Зоран Милановић (Загреб, 30. октобар 1966) је хрватски политичар и правник. Тренутни је председник Хрватске који је ступиo на дужност након истека мандата председнице Колинде Грабар Китаровић. Бивши је члан Социјалдемократске партије Хрватске и бивши председник Владе Републике Хрватске.
Биографија Отац Стипе и мајка Гина родом су из Сиња и Сењa. Милановићи су пореклом из Раме у средњој Босни, где су били православци, да би касније прешли на католичанство. Зоранов стриц, живео је у Београду, где је и сахрањен по православним обичајима.
Одрастао је у Загребу на Трњу, а затим на Чрномерцу. После средње школе за управу и правосуђе, Милановић дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Загребу као изврстан студент. За време студирања добија Ректорову награду и учествује на студентском такмичењу из међународног јавног права Телдерс у Хагу. Према сопственом признању, у младости је био бунтован и склон тучи.
Запошљава се најпре на Трговачком суду у Загребу, а затим, 1993. године у Министарству спољних послова Владе РХ, где га је на посао примио Иво Санадер. Годину дана касније одлази у мировну мисију ОЕБС-а у ратни Азербејџан, у окупирани Нагорно-Карабах, где је боравио 45 дана. Саветник у хрватској мисији при Европској унији и НАТО-у у Бриселу постаје 1996. године. Постдипломске студије права Европске уније завршио је 1998. године на фламанском универзитету у Бриселу.
Отац је два сина, Анте и Марка. Говори енглески, руски и француски језик. Хоби му је трчање и бициклизам.
Политичка каријера Члан Социјалдемократске партије Хрватске (СДП) постао је 1999. године.
Након победе коалиције превођене СДП-ом на парламентарним изборима 2000. године, поверена му је комуникација с НАТО-ом. Три године касније постаје помоћник министра спољних послова у Влади Републике Хрватске. После победе Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) с Ивом Санадером на парламентарним изборима 2003. одлази са места помоћника.
Године 2004. долази у централу СДП-а за члана новооснованог Извршног одбора и међународног секретара с посебним задужењем одржавања контаката са другим политичким странкама. Почетком септембра 2006. године изабран је за координатора рада СДП-а у четвртој изборној јединици.
Десета ванредна изборна конвенција Странке одржана је 2. јуна 2007. године у Загребу због оставке првог председника странке и бившег хрватског премијера Ивице Рачана. Милановић се кандидовао, упркос томе што је сматран за аутсајдера јер је кратко у странци и што су му противкандидати Жељка Антуновић (в.д. председника Странке након Рачанове оставке), Милан Бандић и Тонино Пицула. Током кампање за председника странке јавно је обећао да ће поднети оставку и да се неће поново кандидовати за председника странке ако странка не освоји више мандата од ХДЗ-а на наредним парламентарним изборима. У првом колу је победио испред свог најближег ривала Жељке Антуновић. У другом колу се суочио Антуновићком и поново освојио највише гласова и тиме је постао други председник СДП-а.
Хрватски сабор га је 15. јуна 2007. године изабрао за председника Националног одбора за праћење преговора између Републике Хрватске и Европске уније.
Након парламентарних избора 2007. године први пут је изабран у Хрватски сабор. У овом мандату био је председник Клуба посланика СДП-а и члан Одбора за Устав, Пословник и политички систем. На 11. конвенцији СДП-а 10. маја 2008. године поново је изабран за председника Странке.
Године 2010. је склопио предизборни споразум СДП-а са Хрватском народном странком, ИДС и ХСУ познат као Кукурику коалиција. Тај је блок на изборима 2011. године освојио апсолутну већину у Сабору и тиме је Милановић осигурао место будућег премијера. На дужност је ступио 23. децембра.
На првим непосредим изборима за председника СДП-а 12. маја 2012. године изабран је за нови четворогодишњи мандат.
Премијер Хрватске (2011–2016) мини|Милановићева Влада 2011. године Милановић је свој кабинет представио Скупштини 23. децембра, 19 дана након избора. У расправи је гласало 89 посланика, 81 Кукурику и 8 посланика националних мањина, који су гласали за Милановићев кабинет., rtl.hr; accessed 15 April 2015. Прелазак на власт догодио се наредне вечери када је Јадранка Косор дочекала Милановића у званичном месту састанка владе, Банским дворима, преко пута зграде Сабора на Марковом тргу и уручила му потребне папире и документа."Kosor s velikim brošem HDZ-a Milanoviću predala vlast: Idemo probati biti uspješni", slobodnadalmacija.hr; accessed 15 April 2015.
Прелазећи на дужност са 45 година, Милановић је постао један од најмлађих премијера од осамостаљења Хрватске. Поред тога, његов кабинет је постао и најмлађи, са просечном министром од 48 година. Чланови владе долазили су из три од четири странке победничке коалиције, остављајући само једнобројну Хрватску странку пензионера (ХСУ) без представника. Милановић је поново изабран за председника СДП-а на изборима за руководство 2012. као једини кандидат.
Домаћа политика лево|мини|Рејтинг премијера Милановића Милановићева администрација је свој мандат започела увођењем неколико либералних реформи. Током 2012. године донет је Закон о медицински потпомогнутој оплодњи, уведено здравствено васпитање у све основне и средње школе, а Милановић је најавио даље проширење права за истополне парове. На изборима 2011. Кукурику коалиција је обећала да ће објавити регистар ветерана Домовинског рата, што је и учињено у децембру 2012. године.
У суђењу Готовини и другима, након првобитне осуђујуће пресуде у априлу 2011., Анте Готовина и Младен Маркач су на крају ослобођени оптужби у новембру 2012. Милановић је ту пресуду назвао „важним моментом за Хрватску”, додајући да је „подигнут велики терет са мојих рамена кажем им хвала што су преживјели за добро Хрватске.“
У септембру 2013. године почели су антићирилични протести против увођења двојезичне табле са српском ћирилицом у Вуковару. Милановић их је осудио као "шовинистичко насиље", рекавши да неће скидати табле на ћирилици у Вуковару јер "мора превладати владавина права".
У Хрватској је 1. децембра 2013. одржан уставни референдум, трећи референдум од осамостаљења. На референдуму, који је организовала Грађанска иницијатива За породицу Жељке Маркић, предложен је амандман којим би се брак дефинисао као заједница мушкарца и жене, чиме би се увела уставна забрана истополних бракова. Милановић се успротивио предлогу и рекао за ХРТ да ће гласати против.Croatia to hold referendum on same-sex marriage ban BBC News, 8 November 2013 Влада је саветовала грађане да гласају против, али је референдум прошао са 65 одсто гласова за, међутим, уз излазност бирача од само 38 одсто. Милановић је био незадовољан што је до референдума уопште дошло, рекавши „Мислим да нас није учинио ни бољим, ни паметнијим ни лепшим.“ Такође је рекао да референдум не мења постојећу дефиницију брака по хрватским законима. . Он је даље најавио скоро доношење Закона о ортаклуку, који ће истополним особама омогућити склапање доживотне партнерске заједнице, која би, осим права усвојења, делила иста права као и сам брак. Влада је 12. децембра 2013. године усвојила предложени предлог закона, а Скупштина је усвојила Закон о животном партнерству у јулу 2014. године.
Лоша економска ситуација ослабила је првобитно снажну јавну подршку Милановићевој влади, која се показала на локалним изборима 2013. године.Sustainable Governance Indicators - 2015 Croatia Report, p. 4 На првим изборима за Европски парламент у Хрватској 2013. СДП је освојио 32 одсто гласова и пет посланика, једног мање од ХДЗ, највеће опозиционе странке. Следеће године СДП је освојио 29,9% на изборима за Европски парламент 2014. и четири посланика у Европском парламенту. Милановић и његова странка дали су подршку Иви Јосиповићу на председничким изборима на којима је победила Колинда Грабар-Китаровић из ХДЗ-а. Јосиповић је касније основао сопствену странку Напред Хрватско-напредни савез, уместо да се врати у СДП.
Протест ратних ветерана Хрватски ратни ветерани започели су протест у Загребу у октобру 2014. позивајући на оставку Предрага Матића, министра ратних ветерана, и на нови уставни закон који гарантује њихова права. Милановић је одбацио њихове захтеве рекавши да нема разлога за смену министра и да се неће подвргнути ултиматумима:
Протест је настављен током 2015. У мају 2015. ескалирао је када су се стотине ветерана сукобиле са полицијом испред зграде владе. Милановић је рекао да његова влада није обуздала њихова права и да је спреман за разговоре, али да неће бити уцењен. Оптужио је опозициону странку ХДЗ да манипулише ветеранима. Томислав Карамарко, председник ХДЗ-а, одбацио је ту оптужбу. Милановић се у јуну састао са представницима ветерана протеста, али је протест настављен.
Дана 4. августа 2015. године, на инсистирање Милановића и министра обране Анте Котромановића, у Загребу је одржана војна парада Оружаних снага РХ у част Дана победе, поводом обележавања 20. годишњице операције Олуја. Милановић је захвалио свима који су жртвовали своје животе за слободу Хрватске. Такође је изразио захвалност Фрањи Туђману, првом хрватском председнику, који је водио Хрватску током рата.
Економија мини|Милановић представљајући програм рада своје владе Милановићева администрација је усвојила низ реформи у опорезивању како би се изборила са тешком економском ситуацијом. Подигао је стандардни порез на додату вредност са 23% на 25% и увео нове стопе ПДВ-а за добра и услуге које раније нису опорезоване. Такође је смањио доприносе за социјално осигурање и плате у јавном сектору.Sustainable Governance Indicators - 2014 Croatia Report, p. 7 У октобру је донет Закон о финансијском пословању и предстечајним нагодбама, који је омогућио фирмама које нису биле у могућности да плате своје рачуне да остану отворене током стечајног поступка и реструктурирају своје дугове. Због противљења коалиционог партнера ХНС-а, порез на имовину није проширен.Sustainable Governance Indicators - 2015 Croatia Report, p. 8
Влада је успела да смањи буџетски дефицит на 5,3% у 2012, али се БДП смањио за 2,2%, а јавни дуг је достигао 69,2%. Милановићево време на власти обележило је неколико смањења кредитног рејтинга Хрватске. Дана 14. децембра 2012. С&П је смањио дугорочни рејтинг земље на ББ+, а краткорочни на Б. Moody's је 1. фебруара 2013. смањио кредитни рејтинг Хрватске са Баа3 на Ба1. лево|мини|Рејтинг Милановићеве владе Неколико великих грађевинских пројеката почело је 2012. године, укључујући нови путнички терминал на Међународном аеродрому Загреб и трећи блок термоелектране Пломин на угаљ. Међутим, неки пројекти су обустављени, укључујући хидроелектрану Омбла. Влада је саопштила да ће изградња Пељешког моста почети у пролеће 2016. године. Милановић је изразио подршку даљем истраживању и експлоатацији нафте и гаса у Јадранском мору, чему се противе опозиционе странке и еколошке организације.
У новембру 2012. министар привреде и потпредседник Владе Радимир Чачић поднео је оставку и заменио га је Иван Врдољак. Године 2013. уведен је нови закон о фискализацији како би се контролисала сива економија и минимизирало избегавање пореза. Влада је ставила фокус на индустрију бродоградње и приватизовала државна бродоградилишта до маја 2013. године. За сервисирање јавног дуга Влада је 2013. године представила пројекат монетизације хрватских аутопутева који би донео око 2,5 милијарди евра. Синдикати и удружења грађана одбили су предлог и позвали на повлачење одлуке. Грађанска иницијатива под називом "Не дамо наше аутопутеве" прикупила је потписе за референдум о аутопуту. Иако је уставни суд одлучио да је референдум о тој теми неуставан, влада је саопштила да повлачи одлуку. Уместо првобитног плана да се аутопутеви у земљи дају у закуп страним инвеститорима, Влада ће уместо тога понудити удео у њима хрватским грађанима и пензионим фондовима.