Хрвоје Вукчић Хрватинић (1350—1416) био је владар западне Босне и Далмације у 14. и 15. веку. Имао је титуле херцег сплитски (1403), велики војвода босански (1380) и кнез Доњих Краја.

Припадао је властелинској породици Хрватинић, која је у прошлости управљала облашћу Доњи Краји. Искористивши слабљење централне власти крајем 14. века у Краљевини Босни и Краљевини Угарској, постао је први и највећи самостални обласни господар (велможа) у босанској држави, те је проширио своју власт на велике делове Далмације и Хрватске, а имао је поседе и у Славонији.Срђан Рудић: Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне , Историјски часопис, број 49, (2002). стр. 294. Пошто је добио титулу херцега сплитског, Хрвоје је обновио достојанство кнеза Доњих Краја. Титулу земаљског кнеза у истом рангу је касније носио само још Стефан Вукчић Косача.

Област којом је Хрвоје директно управљао на врхунцу своје моћи обухватала је трећину босанске државе. У њу спадају: Доњи Краји, неколико села у жупи Босни (Трибеуша, Лупница и Била у Лашви и Какањ у Трстивници), жупа Лашва била је под његовим утицајем иако је њоме управљао тепчија Батало (Хрвојев зет), поседи у Усори (Сребреница, Кучлат, Бродар, Сусед), у Западним Странама (Ливно са градом Бистричким), Омиш (кога је добио као мираз уз Јелену Нелипчић), велики део Западног Хума (освојио га потискивањем Радивојевића), жупа Врхрика са градом Прозором, острва Брач, Хвар, Корчула и Вис, као и сви далматински и хрватски градови до Зрмање, Пожега и Сегест у Шомођкој жупанији (1409-1413).

Порекло

мини|лево|Доњи Краји у средњовековној Босни Завичај Хрвоја Вукчића су Доњи Краји, једна од земаља средњовековне босанске државе. Доњи Краји се у историјским изворима први пут помињу у исправи угарског краља Беле IV из 1244. године, уз земље Усору и Соли. Босном је у то време управљао Матеј Нинослав чији је врховни господар био угарски краљ. Хрвоје је припадао великашкој породици Хрватинића. Најстарији познати припадник Хрватинића је кнез Стјепан за кога се претпоставља да је управљао Доњим Крајима током владавине Матеја Нинослава. Од Стјепанових синова познато нам је деловање Хрватина Стјепанића по коме породица носи назив. Хрватин је управљао Доњим Крајима као вазал брибирских кнезова породице Шубић, Павла I, Младена I и Младена II. Умро је нешто пре 1315. године. Наследила су га тројица синова: Вукослав, Павле и Вукац. Они су међусобно изделили Доње Краје на жупе којима су управљали самостално. У грађанском рату између Младена Шубића Млађег и угарског краља Карла Роберта, Хрватинићи стају на страну угарског краља. Карло Роберт је 1322. године на власт довео Стефана II Котроманића (1322-1353), сина Стефана I Котроманића, непријатеља породице Шубић у Босни. Хрватинићи су подржали новог бана и од њега добили потврду територија којима су управљали. Међутим, Стефан није ниједном од синова кнеза Хрватина Стјепанића желео признати титулу кнеза Доњих Краја како би сузбио утицај моћне властеле. Тежио је да са сваким појединачно успостави добре односе на основу њихове личне верне службе. То је довело до цепања моћне породице на више фракција као што се раније то десило са Шубићима и Бабонићима. Власт Стефана II Котроманића над Доњим Крајима непосредно је зависила од верности Хрватинића.Хрватски биографски лексикон

Вукац Хрватинић је овладао Врбањском жупом са градом Котором. Успон војводе Вукца отпочео је у првим годинама владавине бана Твртка I Котроманића (1353-1391). Остао је веран босанском бану приликом његовог сукоба са босанским баном Лајошем I (1366) због чега је, као награду, највероватније добио територије које су некада припадале његовом сестрићу Влатку Вукославићу (предео око Кључа). Вукац се последњи пут помиње у Твртковој повељи за Дубровчане издатој 1378. године. Као краљ Срба, Твртко је сматрао да му припадају све повластице које су имали српски владари из династије Немањића. Поред Хрвоја, Вукац је имао још тројицу синова и три кћери: Вука, Војислава, Драгишу, Ресу, Вучицу и ћерку непознатог имена, удату за припадника породице Златоносовића.

Породично стабло

Младост мини|лево|Грб Хрватинића Хрвоје Вукчић је највероватније рођен у Котору око 1350. године. Претпоставља се да је младост провео на двору босанског бана Твртка где се упознао са државничким пословима и са другим припадницима властеоског сталежа. У изворима се први пут појављује у исправи угарског краља Лајоша од 21. јуна 1376. године. Хрвоје Вукчић је тада посредовао у сукобу између браће Радослава и Мирослава, синова босанског војводе Мастана. Угарски краљ назива Хрвоја својим верним витезом. Краљ Твртко I је Хрвоју исправом од 12. марта 1380. године доделио титулу великог војводе. Дубровачки извори бележе да је краљ, видевши да је Хрвоје достојан свога оца, посаветовавши се са властелом, доделио му велико војводство оца. Краљ се са властелом посаветовао на државном сабору у Милима (данас село Арнаутовићи код Високог). Твртко је обновио титулу војводе Доњих Краја. Власт једног човека над читавом земљом Доњи Краји није постојала од времена Хрватина Стјепанића (1299). Постављање Хрвоја на власт у читавој земљи свакако је знак јачања бана Твртка као "краља Срба Босне, Поморја и Западним Странама".

Постављање Хрвоја на власт у Доњим Крајима извршено је након прихватања његовог достојанства од стране босанске властеле. То свакако сведочи о поверењу које је уживао. Вукца су наследили синови, али није познато да ли су они управљали његовим територијама као подељеном или као неподељеном баштином. У повељи из 1380. године не помињу се ни Хрвојева браћа ни синовци. Не помињу се ни одредбе о повластицама нити о обавезама према босанском краљу. Хрвоје је том приликом добио и три села у жупи Лашви, Требеушу, Лупницу и Билу. Данас постоје два села Требеуша; Горња и Доња, у близини рушевина града Торичана, некадашњег центра жупе Лашве. Село Лупница одговара данашњем истоименом селу на реци Лупници, десној притоци Лашве. Село Била смештено је на левој обали Биле.

Владавина Твртка I Котроманића

У Угарској је после дужих борби око престола на власт 1386. године дошао Жигмунд Луксембуршки, син немачког цара Карла IV и муж младе краљице Марије, Лајошеве наследнице. Борбе су се водиле између њега и Карла Драчког, рођака Лајоша и напуљског краља. Карло Драчки је по доласку у Угарску убијен, а касније су побуњеници на челу са породицом Хорват заробили краљицу-мајку Јелисавету и краљицу Марију и затворили их у Новиграду на Јадрану. Побуњеници су тражили да на престо дође Ладислав Напуљски, син Карла Драчког. Жигмунд је кренуо да ослободи своју жену из заробљеништва. Венеција је стала на страну Жигмунда, док се Твртко одлучио да стане на страну побуњених хрватских великаша. Почетком 1387. године Хрвоје је са братом Вуком на челу босанске војске коју је бан Твртко послао у помоћ загребачком бискупу Павлу Хорвату и двојици побуњених хрватских великаша, Иванишу Хорвату и вранском приору Ивану Палижни. На путу нападају територије кнежева Зринских. Зрински су подржавали Жигмунда Луксембуршког. Хрвоје се крајем 1388. године са братом Војиславом бавио догађајима у Далмацији. Твртко је те године освојио град Книн. Хрвоје и Војислав су у краљево име упутили позив далматинским градовима да се предају. У томе нису имали успеха јер се предао једино град Трогир. Међутим, овај догађај показује да је Хрвоје, као велики војвода босански, био не само врховни заповедник Тврткове војске већ је у његово име обављао и важне дипломатске преговоре. Трогирани су Хрвоју упутили своје посланство.

Сличне дужности Хрвоје је обављао и следеће, 1389. године, али овога пута не са својом браћом већ са Влатком Вуковићем. Добио је овлашћење да представља босанског краља у Хрватској и Далмацији. Трогирски бискуп је са војводама преговарао око преласка Трогира у табор Жигмундових противника. Нису познате активности Хрвоја и његове браће следеће, 1390. године, када врховну босанску власт признају и Сплит, Шибеник, Брач и Хвар. Границе Тврткове државе допрле су до реке Зрмање и Каринског залива.

Владавина Стефана Дабише

Након Тврткове смрти, 1391. године, Хрвоје је најмоћнији властелин у Босни. Још у току претходне године Хрвоје је ступио у контакт са Ладиславом Напуљским, претендентом на угарски престо и Жигмундовим главним противником. Ладислав је настојао на своју страну привући Хрватиниће те у повељи од 17. јула 1391. године Хрвоја и његовог брата Вука ословио као банове Хрватске и Далмације. Краљ је свој поступак објаснио њиховом дотадашњом верношћу. Хрватинићи су за њега били главни савезници на источној јадранској обали. Стварна власт Хрватинића над Хрватском и Далмацијом огледа се у исправи војводе Вука од 8. новембра 1391. године којом је у заштиту узео сплитску цркву. Хрвојев брат Драгиша такође је од Ладислава на управу добио поједина села.

Након Косовског боја и пада Лазареве Моравске Србије у вазалан однос према Османском царству, Угарска и Турска се по први пут непосредно додирују својим границама. Турски напади на Босну отпочињу 1386. године по погибији Балше у бици на Саурском пољу. Турски напад из 1388. године зауставио је Влатко Вуковић код Билеће. Следеће године Тврткови одреди под командом истог војсковође учествују у Косовском боју. Твртко је Косовску битку сматрао својом победом о чему сведоче писма упућена Трогиру и Фиренци.ИСН 2 (1984). стр. 39—45 Турци у наредним годинама нападају Босанску краљевину. Хрвоје се крајем 1391. и почетком следеће године истакао у сузбијању турских трупа које проваљују у Босну. Због тога га је босански краљ Дабиша наградио селима Какњем у жупи Трстивници и Храстом у Лушци, по повратку у Сутјеску 15. априла 1392. године. Какањ је био познат по рудницима угља. Дабиша Хрвоја назива "витезом" који се у борбама са Турцима понашао витешки. То је доказ да је босански бан заиста био витез каквим је представљен на портрету Мисала. Истраживачи се слажу да је овај рукопис настао 1403/4. године, дакле пре 1408. године када је Хрвоје уврштен у Змајев ред краља Жигмунда. Сачувани портрет (види слику) приказује Хрвоја на белом коњу, у сјајном оклопу и са турбаном са челенком. У десној руци му је дугачко копље са заставом, а у левој штит са хералдичким симболима.

Ладислав Напуљски је Хрвоју и Ивану Хорвату 15. октобра 1392. године дао овлашћења у Угарском краљевству чиме је потврђено њихово вођство над босанском странком противника Жигмунда. Супротни интереси чланова напуљске династије и Босне довели су до примирја између Босне и Жигмунда. Хрвоје се 23. августа 1393. године заклео на верност Жигмунду и краљици Марији обећавајући да ће наставити да служи краља Дабишу све док он не упадне са својом војском у Угарску. Обећао је да би у том случају био неутралан. Млечани су 13. јула 1393. године примили Хрвоја и његовог брата Вука за почасне грађане.

Ладислав је 5. октобра овластио Хрвоја, као свог главног намесника Далмације и Хрватске, да у њима уведе ред и по властитој вољи кажњава побуњенике или им прашта ако Ладислава признају за краља. Насупрот своме брату Вуку, херцег Хрвоје, као и његов брат Драгиша, остали су привржени Ладиславу Напуљском све до 1408. године. Јачање положаја Ладислава Напуљског условио је катастрофални Никопољски крсташки рат. Након Никопољске битке једно време није било вести о краљу Жигмунду. Ладиславове присталице јачају, али само накратко јер су већ 1397. године погубљене. Хрвојеву помоћ очекивали су Дубровчани када су му се 1396. године обратили за потврду својих трговачких повластица и у намери да добију тзв. Нове земље (Сланско приморје).

Борба са Жигмундом Луксембуршким

мини|Ладислав Напуљски