Роибос (, дословно црвени жбун), односно Aspalathus linearis, врста је биљке из породице махунарки која расте у биому Финбос у Јужној Африци. Њени листови користе се за припрему биљног напитка без кофеина, који се у јужној Африци традиционално конзумира генерацијама. Од почетка 2000-их роибос је постао популаран и ван јужне Африке, делимично због земљастог укуса и ароме сличне јерба матеу или дувану.
Ван јужне Африке роибос се назива и чај од жбуна, црвени чај или чај од црвеног жбуна, нарочито у Уједињеном Краљевству. Назив rooibos потиче из африканса, од речи rooi bos, што значи црвени жбун. Назив је заштићен у Јужној Африци, а у Европској унији има статус заштићене ознаке порекла.
Роибос је раније био сврставан у род Psoralea, али се сада сврстава у род Aspalathus, према класификацији коју је 1980. године предложио Рун Далгрен. Врсту је 1759. године описао Николаас Лоренс Бурман, а назив linearis односи се на линеарни облик раста и игличасте листове.
Производња и прерада
Роибос се углавном узгаја у Седербергу, малом планинском подручју у округу Западна обала покрајине Западни Кејп у Јужној Африци.
Листови се углавном подвргавају оксидацији. Тај поступак роибосу даје карактеристичну црвенкастосмеђу боју и побољшава његов укус. Производи се и зелени роибос, код којег се оксидација спречава. Његова производња је захтевнија и слична поступку производње зеленог чаја, због чега је зелени роибос скупљи од традиционалног. Има сладнији и благо травнати укус, који се разликује од укуса црвеног роибоса.
Узгајање
Роибос се комерцијално узгаја искључиво на подручју од око 60.000 ha у области Седерберг, око 249 km северно од Кејптауна. Индустрија роибоса представља значајан извор запослења током летњих месеци, када се обавља берба.
Радници секу жбунове, који су у почетку зелени, а затим их остављају да се суше на сунцу, при чему листови добијају тамноцрвену боју. Након прераде и стерилизације, роибос је спреман за продају на домаћем тржишту или за извоз.
Употреба
Роибос се најчешће припрема као биљни чај, потапањем у врућу воду, на сличан начин као црни чај. Напитак се може пити сам или му се могу додати млеко, лимун, шећер или мед. Роибос се користи и за припрему латеа, капучина и леденог чаја.
Хемијски састав
Свежи листови роибоса садрже велику количину аскорбинске киселине (витамина Ц).
Чај од роибоса не садржи кофеин и има низак садржај танина у поређењу са црним или зеленим чајем. Роибос садржи полифеноле, укључујући флаваноле, флавоне, флаваноне, дихидрохалконе и нотофагин. Прерађени листови и стабљике садрже бензоеву и циметну киселину.
Класификација
Класе роибоса углавном зависе од удела игличастих листова, односно листова у односу на стабљике у мешавини. Већи удео листова даје тамнији напитак, богатији укус и мање изражен прашкаст укус након конзумирања.
Роибос највишег квалитета углавном се извози и не стиже на локална тржишта. Главни потрошач је Европска унија, а посебно Немачка, где се користи за припрему ароматизованих мешавина за тржиште растреситог чаја.
Историја
Три врсте из групе Borboniae рода Aspalathus, A. angustifolia, A. cordata и A. crenata, некада су се користиле за припрему чаја. Ове биљке имају једноставне, круте листове са бодљикавим врхом, због чега су добиле заједнички назив stekeltee. Најранији познати запис о коришћењу рода Aspalathus као извора чаја оставио је Карл Петер Тунберг, који је у јулу 1772. године у Парлу забележио употребу A. cordata за припрему чаја. Тај запис се понекад погрешно повезује са чајем од роибоса (Aspalathus linearis).
Археолошки налази указују на то да се Aspalathus linearis можда користио пре више хиљада година, али то не значи да се од њега у предколонијалном периоду припремао чај. Традиционални начин брања и прераде роибоса, за припрему напитка или одварка, могао је делимично настати у предколонијалном периоду. Међутим, из тога се не може закључити да су Сани и Којкоји на тај начин припремали напитак који су пили као чај.
Најстарији доступни етноботанички записи о чају од роибоса потичу с краја XIX века. Неколико аутора претпостављало је да је чај потекао од локалног становништва Седерберга. Роибос је традиционално пиће становништва Седерберга којe потиче од Којкоја, као и сиромашног белог становништва. Ипак, та традиција није документована пре последње четвртине XIX века.
Традиционално су локални становници одлазили у планине и секли ситне, игличасте листове дивљег роибоса. Снопове листова стављали су у вреће од грубог платна, а затим их на магарцима спуштали низ стрме падине. Роибос се традиционално прерађивао тако што се материјал ударао о равну стену тешким дрвеним штапом, батином или великим дрвеним чекићем.
Године 1904. јужноафрички трговац Бенџамин Гинсберг, који се сматра једним од утемељивача индустрије роибоса, спровео је низ експеримената на фарми Рондегат и усавршио поступак прераде роибоса.
Он је опонашао традиционални кинески поступак производње кимун чаја, ферментишући чај у бурадима. При томе се ослањао и на традицију своје јеврејске породице у припремању чаја и биљних напитака, који су се уобичајено припремали помоћу самовара.
Главна препрека комерцијалном узгоју роибоса била је чињеница да пољопривредници нису умели да клијају његово семе. Семе је било тешко пронаћи, а његово комерцијално клијање показало се готово немогућим.
До краја 1920-их, повећана потражња за чајем довела је до проблема са снабдевањем дивљим роибосом. Као решење, Питер ле Фрас Нортијер, окружни хирург у Кланвилијаму и природњак, предложио је развој гајене сорте роибоса која би се узгајала на за то погодном земљишту. На узгоју врсте радио је са пољопривредницима Олофом Бергом и Вилијамом Риорданом, уз подршку Бенџамина Гинсберга.
Берген је 1925. године на својој фарми Клајнвлеј у планинама Пахуис убрао велику количину роибоса. Нортијер је сакупљао семе у планинама Пахуис, у области Рокландс, као и у великој долини познатој као Грутхлоф. Прво одабрано семе постало је познато као Нортијеров тип и Редти тип.
Године 1930. Нортијер је започео експерименте са комерцијалним узгојем роибоса. Прве биљке узгајао је у Кланвилијаму, на својој фарми Истсајд и на фарми Клајн Клифхајс.
Једна старија жена из народа Којкој пронашла је необичан извор семена. Пошто је случајно приметила мраве како односе семе, пратила их је до њиховог гнезда. Када га је отворила, пронашла је складиште семена. Нортијерово истраживање на крају је било успешно, након чега је локалне пољопривреднике научио како да сами клијају семе.
Нортијер је утврдио да семе пре садње захтева поступак скарификације, након чега се сади у кисело, песковито земљиште. Семе се сакупља посебним поступцима просејавања.
Сорта коју је развио Нортијер постала је основа индустрије роибоса и омогућила њено ширење, као и стварање прихода и радних места за становништво подручја на којима се роибос узгаја. Захваљујући Нортијеровом истраживању, чај од роибоса постао је препознатљиво национално пиће, а потом и роба која се продаје широм света. Производња роибоса данас представља економску основу округа Кланвилијам. Универзитет у Стеленбошу доделио је Нортијеру 1948. године почасни докторат наука (D.Sc. Agria), у знак признања за његов допринос пољопривреди Јужне Африке.
Ботаничке одлике
Aspalathus linearis има мало природно подручје распрострањења, али су хортикултурне технике усмерене на повећање производње омогућиле да се узгаја као полудивља култура, чиме се задовољава растућа потражња индустрије чаја од роибоса.
A. linearis се често посматра заједно са медоносним жбуном (Cyclopia), другом биљком из области Финбос у јужној Африци која се такође користи за припрему чаја.
Као и други припадници овог рода, A. linearis се сматра делом екорегиона Финбос у Капској флористичкој области, чије биљке често зависе од пожара за размножавање.
A. linearis је махунарка и самим тим скривеносеменица, а производи плод који се не отвара након сазревања. Њени цветови образују гроздасту цваст. Клијање семена може бити споро, али се ницање може подстаћи третирањем киселином. Семе има тврду опну и често захтева скарификацију.
Реакција на пожар
Биљке пореклом из екорегиона Финбос, међу којима је и роибос, зависе од пожара, али различите сорте роибоса показују две различите прилагођености на пожар.
Код A. linearis пожар може подстаћи поновни раст изданака, иако је та способност слабија него код других биљака екорегиона Финбос. A. linearis може припадати и факултативним и обавезним врстама које се обнављају изданцима, а након пожара може користити подземне лигнотубере.
У зависности од реакције на пожар, A. linearis обично се дели на две групе: биљке које се обнављају семеном и биљке које се обнављају изданцима. Биљке које се обнављају семеном угину током пожара, али пожар подстиче клијање њиховог семена. Биљке које се обнављају изданцима не угину у потпуности током пожара, већ поново расту из већ постојећих лигнотубера.
Семе дивљих популација разносе различите врсте мрава. Такав начин разношења смањује конкуренцију између родитељских биљака и њихових потомака, као и између потомака исте биљке. Мрави такође доприносе ширењу семена јер смањују његову изложеност другим биљоједима.
Као и код већине других махунарки, постоји симбиотски однос између ризоида и подземне структуре лигнотубера, који подстиче фиксацију азота и раст. Количина азота у земљишту представља важан фактор за раст, развој и размножавање.
Постоји више екотипова A. linearis, који се разликују по начину раста и морфологији, зависно од услова животне средине. Није познато колико екотипова постоји, с обзиром на ограничено географско распрострањење и ограничен број података о генетичкој разноврсности.
Истраживање из 1999. године показало је да су популације које се обнављају изданцима и оне које се обнављају семеном биле подвргнуте селекцији која смањује генетичка уска грла, али није било јасно да ли то даје предност једној стратегији размножавања у односу на другу.
Дивље популације могу садржати и јединке које се обнављају изданцима и оне које то не могу. Гајени роибос, међутим, обично припада биљкама које се обнављају семеном, а не изданцима, и има већу стопу раста. Гајени A. linearis може се селекционисати за одређене особине пожељне за људску употребу.
Гајене биљке су диплоидне и имају основни број хромозома 9 (2n = 18), мада је мало познато о томе како се та особина може разликовати међу екотиповима. Процес селекције може обухватати опрашивање уз помоћ човека, спречавање пожара и додавање одређених материја у земљиште.
Као и многе друге биљке Финбоса, A. linearis не опрашују значајно медоносне пчеле са Кејпа, што указује на постојање другог главног начина опрашивања. Вероватно важну улогу у опрашивању цветова имају неке врсте оса, од којих су се поједине можда посебно прилагодиле приступу цветовима A. linearis.
Забринутост за животну средину
Биљка роибос је ендемична за мали део покрајине Западни Кејп у Јужној Африци. Расте у симбиотском односу са локалним микроорганизмима. Забележене су и забринутости у вези са будућношћу узгоја роибоса услед климатских промена.
Коришћење роибоса и ширење његовог узгоја представљају претњу за друге локалне биљне врсте ендемичне за ово подручје, међу којима су Protea convexa, Roridula dentata и Protea scolymocephala.
Маркетинг
Године 1994. компанија Burke International регистровала је назив Rooibos код Завода за патенте и жигове Сједињених Америчких Држава, чиме је стекла монопол над употребом тог назива у Сједињеним Америчким Државама, у време када је биљка тамо била готово непозната. Када је роибос касније постао шире коришћен, компанија Burke је захтевала од других компанија да плаћају накнаде за употребу назива или да престану да га користе. Године 2005. Америчко удружење за биљне производе и више увозничких компанија оспорили су тај жиг путем захтева и судских поступака. Након губитка једног од спорова, Burke је назив препустио јавном домену.
Правна заштита назива роибос