Драгиња Влашић (Војка, јануар 1928 — Земун, 20. октобар 2011) била је српска академска сликарка.
Биографија Драгиња Влашић је рођена јануара 1928. год у селу Војка у Срему. Основну школу је завршила у Војки у Старој Пазови а гимазију у Земуну. 1952. године уписује студије математике на Природно-математичком Факултету у Београду и паралелно Академију ликовних уметности. Студије математике убрзо напушта, а Академију ликовних уметности завршава 1956. године у класи Зоре Петровић. Кратко време након студија ради као професор ликовног васпитања. Убрзо напушта стално запослење и целовито се посвећује сликарском стваралаштву. Последње три деценије живота, због болести проводи повучена од јавности у свом атељеу у Земуну. Међутим, болест је не спречава да интензивно ствара, скоро до самог краја живота. Умрла је у Земуну 2011. године и сахрањена 22. октобра на Новом бежанијском гробљу.Умрлице за 22. октобар 2011. у Београду
Сликарство Сика Драгиње Влашић настаје без припремних радњи, без модела, без скица. Пре самог акта сликања, дело је већ цело у уметниковој имагинацији доживљено и сликарском инвенцијом у потуности решено. Такво, треба га само пренети на платно и визији сачувати трајност. Зато Драгиња Влашић слика у крајњој напетости целог свог уметничког бића, у потпуној стваралачкој тензији, док пламен инспирације букти и док је идеја јасна, а визија уметнику докучива. Цело уметниково биће - и духовно и физички - потпуно је ангажовано стваралачкима актом. Сликар хита, он бојом мисли и осећа; удар четке је плаховит, концепција драматична, а садржина цела визионарска. Таква остварења - када уметнику није понестало даха у савладавању огромног формата - представљају најбоља дела Драгиње Влашић, снажна у реализацији, лична по концепцији, другачија од токова нашег савременог сликарства.
Палета Драгиње Влашић се афирмише смелим односима у којима су доминантне цинобер и крапак, тамнозелана, умбра, ултрамарин и кобалт и интензивно хромножуто. То је богата, звучна, чиста палета интензивне колористичности која кроз сликарево чулно осећање материје, у наизменичности житке и густе пасте, чува виталност осликаних површина. Али, у контексту ументикових окупација, оваква палета делује и у једном друкчијем смислу. Јер, особине ових бојених сазвучја која се узајамно обогаћују, тумачи су и неких битних особености сликареве интимне личности која кроз експресионистички доживљај следи симболичку визију.
Сензибилна и страсна личност, заљубљеник сликарске материје коју она меси, слаже, расипа испуњавајући је и квалитетом и звучношћу, Драгиња Влашић примењује и синтетизује још једну особину својствену репертоару симболичког сликарства - музичку интерпретацију бојом. Отуда њене слике звуче, али никада „женски“ нежно и сентиментално, него дубоко, снажно, драматично. Та специфична сонорност боје, допирући из свих делова слике, увлачи гледаоца у свој вртлог, сугеришући атмосферу неког другог, оностраног постојања које налази одјека дубоко у нама, али је истовремено ван свега познатог или виђеног. Оваквом вишесмерношћу деловања слике, што бојом и звуком ангажује чула, гледалац је уверен у слику где открива уметникову идеју.
Драгиња, окренута визији и сновидјењу, у сталном је дијалогу са својим унутрашњим бићем. Загледана у оностране драматичне просторе, од видјеног је задржала само фигуру која транспонујући преображава до сугестивног, огромног човеколиког светлућег знака, узбудљиве обојености, симболички осмишљеног. Формирање уметниковог идејног и тематског света увек је комплексан процес, а његова генеза, нарочито код стваралаца Драгињиног опредељења и концепције, никада није у потпуности ни докучива ни објашњива. Зато је на месту напомена да је Драгиња Влашић упоран читалац - показује то и инспирација њених цртежа - и страстан слушалац, а и сама је много тога записала. Можда избор песника - Хомер, Вергилије, Данте, Шекспир - као и музичара - Бах и Хендл, Бетовен и посебна наклоност за Вагнерову музику - избор, дакле, уметника са чијим се делима сродила, указује и на карактер и правац њеног сликарства. Мотив Драгиње Влашић је алегоријски, иконографија алузивна, а истргнуто из света визије, ником слично, властито, њено сликарство се улива у токове симболизма. Да симболизам није ни стил ни школа, него особен начин ументички изражено осећање живота, из света, показују неосимболистичке слике Драгиње Влашић. Не чинећи уступке било чијем укусу и мишљењу, Драгиња је од оне врсте уметничких темперамената које није могуће дефиницијом обухватити и њена поетика и њена визија измичу категоризацији. Озарена унутрашњом ватром извесних сазнања и снагом стваралачке страсти, намеће она и гледаоцу своје симболистички доживљено, сумњом и сетом засенчено питање о смислу живљења. Трагајући за одговорима ументик открива једну специфичну духовност која га одваја од стварности, али његово дело уписује у сведочанства аутентичне креативности.
Од својих дела као најзначајније је оцењивала циклус страдања, митови и лиови и епопеја трагичног јунаштва. Међу тим сликама ке особит издвајала слике: Клан, Ифигенија, Непознати, Ктитори, Катаклизма, Отмица Европе итд...
Изложбе Изложбени павиљон „Масарикова 4", Београд 1959. Здање Канал Дунав—Тиса—Дунав, Нови Сад 1960. Музеј Источне Босне, Тузла 1962. Галерија Културног центра Београда, Београд 1964. Галерија дома Ваздухопловства, Земун 1974. Позориште “Атеље 212" 1974. Народно позориште, Земун 1981. Галерија”Пинки”, Земун 1984. Бројне групне изложбе УЛУС и ЛАДА
Референце
Спољашње везе Катарина Амброзић: Уметност Драгиње Влашић
Категорија:Рођени 1928. Категорија:Умрли 2011. Категорија:Пазовчани Категорија:Српски сликари Категорија:Сахрањени на Новом бежанијском гробљу