Зоран Петровић (Крагујевац, 5. март 1954 — Крагујевац, 25. фебруар 2018) био је српски књижевник и сценариста. Објавио је неколико књига песама, књига песама за децу, романа, као и две књиге из публицистике. Био је Директор најстаријег Српског театра Јоаким Вујић (Књажевско-српски театар).

Радио је као уредник издавачке делатности Спомен - музеја 21. октобар (Спомен-парк Крагујевачки октобар) и као уредник културе у крагујевачком недељнику Светлост. Био је колумниста је Блица.

Преминуо је 25. фебруара 2018. године у Крагујевцу

Биографија

Зоран Петровић, рођен 5. марта 1954. године у Крагујевцу.

Од најраније младости бави се књижевним стваралаштвом, зашта добија бројне републичке и савезне награде. Касније се окушава у многим областима ставралаштва и публицистике, пише поезију, прозу, есеје, приказује књиге за крагујевачку „Светлост” „Радио Крагујевац“, часопис „Кораке”, а у два наврата пише поему за „Велики школски час” (’’Свакодневна молитва”, 1995) и сценарио (Избор из дотадашњих поема), па чак пише и текстове за „Смак“ и сонгове за дечје песме. Уверен да само онај аутор који се огледао у многим књижевним жанровима може бити комплетан стваралац, Петровић се бавио и публицистичким радом. Још као гимназијалац био је стални сарадник листа ФАКК, где се бавио проблематиком културе младих, а као студент Правног факултета покренуо је и уређивао лист „Правник” из кога су касније изашли „Погледи” у којима је такође објављивао текстове и интервјуе.

Завршио је Прву крагујевачку гимназију и дипломирао на Правном факултету 1977-78. Те године се запошљава у Спомен-парку Крагујевачки октобар на месту самосталног референта на организацији културних манифестација и Великог школског часа. Године 1985. прелази у Новиско радиоинформативну и издавачку кућу Светлост, где ради као уредник издања књига и других публикација, да би касније, приликом раздвајања Светлости и Нове светлости у два мандата обављао функцију директора Издавачког предузећа Нова светлост и то све до јануара 2000. године када је са тог места, одлуком Скупштине града, постављен за директора Театра Јоаким Вујић у Крагујевцу.

У театру Јоаким Вујић 2000—2005 Сем што је обављао послове генералног директора радио је и послове уметничког директора, о успешности његовог рада као уметничког руководиоца куће, сведоче бројни позиви на фестивале, освојене награде, али највише прикази и изузетно повољне критике о представама из најеминентнијих пера позоришне критике, као што су: Јован Ћирилов, Жељко Јовановић, Владимир Копицл, Ђордје Лазин и готово сви критичари београдских дневних и недељних листова.

Као управник позоришта за време једног мандата, успео је да изврши комплетну реконструкцију позоришне зграде и да од једне представе коју је затекао напарави репертоарско позориште које је за четири године извело тридесетак премијера. Посебно је поносан што је успео да оствари стари крагујевачки сан о устројству једнов важног републичког фестивала у овом граду, тако што је успео да испослује код својих колега да се Сусрети професионалних позоришта Србије под називом „Јоаким Вујућ“ стално преместе у Крагујевац под новим именом:„Јоаким фест“.

И раније је учествовао у позоришном животу града, не само као верни гледалац већ и као уредник фестивалског билтена и члан жирија града домаћина на Сусретима професионалних позоришта Србије, када су се они одржавали у Крагујевцу. Писао је и драмске текстове који су изводјени у крагујевачком и шабачком позоришту.

2005—2011 Након успешних пет година проведених у позоришту, Зоран Петровић остаје без посла, услед политичких промена које су се догодиле у Крагујевцу. Његов дугогодишњи пријатељ иначе уредник за културу дневних новина Блиц, Рашко Ковачевић са којим се писац упознао за време свог мандата у позоришту, увидео је неправду која је учињена Зорану Петровићу па је позвао аутора да буде колумниста у Блицу. Две године које је провео без посла, искористио је како би се вратио свом правом позиву, књижевности. Кренуо је завршавати своја дела која су му годинама стајала како и сам аутор каже у фиоци. Једно од тих дела јесте и његов роман првенац: Камен близанац(2010) Геопоетика који је изазвао доста интересовања у медијима и критици. Роман је номинован и ушао у најужи избор за Нинову награду, Виталову награду и награду Меше Селимовића. Прво формално признање уследило је тек годину дана после издавања романа, у октобру 2011. године када је писац одлуком жирија добио награду Милош Црњански која се бијенално додељује за најбољу прву књигу из области у којима се огледао Црњански (поезија, роман, приповетка, есеј, драма, путопис, мемоари).

Године 2010. такође излази још један роман: Последња поруџбина издат у Крагујевцу, издавач: Катарина Богдановић. Трећи по реду његов роман: Угарак(2011), Геопоетика, појавиће се на штанду Геопетике за време трајања сајма књига у Београду.

Данас је колимниста Блица, и уредник културе у листи „Светлост“. Као круна овог ангажмана појављују се две његове књиге из области публицистике то: „Тајни досије Јосип Броз” у издању крагујевачке „Нове светлости“ и књига разговора са Данком Поповићем под називом „Време лажи”. Обе ове књиге доживеле су бројна издања и нашле су се на врху НИНОВЕ листе читаности у Србији.

Зоран Петровић је радио у Спомен-парку „21. октобар“ као уредник издавачке делатности.

Дела Централно место у његовом раду заузимало је бављење књижевношћу, а објавио је велики број књига, махом код београдских издавача, што је у то време, а и данас већ чин признања високог уметничког домета који је у њима постигнут. Већина књига које је објавио су вешто спојени различити књижевни родови као што су поезија, кратка прича, есеј и документ.

Прву књигу песама објављује под називом „Пан и огледало, 1978. а затим су следиле књиге:’’Александријска критична маса”, 1989. у београдској „Просвети, затим „Свакодневна молитва” у издању Спомен-парка „Крагујевачки октобар”, а потом још две књиге у „Просвети из Београда и то 1996.” Апсолутна нула” и „Присутни су одсутни’’2002. године. У међувремену је објавио ауторско издање избора своје љубавне поезије под називом „Спасити Спасиоца”, као и кињгу песама „Став у троставу’’у издању „Народне књиге” из Београда.

Поред тога објавио је и две књиге песама за децу, обе у крагујевачкој „Светлости’’’’Песме из трбуха’’1983. и „Прича о словима” 1987. године.

Награде Милош Црњански, 2011,<ref name="name">К. Р. Зорану Петровићу награда „Милош Црњански“, Блиц, 26. октобар 2011, Приступљено 27. октобар 2011.</ref>

Дела

Поезија Пан и огледало, (1978) Александријска критична маса, (1989) Свакодневна молитва, (1995) Апсолутна нула, (1996) Спасити спасиоца, (1998) Присутни су одсутни, (2002) Став у троставу, (2009) Недостајући себи, (2016)

Књиге песама за децу Прича о словима, (1978) Песме из трбуха, (1983)

Сценарио позорижне представе Мувосерине Дечје представе Магарећа кожа

Књиге приповедака Распадање декадног система, (2010) Чувар прелаза, (2017)

Публицистика Тајни досије Јосип Броз (Необјављени архиви Барског конгреса) Време лажи (књига разговора са Данком Поповићем)

Романи Камен близанац, (2010) Последња наруџбина, (2010) Угарак, (2011) Шаптач стихова, (2017) Ангелина, (2017)

Референце

Спољашње везе К. Р. Зорану Петровићу награда „Милош Црњански“, Блиц, 26. октобар 2011, Приступљено 27. октобар 2011. 2.„O autoru“ „Књижевно вече Зорана Петровића“ „Kamen Blizanac mi je dugo bio u fioci“ „Nagrada Crnjanski Zoranu Petroviću“

Категорија:Рођени 1954. Категорија:Умрли 2018. Категорија:Књижевници из Крагујевца Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски драматурзи Категорија:Добитници Награде Милош Црњански Категорија:Српски песници