Италијанска ренесанса ( — ново рођење) је период у историји Италије између XIV и XVI века. Овај период је познат по иницијалном развоју шире ренесансне културе која се проширила широм западне Европе и означила прелазак из средњег века у модерно доба. Заговорници дуге ренесансе тврде да је започела око 1300. године и трајала до приближно 1600.. "Renaissance Historians of different kinds will often make some choice between a long Renaissance (say 1300–1600), a short one (1453–1527), or somewhere in between (the fifteenth and sixteenth centuries, as is commonly adopted in music histories).". (1667–1745), an even longer period. See Rosalie L. Colie quoted in Hageman, Elizabeth H., У неким областима се прихвата прото-ренесанса, која почиње око 1250. године. Француска реч renaissance (одговара италијанској речи rinascimento) значи „препород” и дефинише овај период као време културног препорода и обновљеног интересовања за класичну антику, након векова које су ренесансни хуманисти означили као „мрачни средњи век“. Италијански историчар ренесансе Ђорђо Вазари је користио термин rinascita („препород“) у свом делу Животи најславнијих сликара, вајара и архитеката из 1550. године, али је концепт постао широко распрострањен тек у XIX веку, након рада научника као што су Жил Мишле и Јакоб Буркхарт.
Ренесанса је настала у Тоскани, у централној Италији, а њен центар је био у граду Фиренци. Фирентинска република, једна од неколико градова-држава на полуострву, стекла је економски и политички значај пружајући кредите европским монарсима и постављајући основе за развој капитализма и банкарства.Compre: Ренесансна култура се касније проширила на Венецију, центар медитеранске империје која је контролисала трговачке руте на исток, још од учешћа у крсташким ратовима и путовања Марка Пола између 1271. и 1295. године. Тако је Италија обновила контакт са остацима античке грчке културе, што је хуманистичким научницима омогућило приступ новим текстовима. На крају, ренесанса је значајно утицала на Папску државу и Рим, који су у великој мери обновили хуманистичке и ренесансне папе, попут Јулија II и Лава X, који су често учествовали у италијанској политици, посредујући у споровима између колонијалних сила и супротстављајући се протестантској реформацији, која је започела око 1517. године.
Италијанска ренесанса је стекла репутацију по достигнућима у сликарству, архитектури, вајарству, књижевности, музици, филозофији, науци, технологији и истраживањима. Италија је до краја XV века, током периода Споразума из Лодије (1454–1494), постала признати европски предводник у свим овим областима. Ренесанса је достигла врхунац средином XVI века, када су домаћи сукоби и стране инвазије увукле регион у превирање Италијанских ратова (1494–1559). Ипак, идеје и идеали италијанске ренесансе проширили су се на остатак Европе, покрећући северну ренесансу, крајем XV века. Италијански истраживачи из поморских република служили су европским монарсима, чиме је започело доба великих географских открића. Најпознатије путовање је било путовање Кристифора Колумба (који је пловио за Шпанију) које је поставило темеље за европску доминацију Америком. Други истраживачи су укључивали Ђованија да Верацана (за Француску), Америга Веспучија (за Шпанију) и Џона Кабота (за Енглеску). Италијански научници, као што су Фалопио, Тартаља, Галилео и Торичели, одиграли су кључне улоге у научној револуцији, а странци попут Коперника и Везалијуса радили су на италијанским универзитетима. Историчари су предложили различите догађаје и датуме из XVII века, попут завршетка европских верских ратова 1648. године, као обележје краја ренесансе.
Прикази прото-ренесансне књижевности обично почињу са три велика италијанска писца из XIV века: Данте Алигијери (Божанствена комедија), Петрарка (Canzoniere) и Бокачо (Декамерон). Познати песници који су писали на народном језику током ренесансе укључују епске ауторе Луиђија Пулчија (Morgante), Матеа Марију Боардија (Orlando Innamorato), Лодовика Ариоста (Бесни Орландо) и Торквата Таса (Ослобођени Јерусалим). Писци из XIV века, попут песника Полицијана и платонистичког филозофа Марсилија Фићина, обимно су преводили са латинског и грчког. У раном XVI веку, Балдасаре Кастиљоне је изложио своју визију идеалног господина и даме у делу The Book of the Courtier, док је Николо Макијавели одбацио тај идеал, фокусирајући се на la verità effettuale della cosa („ефективну истину ствари“) у делу Владалац, састављеном, у хуманистичком стилу, углавном од паралела између древних и савремених примера врлине (virtù). У историчаре тог периода убрајају се и сам Макијавели, његовог пријатеља и критичара Франческа Гвичардинија и Ђованија Ботера (Разлог државе).
Алдинска штампарија, коју је 1494. године основао штампар Алдо Мануцио у Венецији, развила је курзивни фонт (Italic) и мала издања која су могла да стану у џеп. Такође је постала прва која је објавила штампана издања књига на старогрчком језику. Венеција је постала и место настанка commedia dell'arte, односно комедије импровизације.
Италијанска ренесансна уметност имала је доминантан утицај на европско сликарство и вајарство током наредних векова, са уметницима као што су Леонардо да Винчи, Микеланђело, Рафаело, Донатело, Ђото, Мазачо, Фра Анђелико, Пјеро дела Франческа, Доменико Ђирландајо, Перуђино, Ботичели и Тицијан. Италијанска ренесансна архитектура имала је сличан утицај широм Европе, а њени главни представници су били Брунелески, Леон Батиста Алберти, Андреа Палађо и Браманте. Њихова дела укључују Фирентинску катедралу, базилику Светог Петра у Риму и Маластејски храм у Риминију, као и бројне приватне резиденције.
Музичка ера италијанске ренесансе укључује композиторе као што су Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина, Римска школа и касније Венецијанска школа, као и настанак опере кроз фигуре попут Клаудија Монтевердија у Фиренци. У филозофији, мислиоци попут Галилеја, Макијавелија, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле наглашавали су натурализам и хуманизам, одбацујући догму и схоластику.
Порекло и позадина настанка ренесансе Северна и централна Италија у позном средњем веку Током позног средњег века (око 1300. године па надаље), Лацијум, некадашње срце Римског царства, и јужна Италија били су углавном сиромашнији од севера. Рим је био град древних рушевина, док је Папска држава биле под слабом администрацијом и подложна спољашњем мешању, нарочито од стране Француске, а касније Шпаније. Папство је било под притиском када је, услед притиска француског краља Филипа Лепог, основано Авинјонско папство у јужној Француској. На југу, Сицилија је неко време била под страном доминацијом, прво Арапа, а потом Нормана. Сицилија је напредовала 150 година током периода Емирата Сицилије, а касније два века током Норманског и Хоенштауфенског краљевства, али је стагнирала током позног средњег века.
Супротно томе, северна и централна Италија постале су много просперитетније, и сматрало се да је регион био међу најбогатијима у Европи. Крсташки ратови су изградили трговачке везе са Левантом, а Четврти крсташки рат је допринео много у уништењу Византијског царства као комерцијалног ривала Венецијанцима и Ђеновљанима. Главни трговачки путеви са истока пролазили су кроз Византијско царство или арапске земље и даље ка лукама у Ђенови, Пизи и Венецији. Луксузна роба купљена у Леванту, попут зачина, боја и свиле, увожена је у Италију, а затим препродавана широм Европе. Поред тога, унутрашњи градови-државе су профитирали од богатог пољопривредног земљишта долине реке По. Из Француске, Немачке и Низоземских земаља, посредством трговачких сајмова у Шампањи, копнени и речни трговачки путеви доносили су робу као што су вуна, жито и племенити метали у регион. Широка трговина, која се протезала од Египта до Балтика, генерисала је значајне вишкове који су омогућили велике инвестиције у рударство и пољопривреду. До XIV века, град Венеција постао је емпоријум за земље све до Кипра. Град је имао морнаричку флоту од преко 5.000 бродова, захваљујући свом арсеналу, огромном комплексу бродоградилишта која су била прва европска постројења за масовну производњу комерцијалних и војних пловила. Ђенова је такође постала поморска сила. Иако северна Италија није била богатија ресурсима од многих других делова Европе, ниво развоја, подстакнут трговином, омогућио јој је да напредује. Посебно је Фиренца постала један од најбогатијих градова северне Италије, углавном захваљујући производњи текстила од вуне, развијеној под надзором доминантног трговачког еснафа Arte della Lana. Вуна је увожена из северне Европе (а у XVI веку из Шпаније), а заједно са бојама са истока коришћена је за израду висококвалитетних текстила.
Италијанске трговачке руте које су покривале Медитеран и шире, такође су биле главни канали културе и знања. Обнова изгубљених грчких класика, које су у Италију донели избегли византијски научници током и након османског освајања Византијског царства у XV веку, била је важна за подстицање нових језичких студија током ренесансе, у новооснованим академијама у Фиренци и Венецији. Хуманистички научници претраживали су манастирске библиотеке у потрази за античким рукописима и пронашли Тацита и друге латинске ауторе. Поновно откриће Витрувија значило је да су архитектонски принципи антике поново могли да се проучавају, а ренесансни уметници су били охрабрени, у атмосфери хуманистичког оптимизма, да надмаше достигнућа старих мајстора, попут Апелија, о коме су читали.
Религијска позадина Након пада Западног римског царства у V веку нове ере, Католичка црква је попунила настали вакуум. У средњем веку, Црква се сматрала преносиоцем Божје воље и регулисала је стандарде понашања у животу. Недостатак писмености је приморавао већину људи да се ослањају на свештеничка објашњења Библије и закона.
У XI веку, Црква је прогонила многе групе, укључујући пагане, Јевреје и губавце, са циљем да елиминише неправилности у друштву и учврсти своју моћ. Као одговор на изазов лаика ауторитету Цркве, бискупи су одиграли важну улогу, јер су постепено губили контролу над секуларном влашћу и, да би повратили моћ дискурса, усвојили су екстремне методе контроле, попут прогона неверника.
Црква је такође прикупљала богатство од верника током средњег века, на пример продајом индулгенција. Поред тога, није плаћала порезе, што је чинило њено богатство већим чак и од неких краљева.
Тринаести век У XIII веку, велики део Европе доживео је снажан економски раст. Трговачки путеви италијанских држава повезали су се са онима из утврђених медитеранских лука и на крају са Ханзеатским савезом балтичких и северних региона Европе, стварајући економску мрежу у Европи први пут од IV века. Градови-државе Италије значајно су се проширили у овом периоду и стекли моћ, постајући практично независни од Светог римског царства; осим Краљевства Напуља, стране силе држале су војске ван Италије. Током овог периода развила се модерна комерцијална инфраструктура, са двојним књиговодством, акционарским друштвима, међународним банкарским системом, систематизованим тржиштем девиза, осигурањем и државним дугом. Фиренца је постала центар ове финансијске индустрије, а златни флорин главна валута међународне трговине.