузбије дечја проситуција. У осамнаестом веку се дечја проституција проширила. На све стране отварале су се јавне куће. У Енглеској, на пример, младе девојке из енглеских, ирских и шкотских села мамљене су у Лондон, под изговором да ће добити сталан и уносан посао. Те девојке су врло скупо продаване развратницима свих сталежа и доби. Била је изражена манија дефлорације (одузимање невиности). Продавали су се и дечаци. Данашњим законом сексулани однос са децом је кажњив.

Она је незаконита као општи део забране проституције. Обично се испољава у облику сексуалне трговине, у којој је киднаповано и натерано да се укључи без своје воље. Најчешће је повезана са дечјом порнографијом и обично се поклапају. Истраживање наводи да чак десет милиона деце укључено у проституцију широм света. Већина деце укључених у проституцију су девојке, упркос порасту броја младих дечака у трговини.

Уједињене нације прогласио је проституцију деце незаконитом, по међународном праву, разне кампање и организације створене су у знак протеста. „Већина жртве деце која се суочавају са проституцијом су угрожена деца која су искоришћена. Многи предатори посвећени су избеглицама, жртвама сексуалног насиља и деци која су њихови биолошки родитељи строго занемарили. Не само да су се суочили са трауматичним насиљем који утиче на њихово физичко биће, већ се преплићу у насилни живот проституције.” — Заменик америчког државног тужиоца Јамес Цоле

Важно је разликовати сексуално злостављање детета од његовог сексуалног искоришћавања, у смислу трговине људима. Основна разлика је у томе да сексуално искоришћавање детета има економску компоненту. У оквиру сексуалног искоришћавања деце, најраспрострањеније су две категорије: дечја проституција и дечја порнографија. Оно што је заједничко свим облицима искоришћавања деце је висок ниво насиља и економска компонента.

Дефиниције За проституцију деце предложено је неколико дефиниција. Уједињене нације га дефинишу као „чин ангажовања или пружања услуга детета за вршење сексуалних радњи за новац или друго разматрање са том особом или било којом другом особом”.

Необавезан протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији дефинише праксу као „чин добијања, набављања или понуде услуга детета или изазивање детета да вршити сексуалне радње за било који облик надокнаде или награде”. Обојица наглашавају да је дете жртва искоришћавања, чак и ако се даје очигледна сагласност. Конвенција о најгорим облицима дечјег рада, 1999, (Конвенција бр. 182) Међународне организације рада (ИЛО) описује га као „коришћење, набавку или понуду детета за проституцију”.

Према Међународној канцеларији рада у Женеви, проституција деце и дечја порнографија су два примарна облика сексуалног искоришћавања деце, која се често преклапају. Први се понекад користи да опише шири концепт комерцијалне сексуалне искоришћености деце (ЦСЕЦ). Она искључује друге идентификоване манифестације ЦСЕЦ-а, као што су комерцијална сексуална искоришћеност кроз дечји брак, домаћи дечји рад и трговина децом у сексуалне сврхе.

Групе које се супротстављају пракси сматрају да термини „дечија проституција” и „дечија проститутка” носе проблематичне конотације, јер се од деце генерално не очекује да могу доносити информисане одлуке о проституцији. Друге групе користе појам „дечји сексуални радник” да подразумевају да деца нису увек „пасивне жртве”.

Узроци и врсте Проституција деце обично се јавља у окружењима као што су барови и клубови, домови или одређене улице и области. Према једној студији, само око 10% деце која се баве проституцијом имају макроа (подводача), а преко 45% је ушло у посао путем пријатеља. Мауреен Јаффе и Сониа Росен из Међународне канцеларије за студије о дечјем раду пишу да се случајеви у великој мери разликују: „Неке жртве су избеглице од куће или државних институција, друге продају родитељи или су присиљене или преварене у проституцију, а друге су деца на улици, аматери и други професионалци. Иако се у првом реду мисли на младе девојке у трговини, повећава се број младих дечака који су укључени у проституцију. Најважнији случајеви су деца која су присиљена у трговину и потом затворена. Ова деца имају могућност даљег ризика од мучења и касне смрти.”

Трговина људима Канцеларија Уједињених нација за борбу против дроге и криминала (УНОДЦ) дефинише трговину људима као „запошљавање, превоз, пребацивање, прикривање или пријем лица путем средстава као што су претња или употреба силе или других облика присиле, отмице, преваре или превара у сврху експлоатације”. УНОДЦ приближава број жртава широм света око 2,5 милиона. УНИЦЕФ извештава да је од 1982. године око 30 милиона деце продато. Трговина са сексуалним ропством износи 79% случајева, а већина жртава је жена, од чега је 20% деце. Жене су такође често починиоци.

УН је 2007. године основала Глобалну иницијативу Уједињених нација за борбу против трговине људима (УН. ГИФТ). У сарадњи са УНИЦЕФ-ом, Организацијом за сигурност и сарадњу у Европи (ОЕБС) и Фондом за развој Уједињених нација за жене (УНИФЕМ) Уједињене нације су преузеле грант од Уједињених Арапских Емирата за оснивање УН. ГИФТ-а. УН. ГИФТ има за циљ да се бори против трговине људима кроз међусобну подршку својих актера који укључују владе, предузећа и друге велике глобалне актере. Њихова прва иницијатива је ширење речи да је трговање људима неморално и постаје све већи проблем да ће се глобална сарадња предузети да би се прекинуо његов наставак. УН. ГИФТ тежи да смањи потражњу за овим искоришћавањем и створи сигурно окружење за потенцијалне жртве.

У неким случајевима, жртве трговине људима су киднаповане од стране странаца, било силом или претњом да се укључе кроз лажи и лажна обећања. У другим случајевима, породице за децу дозвољавају или присиљавају их да уђу у индустрију као резултат тешког сиромаштва. У случајевима када су извучене из земље, трговци људима се плаше чињенице да деца често нису у стању да разумеју језик своје нове локације и нису свесни њихових законских права.

Истраживања указују на то да трговци људима дају предност женама старосне доби 12 и испод тога јер су мала деца лакше обликована у улогу која им је додељена и зато што се претпостављају да су девице, што је вредно за потрошаче. Тада се девојчице појављују старије и документи су фалсификовани као заштита од спровођења закона.

Психотерапеут Мари Де Цхеснаи наводи пет фаза у процесу трговине људима: рањивост, запошљавање, транспорт, искоришћавање и ослобађање. Завршна фаза, пише Де Цхеснаи, ретко се завршава. Убиства и случајне смртне казне су високе, као и самоубиства, а врло мало жртава је спашено или беже.

Трговина сексом је уносан посао због ниског ризика и велике потражње за њеним постојањем. Повратак високих профита делује као примарни подстрек који подстиче ширење трговине људима. Данас, већина тржишта се управља „онлајн” на интернету претворених у салоне, што отежава спровођење закона о трговини људима. Примери су услуге „онлајн” пратње, стамбени бордели, бордели који су прерушени као бизнис масаже или бање, од којих многе погађају децу својим услугама.

Преживљавање секса Други примарни облик проституције деце је „сексуално преживљавање”. Министарство правде САД каже: „Преживљавање секса” се јавља када се дете ангажује у сексуалним поступцима како би добило новац, храну, склониште, одећу или друге предмете потребне за преживљавање. У овим ситуацијама, споразум обично укључује само дете и клијента; деца ангажована у сексу преживљавања обично нису под контролом или усмеравањем макроа, мадам или другим трговцима људима. Свако лице које плати секс за дете, било да је дете контролисано од стране сводника или се бави сексом преживљавања, може се кривично гонити.

Студија коју је наручила УНИЦЕФ и Саве Цхилдрен, а на челу са социологом Анњанетте Росга спровела је истраживање о проституцији деце у Босни и Херцеговини . Росга је објавио да сиромаштво представља снажан фактор који доприноси. Она је изјавила: „Глобална трговина сексом је исти производ свакодневних људи који се боре да преживе у тешким економским кризним ситуацијама јер је то проблем организованог криминала. Нападање злочина, а не сиромаштво третира симптом, али не болест… То је није неуобичајено да девојке знају у шта улазе и да, у неку врсту, добровољно уђу. Можда мисле да ће бити другачије и да су способне да побегну, или можда више воле да ризикују него осећају неспособност да остану код куће у сиромаштву”. Јаффе и Росен се не слажу и тврде да само сиромаштво често не присиљава децу на проституцију, јер у великом броју не постоји у сиромашеним друштавима. Уместо тога, велики број спољашњих утицаја, као што су лоше породичне ситуације и насиље у породици, утичу на проблем.

Проституција деце у облику сексуалног преживљавања одвија се и у неразвијеним и развијеним земљама. У Азији, малолетне девојке понекад раде у борделима како би подржале своје породице. На Шри Ланки чешће ће синови бити у проституцији него ћерке, јер друштво даје већу тежину сексуалној чистоти међу женама него мушкарцима. Јаффе и Росен пишу да је проституција деце у Северној Америци често последица „економских разлога, насиља у породици и злостављања, породичног распада и наркоманије”. У Канади, млади човек је осуђен за оптужбу која се односи на проституцију 15-годишње девојке „онлајн” 2012; подстакао ју је да се проституише као средство за зарађивање новца, задржавао је сву њену зараду и претио јој је насиљем ако не настави.

Последице

Лечење проституисане деце Проституисана деца често су присиљена да раде у опасним срединама без одговарајуће хигијене. Суочавају се са претњама насиља и понекад су силована и претучена. Истраживачи Робин Е. Кларк, Џудит Фримен Кларк и Кристина А. Адамек пишу да уопште „трпе велики број злостављања, несреће и лоше здравље”. На пример, Дерик Џенсен извештава да су жртве трговине људима из Непала „сломљене” кроз процес силовања, претучене су, а потом изнајмљене до тридесет пет пута по ноћи за један до два долара по мушкарцу". Још један пример је био углавном непалски дечаци који су привукли у Индију и продали куће у Мумбаију, Хидерабаду, Њу Делхију, Луцкнову и Горакхпуру. Једна жртва је напустила Непал у доби од 14 година и продата је у ропство, закључана, претучена, гладна и присилно обрезана. Он је изјавио да је био држан у борделу са 40 до 50 других дечака, од којих су многи кастрирани, пре него што су побегли и вратили се у Непал.

Роналд Фловерс пише да је проституција деце и дечја порнографија тесно повезана; до једне од три проститутке су укључене у порнографију, често кроз филмове или књижевност. Изгубљени тинејџери, каже он, често се користе за „порно филмове” и фотографије. Поред порнографије, Фловерс пише да: „Деца која су ухваћена у овом двоструком свету сексуалног искоришћавања често су жртве сексуалних напада, сексуалних перверзија, полно преносивих болести и неизбежних сећања на сексуалну злоупотребу и тела која су компромитована, брутализовано и остављено заувек заробљена”.

Физички и психолошки ефекти Према речима Хуманиума, невладине организације која се супротставља проституцији деце, пракса узрокује повреде као што су „вагинално цепање, физички последици мучења, бол, инфекција или нежељена трудноћа”. С' обзиром да клијенти ретко предузимају мере предострожности против ширења ХИВ-а, проститутке деце суочавају се са високим ризиком од уговора о болести, а већина их на одређеним локацијама уговара. Остале полно преносиве болести представљају и претњу, као што су сифилис и херпес. Високи нивои туберкулозе такође су пронађени међу децом која се баве проституцијом. Ове болести су често смртоносне.

Забрана