мини|upright=1.5|Узастопна ширења (означена у годинама пре садашњости) највећи домет врсте Homo erectus (жуто) највећи домет врсте Homo neanderthalensis (окер) Homo sapiens (црвено) мини|upright=1.5|Ширење раних модерних људи из Африке кроз Блиски исток

Недавно афричко порекло модерних људи или теорија „из Африке” сматра да данашњи људи ван Африке потичу углавном од једног ширења анатомски модерних људи (Homo sapiens) из Африке пре око 70.000–50.000 година. То је најшире прихваћени. „Тренутно доступни генетички и археолошки докази подржавају недавно јединствено порекло модерних људи у источној Африци. Међутим, ту се завршава консензус о историји насељавања људи, а значајна неизвесност замагљује све детаљније аспекте историје колонизације.” палеоантрополошки модел географског порекла и раних миграција људске врсте.

Ово ширење прати ранија ширења хоминина из Африке, која су остварили Homo erectus, а затим и Homo neanderthalensis.

Модел предлаже „једно порекло” врсте Homo sapiens у таксономском смислу, искључујући паралелну еволуцију особина које се сматрају анатомски модерним у другим регионима, али не искључујући вишеструко укрштање између врсте H. sapiens и архаичних људи у Европи и Азији. H. sapiens се највероватније развио у Африци пре 300.000 до 200.000 година, при чему једна хипотеза тврди да су се различите морфолошке карактеристике врсте H. sapiens појавиле локално у различитим деловима Африке и конвергирале услед генског тока између различитих популација унутар истог периода. Модел „недавног афричког порекла” предлаже да све модерне неафричке популације у значајној мери потичу од популација врсте H. sapiens које су напустиле Африку након тог времена.

Постојало је најмање неколико ширења модерних људи „из Африке”, могуће почевши још пре 270.000 година, а сигурно преко северне Африке и Арапског полуострва пре најмање 130.000 до 115.000 година. Постоје докази да су модерни људи стигли у Кину пре око 80.000 година..Види још Modern humans in China ~80,000 years ago (?), Dieneks' Anthropology Blog. Практично сви ови рани таласи изгледа да су изумрли или су се повукли назад, а данашњи људи ван Африке потичу углавном од једног ширења пре око 70.000–50.000 година, преко Јужне руте. Ови људи су се брзо проширили дуж обале Азије и стигли у Аустралију пре око 65.000–50.000 година, (иако неки истраживачи доводе у питање раније аустралијске датуме и смештају долазак људи тамо у период од пре највише 50.000 година, док су други сугерисали да ови први досељеници у Аустралију можда представљају старији талас пре значајније миграције из Африке и тиме нису нужно преци каснијих становника овог региона), док је Европа била насељена раним огранком који је населио Блиски исток и Европу пре мање од 55.000 година...Види још

Током 2010-их година, студије из популационе генетике откриле су доказе о укрштању које се догодило између врсте H. sapiens и архаичних људи у Евроазији, Океанији и Африци, што указује на то да модерне популационе групе, иако углавном потичу од раних припадника H. sapiens, у мањој мери такође воде порекло од регионалних варијанти архаичних људи.

Предложени таласи миграције

мини|upright=1.3|Секвенца слојева у Ксар Акилу у Левантском коридору и откриће два фосила врсте Homo sapiens, датована на 40.800 до 39.200 година пре садашњости за „Егберта”, и 42.400–41.700 година пре садашњости за „Етелруду”. „Недавно афричко порекло” или Из Африке II, односи се на миграцију анатомски модерних људи (Homo sapiens) из Африке након њиховог појављивања пре отприлике 300.000 до 200.000 година, насупрот моделу „Из Африке I”, који се односи на миграцију архаичних људи из Африке у Евроазију почевши пре 1,8 па све до 0,5 милиона година. Омо-Кибиш I (Омо I) из јужне Етиопије је најстарији тренутно познат скелет анатомски модерног Homo sapiens-a (стар око 233.000 година). Постоје чак и старији фосили Homo sapiens-a из Џебел Ирхуда у Мароку који показују мешавину модерних и архаичних особина, стари око 315.000 година.

Од почетка 21. века, слика миграција „недавног једног порекла” постала је знатно комплекснија услед открића мешања модерних и архаичних људи и све већих доказа да се миграција „недавно из Африке” одвијала у таласима током дугог временског периода. Од 2010. године прихваћене су две главне руте ширења за миграцију раних анатомски модерних људи из Африке: „Северна рута” (преко долине Нила и Синаја) и „Јужна рута” преко мореуза Баб ел Мандеб.

Пост и сарадници (2017) сугеришу да је рани Homo sapiens, или „друга нама блиско сродна врста у Африци”, можда прва мигрирала из Африке пре око 270.000 година на основу веће сродности унутар митохондријских генома неандерталаца са врстом Homo sapiens у односу на денисовце.; види још . Једно тумачење, које за сада има ограничено признање, фрагмента лобање из пећине Апидима у Грчкој, датираног на пре 210.000 година, као примерка врсте Homo sapiens, такође може указивати на рану миграцију Homo sapiens-a. Налази у пећини Мислија, који укључују делимичну виличну кост са осам зуба, за коју се сматра да припада примерку врсте Homo sapiens, датовани су на пре око 185.000 година. Слојеви датирани између 250.000 и 140.000 година пре садашњости у истој пећини садржали су оруђе типа Левалоазијен, што би могло померити датум прве миграције још раније ако се оруђе може повезати са налазима виличне кости модерног човека. Ширење на исток из североисточне Африке до Арабије пре 150.000–130.000 година заснива се на налазима каменог оруђа у Џебел Фаји, датираним на пре 127.000 година (откривено 2011. године), иако су фосилни докази у тој области знатно каснији, датирани на пре 85.000 година. Налази из пећине Џирендонг у јужној Кини, датирани на више од 100.000 година, можда су повезани са овим таласом. Остали докази о присуству модерног човека у Кини датирани су на пре 80.000 година. Најзначајније ширење из Африке одвило се пре око 50.000–70.000 година преко Јужне руте, било пре или после догађаја у вези са ерупцијом Тобе, који се десио између 69.000 и 77.000 година пре садашњости. Ово ширење је пратило јужну обалу Азије и стигло до Аустралије пре око 65.000–50.000 година или, према неким истраживањима, пре највише 50.000 година. западну Азију је „поново населила” другачија грана проистекла из овог таласа пре око 50.000 година, а Европа је насељена из западне Азије почевши пре око 43.000 година. описује додатни талас миграције након јужне обалске руте, северну миграцију у Европу пре око 45.000 година. Ову могућност искључују и , који аргументују у корист јединственог обалског ширења, са раним огранком према Европи.

Ширење северном рутом

мини|270px|Археолошки остаци анатомски модерних људи пронађени у Европи и Африци са директно датираним, калибрисаним радиоугљеничним датумима према подацима из 2013. године.

Почевши пре 135.000 година, тропска Африка је искусила мегасуше које су потиснуле људе са копна према морским обалама и приморале их да пређу на друге континенте.

Палеонтолошки фосили раних припадника Homo sapiens-a пронађени су у пећинама Кафзе и Ес-Схул у Израелу и датовани су на пре 80.000 до 120.000 година. Изгледа да су ови људи или изумрли или се повукли назад у Африку пре 70.000 до 80.000 година, а можда су их заменили неандерталци који су се кретали према југу бежећи из хладнијих региона леденог доба у Европи. На основу анализа аутозомних микросателитских маркера, Хуа Љу и сарадници датирају експанзију модерног човека на пре око 56.000 година, сугеришући да старији фосили могу представљати изоловани рани огранак који је изумро.

Откриће каменог оруђа у Уједињеним Арапским Емиратима 2011. године на локалитету Фаја-1 (Џебел Фаја) у Млеихи (Шарџа), указало је на присуство модерних људи пре најмање 125.000 година, што је довело до поновног интересовања за дуго занемарену северноафричку руту. Ово ново разумевање улоге арапског ширења почело је да се мења након резултата археолошких и генетичких студија које су нагласиле важност јужне Арабије као коридора за људске експанзије из Африке.

У Оману је Бјен Јовен 2011. године открио локалитет који садржи више од 100 површинских расејања каменог оруђа које припада касном нубијском комплексу, претходно познатом само из археолошких ископавања у Судану. Две старосне процене засноване на оптички стимулисаној луминесценцији сместиле су арапски нубијски комплекс на старост од приближно 106.000 година. Ово пружа доказе за посебан технокомплекс из каменог доба у јужној Арабији, током ранијег дела морског изотопског стадијума 5.

Према Кулвилму и његовим коауторима, неандерталци су генетички допринели модерним људима који су тада живели ван Африке пре око 100.000 година: људима који су се већ одвојили од других модерних људи пре око 200.000 година, а овај рани талас модерних људи ван Африке такође је генетички допринео алтајским неандерталцима..Види још Ancestors of Eastern Neandertals admixed with modern humans 100 thousand years ago, Dienekes'Anthropology Blog. Открили су да су се „преци неандерталаца са Алтаја и рани модерни људи срели и укрштали, вероватно на Блиском истоку, много хиљада година раније него што се претходно мислило”. Према коаутору Илану Гронауу, „Ово заправо допуњује археолошке доказе о присуству раних модерних људи ван Африке пре око 100.000 година и раније, пружајући прве генетичке доказе о таквим популацијама.” Слични догађаји генетичког мешања забележени су и у другим регионима.

Ширење јужном рутом

Обална рута мини|Прелазак преко Црвеног мора Пре отприлике 50–70.000 година, подгрупа носилаца митохондријске хаплогрупе L3 мигрирала је из источне Африке на Блиски исток. Процењено је да је од популације од 2.000 до 5.000 појединаца у Африци само мала група, могуће само 150 до 1.000 људи, прешла Црвено море. Група која је прешла Црвено море путовала је обалском рутом око Арабије и Персијске висоравни до Индије, која је изгледа била прва већа тачка насељавања. аргументује у корист руте дуж јужне обале Азије, у дужини од преко 250 км, стигавши до Аустралије пре око 50.000 година. мини|Руте миграција модерних људи, приказујући северну руту која насељава западну Евроазију и јужну/обалску руту која насељава источну Евроазију. Данас је код мореуза Баб ел Мандеб Црвено море широко око 20 км, али пре 50.000 година нивои мора су били 70 м нижи (због глацијације) и водени канал је био знатно ужи. Иако мореуз никада није био потпуно затворен, био је довољно узак да омогући прелазак коришћењем једноставних сплавова, а можда су између постојала и острва. Пронађени су шкољкари (гомиле љуштура) стари 125.000 година у Еритреји, што указује на то да је исхрана раних људи укључивала плодове мора добијене сакупљањем дуж обале.

Ерупција Тобе

Датирање Јужне руте је предмет спора. До ње је могло доћи било пре или након Тобе, катастрофалне вулканске ерупције која се догодила између 69.000 и 77.000 година пре садашњости на месту данашњег језера Тоба на Суматри, у Индонезији. Камено оруђе откривено испод слојева пепела наталоженог у Индији могло би указивати на ширење пре Тобе, али је извор тог оруђа споран. Индикација за период након Тобе је хаплогрупа L3, која је настала пре ширења људи из Африке и може се датирати на пре 60.000–70.000 година, „сугеришући да је човечанство напустило Африку неколико хиљада година након Тобе”. Нека истраживања која показују спорије од очекиваних генетичких мутација у људској ДНК објављена су 2012. године, указујући на ревидирано датирање миграције на период између 90.000 и 130.000 година пре садашњости. Нека новија истраживања предлажу миграцију предака модерних неафричких популација из Африке пре око 50.000-75.000 година, што је слично већини претходних процена.

Западна Азија