Тихомир Алексић (Равнаја, 8. фебруар 1922 — Београд, 6. јануар 2004) био је редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду, стручњак за рачунарску технику и информатику и један од најугледнијих српских научника из области рачунарства у другој половини 20. века.
Биографија
Рођен је у селу Равнаја код Крупња, а школовао се у Равнаји, Лозници, Шапцу и Београду. Дипломирао је на Електротехничком факултету Универзитета у Београду јануара 1952. године као један од најбољих студената своје генерације. Докторирао је на ЕТФ у Београду (1958) са тезом: „Серијски логичко-прекидачки елеменат; Анализа и осврт на примену у магнетној прекидачкој техници“. Био је оснивач и први декан Електронског факултета (1968-1973) и проректор Нишког универзитета од 1967. године, а затим редовни професор и шеф Катедре за рачунарску технику и информатику на ЕТФ у Београду од 1971. до пензије 1987. године. Пре тога је као научни сарадник радио у Институту Н. Н. „Винча“ (1952—1961) и Институту Михајло Пупин у Београду (1961—1967). У међувремену је држао повремено наставу и на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Подгорици и Новом Саду.
Настава
Предавао је следеће предмете на факултетима: Логичко пројектовање дигиталних система Архитектура и организација рачунара Основи рачунарске технике Програмирање дигиталних рачунара
Радови и пројекти
Написао је неколико уџбеника и књига: Основи пројектовања дигиталних система (Ниш, 1968), Логичка синтеза дигиталних система (Београд, 1971. и 1975), Системи за обраду података (1975. и 1977), Рачунари — Организација и архитектура (Београд, 1982, 1985, 1989, 1991). Аутор је или коаутор бројних научних и стручних публикација, студија и елабората из рачунарства. Реализовао је први српски дигитални рачунар ЦЕР-10 у Винчи, прототип књиговодственог рачунара ЦЕР-20 и војни рачунар ЦЕР-11, лабораторијски прототип за Кућну електронску телефонску централу, Електронски телепринтер-штампач и Телеметријски систем „Атлас АТ-32“ у Институту Михајло Пупин. Има неколико признатих патената.
Функције
Био је оснивач и први председник Друштво за информатику Србије (ДИС, 1973); један од оснивача и члан Научног одбора Друштва за ЕТРАН (од 1953. године); дугогодишњи шеф Катедре за рачунарску технику и информатику у Нишу (1967-71) и Београду (1971-87).
Награде
За свој научни и педагошки рад добио је следеће награде и одликовања: Орден рада са златним венцем (1965); Октобарска награда града Београда (1965); Награда и повељa Друштва за ЕТРАН (1978. и 1986); Велика плакета Универзитета у Нишу (1987); Плакета Друштва за информатику Србије (1987).
Литература
Наших 50 година (Електротехнички факултет 1948-1998), стр.9.2-9.3, уредници др Душан Драјић и др Божидар Станић, ЕТФ Београд 2003. Пола века Института Винча, стр.227, уредник др Бранислава Перовић, Институт за нуклеарне науке Винча 2000. Building Computers in Serbia (by Jelica Protic and D.Ristanovic), ComSIS, vol.8,No.3, pp.549-571, June 2011. Српска Енциклопедија, том 1, књ.1, стр.163-164,(гл.ур. др Чедомир Попов), изд. Матица српска, САНУ и Завод за уџбенике, Београд 2010. Развој рачунарства у Србији, Душан Христовић, часопис ФЛОГИСТОН, бр.18/19, стр.89-105, Музеј МНТ-САНУ, Београд, 2010/2011. Подринци за незаборав, стр. 14-15, уредник Лексикона Витомир Бујишић, изд.Чивија Принт, Шабац, 2010. год.
Категорија:Рођени 1922. Категорија:Умрли 2004. Категорија:Крупањци Категорија:Српски информатичари Категорија:Српски професори Категорија:Професори Електротехничког факултета Универзитета у Београду Категорија:Доктори електротехнике Категорија:Студенти Електротехничког факултета Универзитета у Београду