Хришћански тероризам је облик верског тероризма који обухвата терористичке акте које чине групе или појединци који наводе хришћанске мотиве или циљеве за своје поступке. Хришћански терористи оправдавају своје насилне тактике својим тумачењем Библије и хришћанства, у складу са сопственим циљевима и погледом на свет.
Хришћански тероризам може бити усмерен против припадника других хришћанских деноминација, следбеника других религија, секуларних влада, група, појединаца или друштва у целини. Хришћанство се такође може цинично злоупотребити као реторичко средство за постизање политичких или војних циљева од стране терориста.
Групе хришћанских терориста укључују паравојне организације, култове и лабаве групе људи које се могу удружити како би покушале да тероришу друге групе. Неке групе такође подстичу појединце који нису директно повезани са њима (усамљене вукове) да врше терористичка дела. Паравојне групе су обично повезане са етничким и политичким циљевима, као и верским циљевима, а многе од ових група имају верска уверења која су у супротности са верским уверењима конвенционалног хришћанства.
Терминологија Дословна употреба израза хришћански тероризам је спорна. Појављује се у академској литератури како би описао широк спектар акција и веровања.
Религија се може навести као мотивација за тероризам у сукобима који имају различите етничке, економске и политичке узроке, као што је онај у Босни и Херцеговини. У случајевима као што су Господња војска отпора или Тајпиншки устанак, веровања оснивача значајно се разликују од онога што је препознатљиво као хришћанско. У таквим случајевима израз хришћански тероризам је проблематичан упркос тврдњи да су мотивисани својим верским уверењима.
Застрашивање мањинских заједница уз спорадичне акте насиља обично се не назива тероризмом. Међутим, 2015. године већина Американаца из Демократске и Републиканске странке сматрала је да би „нападе на пружаоце услуга абортуса требало сматрати домаћим тероризмом”.
Историја Хришћанство је добило на значају у Римском царству током и непосредно након владавине Константина Великог (324–337. н. е.).Wendy Doniger (ed.), "Constantine I", in (Encyclopædia Britannica, ), До тог времена, оно се проширило широм западне Азије као мањинско веровање и постало је државна религија Јерменије. У раном хришћанству постојале су многе ривалске секте, које су неки владари колективно прогонили. Међутим, генерално не постоје записи о томе да су ове ране хришћанске групе покушавале да користе терористичке акте или неселективно насиље као верско оружје, иако су донатисти водили герилски рат против главне цркве и државе, ослепљујући католичке свештенике како би истакли своје ставове.
Стицање државне подршке од стране одређене хришћанске секте или вероисповести довело је до пораста верског насиља. Ово насиље је попримило облик прогона присталица ривалских хришћанских веровања и прогона присталица других религија.R. MacMullen, "Christianizing The Roman Empire A.D.100–400, Yale University Press, 1984, У Европи током средњег века, хришћански антисемитизам је порастао, а и реформација и противреформација довеле су до пораста међуконфесионалног насиља. Као и код савремених примера, расправља се о томе у којој мери су ова дела била верска, а не етничка или политичка по природи.
Барутна завера
thumb|Завереници Барутне завере (1605) Рани нови век у Британији донео је верске сукобе који су проистекли из реформације. Барутна завера из 1605. године била је неуспешан покушај групе енглеских католика да изврше атентат на протестантског краља Џејмса I и да дигну у ваздух Вестминстерску палату, седиште енглеске владе. Иако модеран концепт верског тероризма, или тероризма уопште, још није био у употреби у 17. веку, Дејвид К. Рапопорт и Линдзи Клатербак истичу да је Завера, са својом употребом експлозива, била рани претеча анархистичког тероризма 19. века. Су Махан и Памала Л. Гризет класификују заверу као чин верског тероризма, пишући да су „Гај Фокс и његове колеге правдали своје поступке религијом”. Питер Стајнфелс такође карактерише ову заверу као значајан случај верског тероризма.
Погроми
Покрети под утицајем православног хришћанства у Румунији, као што су Гвоздена гарда и Лансијери (Lăncieri), које су Јад Вашем и Стенли Џ. Пејн окарактерисали као антисемитске и фашистичке, били су умешани у погром у Букурешту и починили бројна политички мотивисана убиства током 1930-их.Payne, Stanley G. (1995). A History of Fascism 1914–1945. Madison: University of Wisconsin Press (pp. 277–289)
Кју-клукс-клан
thumb|Чланови Кју-клукс-клана врше паљење крста у Колораду, 1921. Крајем 1860-их током ере Реконструкције, бивши војници Конфедерације основали су првобитну организацију Кју-клукс-клан (ККК) у јужним деловима САД. Религија није играла улогу у првом Клану и он је нестао 1870-их. Међутим, 1915. године формирана је нова итерација предвођена протестантима, други Клан, у периоду када су расизам, ксенофобија, нативизам и антикатолицизам били широко распрострањени. Овај други Клан знатно је проширио свој географски досег и листу циљева у односу на први Клан.
Жестоко антикатолички настројен, Клан из 1915. године заговарао је експлицитно протестантску терористичку идеологију, делимично заснивајући своја уверења на „верском темељу” у протестантизму и циљајући Јевреје и католике, као и људе који су се бавили „неморалним” праксама. Од самог почетка, циљеви другог ККК-а укључивали су намеру да се поново успоставе протестантске вредности у Америци било којим средствима, у супротности са растућом претњом од Јевреја и католика.Michael, Robert and Rosen, Philip. . Lanham, Maryland, US: Scarecrow Press, Иако су се чланови заклињали да ће подржавати хришћански морал, готово свака хришћанска деноминација званично је осудила ККК.
Од 1915. године па надаље, чланови „друге ере” Клана иницирали су паљење крстова (адаптирано из сцена у филму Рађање једне нације из 1915. године), како би инспирисали чланове Клана упечатљивим новим ритуалом моделованим према средњовековној симболици шкотских кланова. Паљење крста никада није била верска пракса. Ритуал паљења крстова укључивао је певање песме „Напред хришћански војници” (Onward Christian Soldiers). Модерне организације Клана остају повезане са актима домаћег тероризма у Сједињеним Државама.
Почетак модерног тероризма Марк Јиргенсмајер, бивши председник Америчке академије за религију, тврдио је да је након Хладног рата дошло до глобалног пораста верског национализма због постколонијалног колапса поверења у западне моделе национализма и успона глобализације. Јиргенсмајер категорише савремене хришћанске терористе као део „верских активиста од Алжира до Ајдаха, који су замрзели секуларне владе са готово трансцендентном страшћу и сањају о револуционарним променама које ће успоставити божански друштвени поредак у рушевинама онога што грађани већине секуларних друштава сматрају модерним, егалитарним демократијама”.
Према стручњаку за тероризам Дејвиду К. Рапопорту, „верски талас” или циклус тероризма датира отприлике од 1979. године до данас. Према Рапопорту, овај талас најистакнутије карактерише исламски тероризам, али такође укључује тероризам хришћана и других верских група које су можда биле под утицајем исламског тероризма.
Разлог за позивање на хришћанску мотивацију Бројни појединци и групе навели су своје хришћанство или хришћанска уверења као мотивацију за своје терористичке акте. То може значити да они виде хришћанство као свој идентитет и главни разлог свог постојања, делимично у супротности са идентитетима и постојањем других група које сматрају претећим и нехришћанским. Терористи такође могу навести своје тумачење Библије или хришћанских веровања као своју мотивацију. Све врсте тероризма имају сложену међусобну везу са психологијом и менталним здрављем; међутим, само мањина терориста има дијагностиковане медицинске болести.
Хришћанство као идентитет thumb|Џамија уништена као део антимуслиманског тероризма у Бангију, Централноафричка Република, децембар 2013. Религија је често блиско повезана са етничким идентитетом, економским положајем и сликом о себи. Ако се група хришћана осећа угрожено, религија је проверљива, културолошки важна ознака која се користи за стварање менталитета „ми против њих”. Ово је посебно случај када обе групе деле чланство у широкој сличној културној групи, на пример током распада Југославије и у случају Господње војске отпора у Уганди. У ситуацијама када су супротстављене етничке групе различитије, различита боја коже и/или културне праксе понекад се користе као идентификатори другог. У овим случајевима терористи се могу називати хришћанима, али можда нису мотивисани неким посебним тумачењем хришћанских веровања. У таквим случајевима хришћанство је ознака која одражава културне, а не директно идеолошке утицаје.
Овај културни хришћански идентитет често се појачава у уму терористе путем медија и владиних извора који оцрњују другу групу или преувеличавају њену претњу. Ова политизација етно-религијских тензија је кључни фактор који доприноси насиљу у Централноафричкој Републици.
Када је супротстављена група такође хришћанска, али припада другој деноминацији, често се осуђује као нехришћанска или антихришћанска. На пример, вођа „Наранџастих добровољаца”, који су себе описивали као протестантске фундаменталисте, бранио је њихове нападе на католичке цркве на основу тога што су оне биле „бастиони Антихриста”.
Тумачења хришћанског морала или теологије Починиоци су често наводили хришћанство и као оправдање и као мотивацију за своје поступке. Обично, као код напада на клинике за абортус, као и код напада на ЛГБТ особе, починиоци користе доктрину из етаблиране цркве као оправдање за несанкционисана дела насиља. Међутим, они такође могу имати потпуно индивидуалну теологију која одступа од утврђене хришћанске догме.
Дана 12. децембра 2022. године, у Вијамбили (Квинсленд, Аустралија) догодио се фундаменталистички хришћански терористички напад који је резултирао смрћу шест особа. Полиција је навела премиленаризам као мотивацију терориста.
Ментално здравље Постоји широк спектар стања менталног здравља и болести, и веома је ретко да они доведу до насиља. Објективно утврђивање менталног здравља терористе често је компликовано низом фактора. Постоји минималан број статистички робусних информација посебно о терористима који тврде да имају хришћанску мотивацију. Међутим, Гил каже да око 30% десничара, 52% оних са једним циљем и 8% оних у терористичкој групи има менталну болест. Друга студија је показала да се око 53% појединачних терориста могло окарактерисати као социјално изоловано пре њихових напада. Људи у неким терористичким групама имају мању вероватноћу да имају менталну болест од опште популације, због критеријума одабира таквих група. Чини се да ментална болест не спречава претерано терористе да изврше успешне сложене нападе.
Организација „Хришћански идентитет” Организација „Хришћански идентитет” је лабаво повезана глобална група цркава и појединаца посвећених расној теологији која тврди да су белци у северној Европи директни потомци изгубљених племена Израела, изабраног Божијег народа. Овај покрет је повезан са групама као што су Аријевске нације, Аријевска републиканска армија, Војска Бога, Пакт, мач и рука Господња и друге. Покрет је извршио утицај на велики број терористичких напада широм света, укључујући и Бомбашки напад у Совету 2002. године.
Тактике терориста Терористи који тврде да имају хришћанску мотивацију могу деловати сами или у групама. Често је тешко утврдити да ли је починилац деловао потпуно сам или је био инспирисан верском или политичком групом. Исти проблем постоји са исламским тероризмом или било којим наводно верски или политички мотивисаним чином терора.
Насиље против абортуса Многи појединци и групе који су одговорни за претње и бомбашке нападе на клинике за абортус, и убиства доктора који врше абортус, као разлог за своје акције наводе ставове Хришћанства о абортусу.