Аштарта ( /-{‛Aštart}-/) је била богиња семитског порекла, чији је култ био распрострањен међу Хананцима, Јеврејима, Феничанима и феничанским колонијама. Вокализацију њеног имена потврђују не само они облици заступљени у језицима сродним хебрејском (-{‛Aštar}-, -{‛Attar}- и др.). У писмима из Амарне она се јавља као -{Aš-tar-tu}-, вавилонске таблице је чак доводе у везу са Иштар, а у споразуму између асирског краља Асархадона и старешине града Тира стоји да је била врховно божанство поменутог места. Грчка транскрипција гласи Ἀστάρτη /-{Astartē}-/, а у Септуагинти је заступљен чак и облик Ἀσταρώθ /-{Astarōth}-/. Августин користи облике -{Estart}- и -{Astart}-. У Масоретском тексту име се изговара עַשְׁתֹּרֶת /ʻAštōreṯ/, вероватно услед убацивања самогласника из речи בֹּ֫שֶׁת /-{bōšeṯ}-/, срамотна ствар.
Етимологија
мини|Илустрација кипарске кованице из времена владавине Каракале са представом Афродитиног светилишта на Пафосу. Из -{Encyclopaedia Biblica}- (1903).
Како наводи фон Баудисин, Филонов податак да је Астарта једном приликом путујући светом „нашла звезду с неба палу“ (εὗρεν ἀεροπετῆ ἀστέραPhilo Bybl. F. H. G. III, pp. 569, fr. 2 § 24.), могуће да представља етимолошко објашњење, по којем име ове богиње долази од грчке речи ἀστήρ /-{astēr}-/, што значи звезда.Baudissin, Studien, S. 26. Ту звезду „с неба палу“, коју је наводно пронашла Астарта, мора да је био какав метеорит. У прилог овој Филоновој тврдњи може посведочити нумизматички материјал. Више тирских кованица из 3. века има за представу некакав овални објекат, могуће метеорит, смештен на некаквим колима која представљају храм и у која су изгледа били упрегнути волови ( /-{naós zygophoroúmenos}-/).Phoen. Hist., ed. Baumgarten, pp. 220.
Право име овог божанства је, судећи по записима мештана поменутих градова, као и помену из Старог завета ( /-{‛ashtôreth}-/), гласило Ашторет односно Аштор.
Њен култ раширио се по Средоземљу путем феничких колониста.
У Старом завету она се редовно јавља као страно божанство, у овом случају као „богиња Сидоњана“. Међутим, пада у очи да је њен култ за време Судијâ,Суд.:2:12Суд.:10:6Сам.:7:3-4Сам.:12:10 а по свему судећи још одраније, био распрострањен по Палестини и да га је у Јерусалиму одржавао и сâм Соломон.1Цар.:11:51Цар.:11:302Цар.:23:13
У земљи Филистејаца постојао је један храм посвећен овој богињи.
На натпису краља Меше Моавског, Астарта се доводи у везу са аутохтоним божанством Камошом. На истом натпису јасно стоји да су је поштовали у бројним феничким и хананским местима, али се не зна поуздано да ли јој је култ био општеприхваћен.
У једном свом спису Плутарх наводи да се супруга краља Библоса, Малакандера, звала, између осталог, и Астарта.Plut. De Isid. & Osirid. 15.
Астарта је сматрана за богињу неба; отуда Афродити надимак Уранија ( /-{Ouranía}-/, „небеска“). Када Августин каже на једном месту да се на језику пунском Јунона зове Астарта (-{lingua Punica Iuno Astarte vocatur}-), он притом има у виду Јунону Целесту (од , „небеска“). Астарта је идентификована како са Месецом тако и са планетом Венером, што се приписује египатском односно вавилонском утицају.
Позната је прича о томе како је Зевс, заљубљен у ову богињу, узео обличје бика и одвео исту на Крит. На основу тога у Грчкој је настао мит о Европи. У Сидону је то посведочено на представама у храму и на новцу; а у Тиру, у ком се Астарта као заштитница града ( /-{polioũchon}-/) такође јављала на новцу али са зидном круном чак све до Малалиног времена обележаван је дан жалости поводом сећања на отмицу извесне.
Сакрална проституција
У вези са изворима за сакралну проституцију, Роберт А. Оден млађи () тврди да оно што изгледа на некакав фамозни списак од више аутора — најмање њих петнаестак из Антике, укључујући ту и црквене оце, у ствари може да буде списак од свега неколицине њих, а није искључено ни то да се ради о само једном: Херодоту,Oden, Bible without Theology, pp. 144-46. чија поузданост је иначе под великим знаком питања. Међутим, Џон Деј () у свом чланку „-{Does the Old Testament Refer to Sacred Prostitution and Did it Actually Exist in Ancient Israel?}-“ (Има ли у Старом завету помена о сакралној проституцији и је ли она заправо постојала у древном Израиљу?) не слаже се у потпуности с тим, наводећи то да се извесни извори односе на различите делове Ханана — на Кипар, пунску северну Африку и Феникију (Библос, Хелиопољ, Афака). Стога је, како он тврди, ван смисла тврдити да сви они потичу од једног јединог извора — фамозног Херодота, који алудира само на Библос, и у пролазу на Кипар. Штавише, Лукијан са Самосате, који се позива на сазнање из прве руке у вези са сакралном проституцијом у Библосу, показао се поузданим и на другим пољима,Biblical and Near Eastern Essays, pp. 13. као што то и сам Оден признаје на другом месту.
мини|Астартин храм у Библосу.
Напомене
Референце
Литература
Одабрани извори
-{Stephanus Byzantinus. De urbibus, ed. T. de Pinedo, Amsterdam 1678.}-
Одабрана литература
-{W. W. Baudissin, Studien zur semitischen Religionsgeschichte I, Leipzig 1876.}- -{G. F. Hill, Catalogue of the Greek Coins of the British Museum (= B. M. C.), Greek Coins of Phoenicia (London, 1910).}-
Категорија:Феничанска митологија Категорија:Матријархат Категорија:Божанства Категорија:Паганизам Категорија:Демони