Грчко-турски рат (1919—1922)

Грчко-турски рат вођен између маја 1919. и октобра 1922. Неки га зову Рат у Малој Азији или Грчком кампањом у Турском рату за независност.

То је био низ војних похода током комадања Османског царства, након Првог светског рата. Рат је вођен између грчке војске и османске регуларне војске и турских националиста, који су касније основали Републику Турску.

Грчка кампања отпочела је зато што су савезници из Антанте, посебно британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, обећали Грчкој, за савезништво у рату, територијално проширење на рачун противничког Османског царства. Завршио је тако да су се Грци морали повући на границе од пре почетка рата и великом разменом становништва, с ново установљеном Републиком Турском, и мировним уговором из Лозане.

Пропаст војне кампање Грчке, неуспеси у турско-јерменском рату, као и неуспеси у француско-турском рату против Турског националистичког покрета, присилили су Савезнике, да напусте Мир из Севра и преговарају у Лозани о новом мировном споразуму. На крају су морали признати независност Турске Републике и турски суверенитет над Источном Тракијом и Анадолијом.

Позадина сукоба Геополитички оквир сукоба

Геополитички контекст сукоба произлази из последица Првог свјетског рата, као и чињенице да је Османско царство било укључено у блискоисточне интриге. Грци су добили наредбу да се искрцају у Смирну () од стане Антанте, као део договора о деоби Османског царства. Током тог сукоба, Османско царство се потпуно урушило, и било присиљено од стране победничке Антанте, да потпише Мировни уговор у Севру 10. августа 1920. Било је пуно тајних споразума који су укључивали комадање Османског царства, након Првог светског рата. Тројна Антанта је давала контрадикторна обећања Грцима на рачун Мале Азије.

На Париској мировној конференцији, 1919., Грчки премијер Венизелос, снажно је лобирао је за велико проширење Грчке, тзв. Велику Идеју () која би укључивала неколико грчких заједница у Северном Епиру, Тракији и Малој Азији. Савезници, а посебно британски премијер Дејвид Лојд Џорџ су обећали Грчкој територије у замену за велике жртве и трошкове које су Грци поднели током рата на страни савезника из Антанте. То је укључивало источну Тракију, острва Имброс (турски: Гокцеада) и Тенедос (турски: Бозцаада), као и делове западне Анадолије, око града Смирне, где је у то време живела значајна грчка заједница.

Итало-англо-француски споразум из Сен Жан де Морјена, потписан 26. априла 1917, установио је „блискоисточне интересе" Италије али је тај договор прекршен грчким ослобађањем Смирне, која је обећана Италији. Пре самог ослобођења, италијанска делегација се опирала идеји грчког заузимања западне Анадолије. Након тога напустила је Париску мировну конференцију и није се вратила до 5. маја. Одлазак Италијана олакшао је посао Лојд Џорџу да увери Француску и САД да дају предност Грцима у војним операцијама у Западној Анадолији у односу на Италијане.

По неким историчарима, грчко ослобођење Смирне била је кап која је прелила чашу и узроковала Турски националистички покрет. По британском историчару Арнолду Тојнбију, то је била срамота Венизелоса и Лојда Џорџа, који су начинили велике грешке и изазвали велике патње грчког и турског становништва (масовног пресељења). Тако су нестали Понтски Грци, истовремено то је изазвало и промену етничког стања становништва у Северној Грчкој, где је већина прогнаника упућена, нарочито у Македонији и Тракији, где се променио етнички састав становништва, што је изазвало даље кризе које се протежу и данас.

Грчка заједница у Анадолији Један од главних аргумената Грчке владе за упућивање војне експедиције у Малу Азију, била је и бројна Грчка заједница у Анадолији.

Грци су од античких времена насељавали Малу Азију (Јоњани). Грчке колоније у Малој Азији, биле су значајан део грчког света, и увек под контролом Грка, од бронзаног доба, преко хеленизма, Византије па све до краја 15. века, кад су Османлије освојиле и последње енклаве. Пре Првог светског рата око 2,5 милиона Грка живело је унутар територије Турске (каква је данас). Новоустановљена турска влада је започела 1915. са ригидном националистичком политиком против мањинских заједница, која се по неким историчарима назива - геноцидом (најпознатији су масакри и прогони Јермена), као и прогон других мањинских заједница (углавном хришћана). Између осталог на тај начин је прогнана и етнички очишћена бројна грчка заједница у Понту, Малој Азији и Западној Анадолији).

Тадашњи грчки премијер Елефтериос Венизелос, у изјави датој британским новинарима рекао је: да Грчка не ратује против ислама, већ против анахроне, корумпиране и неспособне власти, коју ће истерати са оних подручја где Грци чине већину становништва. Противници грчких становишта, бранили су нову турску владу, чињеницама да је она тек установљена, и преслаба да би могла ефикасно деловати, као и тиме да је она ионако под контролом британских окупационих власти.

Грчки национализам Један од великих покретача рата била је грчка национална Велика идеја (грчки: Мегали идеа), заправо једна врста поновног васкрсења Византијског царства, на обе обале Егејског мора. У време грчке борбе за независност од Отоманског царства (1830), Мегали идеа је играла велику улогу у грчкој политици и националној свести.

Велика идеја ипак није само идеја КСИКС, вековног пробуђеног национализма. Она је у коренима многих грчких веровања, као што су да Констатинопољ поново треба обновити као седиште хришћанства, и да треба поново основати хришћанско Византијско царство које је пропало 1453. Као и да црква Света Софија поново треба да буде у хришћанским рукама. Велика идеја је укључивала је Константинопољ, Крит, Тесалију, Епир, Македонију, Тракију, Егејске острва, Кипар, обалу Мале Азије, па чак и Понт у Црном мору.

Војне операције Војни аспект сукоба почео је Споразумом о прекиду ватре из Мудроса. Грчко-турски рат се може поделити у три периода. Први део, (од маја 1919. до новембра 1920), укључује искрцавање грчке војске у Малој Азији и њено учвршћивање по обали Егеја. Други део је трајао од октобра 1920. до јуна 1921. Њега су карактерисале грчке офанзивне војне операције. У трећем, завршном периоду, који је трајао до августа 1922, Турци су преузели стратешку иницијативу и присилили грчку војску на напуштање Мале Азије.

Запоседање Смирне од стране Грка, маја 1919. 20.000 грчких војника искрцало се у Измир (Смирну) 15. маја 1919. и преузело контролу над градом и околином, под заштитом грчке, француске и британске морнарице. Правна основа тог чина био је члан 7. примирја из Мудроса, који је дозвољавао Савезницима „заузеће било које стратегијске позиције ако би то захтевала сигурност Савезника“.

Грчке снаге су у међувремену ушле и у источну Тракију.

Грци у Измиру и остали хришћани, већином Јермени, који су чинили мањину по турским изворима, а већину по грчким, дочекали су грчке војнике као ослободиоце. Насупрот томе турско становништво, је у њима видело завојеваче. Грчко искрцавање је прошло уз спорадични отпор мањих нерегуларних турских војних група по периферији. Већина регуларне војске дочекала је Грке у миру или се повукла дубље у унутрашњост.

Док је турској војсци наређено да не пуца, турски екстремиста Хасан Тахсин је убио грчког службеника. На то су грчки војници отворили ватру на турске војнике и владину зграду, око 300 до 400 Турака и око 100 Грка је погинуло тог првог дана. Грчка управа била је понижавајућа за муслимане, нарочито кад се захтевало скидање фесова (са мушких глава) и фереџа са женских лица, што су ортодоксни исламски верници доживљавали као тешку увреду и терор над собом.

Грчка летња офанзива 1920. У лето 1920, грчка војска предузела је серију успешних напада у правцу долине Меандер (Мендерес), Перамоса и Филаделфије. Циљеви ове офанзиве били су осигурање стратешке дубине за одбрану Смирне (Измира) и њене околине. На крају те кампање Грци су повећали слободну територију у Анадолији.

Мировни уговор из Севра августа 1920. Отоманска Империја је потписала 10. августа 1920. Споразум из Севра, препуштајући Грчкој Тракију, све до линије Чатаља. Оно што је било још значајније, је да је Турска дала права Грчкој на острва Имброс и Тенедос, задржавши малу територију око Константинопоља, острва у Мраморном мору, и „мали уски појас Европског тла“. Босфорски теснац препуштен је под контролу Међународне комисије и отворен за саобраћај свима.

Турска је била присиљена да препусти територију око града Смирне (Измир). Грци су управљали енклавом Измир, али суверенитет је номинално остао под султаном. По провизорном споразуму, Смирном (Измиром) би управљао локални парламент у периоду од пет година, а затим би се укључила у Краљевину Грчку, ако се тако одлучи на плебисциту који би требало да се одржи под покровитељством Лиге народа.

Споразум никад није ратификован ни од стране Османског царства, а ни од Грчке.

Грчка експанзија октобра 1920. У октобру 1920. грчка војска је напредовала у унутрашњост Анадолије уз подршку Лојда Џорџа, који је тиме желео да повећа притисак на Турке да потпишу Уговор из Севра. Ова авантура отпочела је током либералне владе Елефтериоса Венизелоса, који је убрзо је изгубио изборе и власт. Њега је заменио Димитриос Гоунарис, који је унапредио неискусне монархистичке официре за врховне команданте.

Краљ Константин I је лично преузео команду над војском из Смирне (Измир). Стратегијски циљеви ових операција били су: поразити турске националисте и присилити Мустафу Кемала Ататурка на мировне преговоре. Грци, су били бројнији и модерније опремљени и желели што бржи сукоб са слабо опремљеном турском војском.

Смрт краља Александра и одступање премијера Венизелоса, октобар 1920. У октобру 1920, Краљ Александар је умро због угриза свог кућног љубимца - мајмуна. Тај инцидент зове се „мајмунски угриз који је променио грчку историју“. Венизелос је и тако желео републику и то једва дочекао да укине монархију. Након смрти краља Александра, заказани су нови избори за 1. новембар 1920. Убрзо је избио сукоб између подупиратеља Венизелоса и оних који су подржавали новог претендента за грчког краља Константина. Рат је натерао многе Грке да промене мишљење, и гласају за промене. На велико изненађење многих, Венизелос је добио само 118 од могућих 369 места. Велики пораз приморао је Венизелосова и неколико његових блиских сарадника да напусте земљу. Нова влада припремила је плебисцит за повратак краља Константина. Плебисцитом је краљ позван да се врати у домовину, а грчка војска која је требало да штити Смирну и Егејску обалу упутила се у марш на Анкару.

Прва битка код Иненија, децембар 1920. У децембру, 1920. Грци су доспели до Ескисехира. Наишавши на снажан отпор, вратили су се на првобитне положаје. На почетку 1921. Грци су обновили своје нападе, али су опет наишли на снажан отпор турских националиста, који су се борили неупоредиво боље и мотивисаније и били опремљени попут регуларне војске.

Грчка стратешка иницијатива је први пут заустављена у Првој бици код Иненија (11. јануара 1921). Тај развој догађаја навео је Савезнике да предложе на основи уговора из Севра, конференцију у Лондону где су и обе турске стране биле присутне: турски револуционари (који уговор из Севра нису признавали), као и отоманска влада. И поред тога што су постигнути неки договори са Италијом, Француском и Великом Британијом, одлуку није подржала Грчка влада која је веровала да и даље има стратешку иницијативу и да ће преговарати са јачих позиција. Грци су започели, другу битку код Иненија (27. марта) и успели да поразе Турке (30. марта). Британци су подржавали грчку територијалну експанзију, али нису хтели директно да учествују у војним операцијама да не би провоцирали Французе.

Битка код Сакарје, август 1921.