Први рат за Нагорно-Карабах је трајао од фебруара 1988. до маја 1994. између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно-Карабаха уз подршку Републике Јерменије.
На референдуму који је одржан у Нагорно-Карабаху већина гласача је гласала за припајање Јерменији, док су референдум бојкотовали Азери Нагорно-Карабаха. Како се распад Совјетског Савеза приближавао, почели су све насилнији сукоби између Јермена и Азера, што је довело до етничког чишћења са обе стране.
Проглашење независности Азербејџана од Совјетског Савеза увело је овај регион у још већи конфликт. Као што је Азербејџан прогласио независност од Совјетског Савеза, јерменска већина у Нагорно-Карабаху гласала је за отцепљење од Азербејџана и прогласила непризнату Републику Нагорно-Карабах.
Као резултат сукоба, расељено је чак 230.000 Јермена из Азербејџана и 800.000 Азера из Јерменије и Карабаха. -{Military involvement denied by the Armenian government}-. Руским посредовањем потписано је примирје у мају 1994. године.
Након завршетка рата, наредних година су вођени мировни преговори између Јерменије и Азербејџана уз посредовање Минске групе ОЕБС-а, али крајње мировно решење никада није постигнуто. Као последица тога, област Нагорно-Карабаха је наставила да представља предмет спора између две стране и у наредним деценијама, при чему је Република Арцах остала дефакто независна, али међународно непризната. Тензије су настављене, уз повремено избијање оружаних сукоба. Јерменске снаге су окупирале и држале под контролом око девет одсто територије Азербејџана ван простора енклаве, све до избијања новог великог рата у Нагорно-Карабаху 2020. године.
Позадина Нагорно-Карабах Територија модерног Нагорно-Карабаха у -{I}- миленијуму пре нове ере била је насељена кавкаским аутохтоним племенима. У -{II}- веку пре нове ере, ову територију је анектирала Краљевина Јерменија и била је у њеном саставу до краја -{IV}- века.А. П. Новосельцев Крајем -{IV}- века ова област је била прикључена Персији. Од средине -{VII}- века до краја -{IX}- века је под арапском влашћу. У 17. веку је на подручју данашњег Нагорно-Карабаха постојало пет јерменских кнежевина, које су представљале последњи вид јерменске државности пре коначног пада под туђинску власт. Године 1813. област је припојена Руској Империји.
Територија Нагорно-Карабаха је данас још увек у великој мери предмет спора између Јермена и Азера. Тренутни сукоб има своје корене у догађајима после Првог светског рата. Непосредно пре капитулације Отоманског царства, Руска Империја је пропала у новембру 1917. године и Русија је тада пала под контролу бољшевика. Три нације на Кавказу, Јермени, Азери и Грузини, раније под владавином Руса, прогласили су своју независност и формирали Закавкавску федерацију која је нестала после само три месеца постојања.
Јерменско-азербејџански рат (1918—1920) Убрзо је избила борба између Демократске Републике Јерменије и Демократске Републике Азербејџан у три специфичне регије: Нахчивана, Зангезура (данас јерменска покрајина Сјуник) и Нагорно-Карабаха. Јерменија и Азербејџан спорили су се где ће бити границе ове три провинције. Карабашки Јермени су покушали да прогласе независност, али нису успели да ступе у контакт са Републиком Јерменијом. После пораза Османског царства у Првом светском рату, британске трупе су 1919. године окупирале јужни Кавказ. Британска команда привремено је поставила азербејџанског државника Хосров-бек Пашу Султанова за гувернера Нагорно-Карабаха и Зангезура, до доношења коначне одлуке на Париској мировној конференцији.-{Ministry of Foreign Affairs of the ROA}-. . -{Republic of Armenia Archives, File }-.
Совјетска окупација Два месеца касније, совјетска 11. армија напала је Кавказ и у року од три године, кавкаске републике су ушле у састав новоформиране Транскавкаске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Бољшевици су потом створили седмочлану комисију за Кавказ (скраћено Кавбиро) на челу са Стаљином, са задатком да решава главна питања на Кавказу. Дана 4. јула 1921. чланови одбора гласали су 4:3 у корист доделе Карабаха новонасталој Совјетској Социјалистичкој Републици Јерменији, али дан касније Кавбиро је поништио своју одлуку и гласао да регион буде у оквиру Совјетске Социјалистичке Републике Азербејџан иако су чак 94% становништва били Јермени.. Special Issue on Ethnic Conflict in the Soviet Union October. стр. 659., Приступљено 29. 10. 2011.
Током година совјетске владавине становници Нагорно-Карабаха су задржали јаку жељу да се припоје Јерменији.-{Nadein-Raevski, V. "The Azerbaijani Armenian Conflict" in New York: St. Martin's Press,}-
Оживљавање Карабашког питања мини|140п|Михаил Горбачов Као нови генерални секретар Совјетског Савеза, Михаил Горбачов је дошао на власт 1985. године и почео је да спроводи своје планове за реформу Совјетског Савеза уобличене у политици перестројке и гласности. Лидери Карабаха су, позивајући се на политику гласности, затражили уједињење аутономне покрајине са Јерменијом 20. фебруара 1988. Јерменски лидери су се жалили да јерменски језик није заступљен ни у школским уџбеницима, а ни у телевизијским емисијама у Карабаху. Жалили су се да се спроводи азеризација Нагорно Карабаха, и да се повећава број Азера, па је у Нагорно-Карабаху удео јерменскога становништва 1988. године пао на три четвртине укупнога становништва.
Јермени су почели да протестују у Јеревану, захтевајући уједињење са Нагорно-Карабахом. Ово је навело Азере да организују контрапротест у Бакуу. Дана 10. марта Горбачов је изјавио да се границе између република неће мењати, позивајући се при томе на члан 78. совјетског устава. Горбачов је такође изјавио да је још неколико других региона у Совјетском Савезу тражило територијалне промене, па је због тога сматрао да би прекрајање граница између Јерменске ССР и Азербејџанске ССР представљало опасан преседан. Али Јермени се нису слагали са одлукама Кавбироа из 1921. и сматрали су да треба исправити ту историјску грешку по принципу самоопредељења, једнога од темељних уставних начела. Азери су са друге стране подржали Горбачовљеву одлуку да се не мењају границе.
Аскеран и Сумгајит Етнички сукоби убрзо су избили између Јермена и Азера који живе у Карабаху и Јерменији. Већ крајем 1987. Азери, који живе у местима Капан и Мегри у Јерменији, су се жалили да су били присиљени да због инцидената са својим јерменским суседима напусте своје домове. У новембру 1987. два вагона пуна Азера стигла су на железничку станици у Бакуу. У каснијим интервјуима, градоначелници ова два места су негирали постојање инцидената.Тврди се да се врло мало зна о инцидентима јер су власти наводно прикривале било какве информације о њима, погледати -{De Waal}-, .
Дана 22. фебруара 1988. дошло је до сукоба између Јермена и Азера у близини града Аскеран у Нагорно-Карабаху. Током сукоба два младића азерске националности су убијена. У једног од њих вероватно је пуцао локални азерски полицајац случајно или након свађе. . Memorial}-.
Говорећи на митинзима, један азерски избеглица из јерменског града Капан оптужио је Јермене за убиства и злочине, помињући силовање жена и сечење њихових груди. Према совјетским медијима радило се о нетачним наводима, а многи медији су помињали да су говорници на митингу били агенти провокатори. -{Kulish, O. and Melikov, D.}- -{Socialist Industry}-. 27. март 1988, приступљено на дан 30. март 2008. Неколико сати након тога митинга почео је погром над јерменским становништвом у граду Сумгајит, који се налази око 25 km северно од Бакуа. У овом погрому је према совјетским изворима живот изгубило 32 човека (26 Јермена и 6 Азера), мада Јермени сматрају да прави број није пријављен.-{Remnick, David}-. "-{Hate Runs High in Soviet Union's Most Explosive Ethnic Feud}-". Вашингтон пост. 6. септембар 1989. После погрома готово сви становници јерменског порекла напустили су Сумгајит. Након три дана насиља над Јерменима совјетске снаге ушле су у град и угушиле нереде 1. марта 1988. године.
Дана 23. марта Врховна команда Совјетског Савеза одбацила је захтеве Јермена да због погрома препусти Нагорно-Карабах Јерменији. Трупе су послате у Јереван да спрече протесте против одлуке совјетских власти. Горбачов је покушао да стабилизује регион, али без успеха, јер су обе стране остале бескомпромисне.
Међуетничко насиље Црни јануар Етнички сукоби су узимали све већи данак у обе републике. То је приморало већину Јермена у Азербејџану ван Нагорно-Карабаха да побегну у Јерменију и већину Азера у Јерменији да побегну у Азербејџан. У јануару 1989. централна влада у Москви привремено је преузела контролу у региону, а тај потез су поздравили многи Јермени.
У јануару 1990. десио се још један погром Јермена у Бакуу што је приморало Горбачова да прогласи ванредно стање и пошаље трупе Министарства унутрашњих послова да успоставе ред. Усред растућег покрета за независност у Азербејџану, Горбачов је послао оружане снаге да спречи колапс Совјетског Савеза. Трупе су добиле наређење да заузму Баку у поноћ 20. јануара 1990. године. Становници су тврдили да су снаге Министарства унутрашњих послова прве отвориле ватру, док је Министарство унутрашњих послова то негирало.-last=Altstadt |first=Audrey L |title=The Azerbaijani Turks: power and identity under Russian rule |url=https://archive.org/details/azerbaijaniturks0000alts_y3t1 |location=Stanford |publisher=Hoover Institution Press|year=1992|pages=215- . У граду је уведен полицијски час. Сукоби између Министарства унутрашњих послова и Азербејџанског народног фронта били су уобичајени, а у једном таквом сукобу у Бакуу убијено је преко 120 Азера и осам припадника Министарства унутрашњих послова Совјетског Савеза. Ови догађаји названи су црни јануар.
Борбе у Казакху Азербејџан је имао неколико ексклава на територији Јерменије. Почетком 1990. на путу поред села Баганис који се налази на граници са Азербејџаном дошло је до напада припадника милиције из Азербејџана.. 15. април 1991. У исто време, јерменске снаге напале су азербејџанске ексклаве унутар територије Јерменије, као и гранична села у областима Казакх и Садарак у Азербејџану. Дана 26. марта 1990. неколико возила јерменских паравојних јединица стигло је у село Баганис на јерменској граници. У сумрак су прешли границу и напали азербејџанско село Баганис Ајрум. Око 20 кућа је спаљено и 8 до 11 сељана азерске националности је убијено. Када су припадници Министарства унутрашњих послова Совјетског Савеза стигли у Баганис Ајрум, нападачи су већ побегли.
Операција Прстен Ајаз Муталибов који је био на власти у Азербејџану, обратио се Горбачову 1991. за подршку у покретању заједничке војне операције у циљу разоружавања јерменских екстремиста. Операција је названа Прстен. Задатак операције је био да се насилно депортују Јермени који живе у селима региона Шахумијан. Совјетски и азербејџански званичници су желели да застраше јерменски народ да одустане од својих захтева за уједињење.
Операција Прстен показала се контрапродуктивном тако да је насилним карактером међу Јерменима учврстила веровање да је једино решење да се пружи оружани отпор, па је почело формирање добровољачких одреда.
Изградња војске Спорадичне борбе између Јермена и Азера интензивиране су након операције Прстен. И код Јермена и код Азера дошло је до регрутовања хиљада добровољаца у импровизовану војску. Многе жене у Нагорно-Карабаху приступиле су војсци и учествовале у борбама, као и у другим помоћним активностима, попут пружања прве помоћи и евакуације рањених са ратишта.
Бивши војници Совјетског Савеза, такође су понудили своје услуге за обе стране. На пример, бивши совјетски генерал Анатолиј Зиневич, био је укључен у планирање и спровођење многих операција јерменских снага. До краја рата био је на положају начелника штаба оружаних снага Републике Нагорно-Карабаха.
Процењени износ војне снаге и војних возила код сваког ентитета који је био укључени у сукоб за период 1993—1994. био је: