Тровање угљен-моноксидом је стање у живом организму настало као последица удисања опасних концентрација угљен-моноксида (-{CO}-) у кући, на улици, у саобраћају, индустрији и пољопривреди, услед веома раширене употребе угљеничних горива. Због јаке цитотоксичности за жива бића, -{CO}- спада у групу хемијских загушљиваца и највећих загађивача ваздуха. Његов токсични ефекат настаје веома брзо чак и при изузетно малим концентрацијама. Тако је излагање концентрацијама угљен-моноксида од 100 и више -{ppm}- праћено симптомима и знацима акутног или хроничног тровања, са могућим тешким последицама по људско здравље. Смртна доза -{CO}- за људе износи 1.000-2.000 -{ppm}- (0,1—0,2%) при удисању гаса у трајању од 30 минута. Код високих концентрација угљен-моноксида у удахнутом ваздуху смрт може настати у времену удисања од 1—2 минута.
Угљен-моноксид је гас који настаје као продукт непотпуног сагоревања угљеника из органских материја, као што су уље, нафта и њени деривати, дрво, природни и произведени гас, експлозиви, угаљ или кокс. У току процеса сагоревања вишак угљеника подстиче стварање (-{CO}-), а ако има више кисеоника потпуном оксидацијом угљеника настаје угљен-диоксид (-{CO}-2). Угљен-моноксид може бити формиран кад год пламен додирне површину која је хладнија од температуре паљења гасног дела тог пламена. Издувни гасови мотора са унутрашњим сагоревањем један су од највећих загађивача атмосфере овим гасом (са 1-14 вол%) затим, следе издувни гасови који настају у току производње гвожђа као и гасови при сагоревању угља у термоелектранама, и у процесу производње у рафинеријама нафте и хемијској индустрији. У развијенијим земљама света (САД, Јапан, западна Европа) и до 60% угљен-моноксида потиче из мотора са унутрашњим сагоревањем.Lindgren G.O. Ugljen-monoksid U Enciklopedija zaštite na radu, medicine i higijene rada, Institut za zaštitu na radu Niš, Tom 2.
Око 50% тровања у свету отпада на тровање угљен-моноксидом. Сваке године у свету умре на стотине људи од последица тровања овим гасом. После тровања алкохолом, тровање (-{CO}-), је један од најчешћих облика тровања живих организама; због његове честе присутности у човековом окружењу, високе токсичности, слабо изражених органолептичких својстава (без мириса, укуса, боје) и неиритирајућих особина приликом удисања, што отежава благовремено откривање његовог присуства у животној средини. Угљен-моноксид, унет у организам (са удахнутим ваздухом у плућима) изазива у организму општу хипоксију (недостатак кисеоника) јер има јак афинитет за хемоглобин црвених крвних зрнаца. Истискујући кисеоник из рецептора црвених крвних зрнаца, он у њима, стварањем карбонил једињења, формира иреверзибилну везу, која ограничава транспорт и коришћење кисеоника у ткивима.
Акутни ефекти излагања -{CO}- зависе од процента засићености хемоглобина -{CO}-, која је зависна од дужине излагања, температуре околине, стања здравља и метаболичке активности затроване особе. Акутни симптоми могу да се појаве без даљих и трајних последица и карактеришу се симптомима блажег акутног тровања -{CO}- укључују непромишљеност, конфузију, главобољу, вртоглавицу и запаљењске промене. Израженија излагања -{CO}- могу да доведу до значајнијег оштећења ћелија централног нервног система (које не могу издржати недостатак кисеоника дуже од 6-8 минута), срца, и смртног исхода. Акутно тровање -{CO}- често могу да прате и дугорочне, иреверзибилне, последице (секвеле).
Тровање трудница угљен-моноксидом утиче и на фетус, па се у случају тровања мајке трудноћа може завршити превременим порођајем или побачајем плода. Хронично тровање -{CO}-, које настаје након дуготрајног излагања мањим концентрацијама угљен-моноксида може да доведе до депресије, дуготрајних главобоља, опште слабости и малаксалости, конфузије и губитка памћења.
Велике учесталости тровања угљен-моноксидом, као једним од најчешћих типова смртоносног тровања, спречавају се мерама превенције и медицинске заштите, и све више постаје битна ставка у јавном здрављу скоро свих земаља света. Примена мера превенције у индустријској и пољопривредној производњи, кућним условима, саобраћају и другим условима и срединама где је могућа појава увећаних (токсичних) концентрација угљен-моноксида спроводи се; раним откривањем (детекцијом), применом детектора угљен-моноксида, употребом вентилације (проветравања), заштитних средстава, превентивним лекарским прегледима радника изложених могућем ризику тровања -{CO}-, итд.Група аутора. Угљен-моноксид У:Енциклопедија заштите на раду и медицине рада Том 2. Институт за Документацију заштите на раду Ниш pp. 1498—1501
Историја мини|Производња гвожђа на примитиван начин, почев од гвозденог доба била је чест узрок тровања угљен-моноксидом. мини|Клод Бернар (-{Claude Bernard}-) је 1846. први истражио токсична својства угљен-моноксида Смртоносни учинак тровања угљен-моноксидом био је познат још из Античке грчке и Римског царства. Та његова особина коришћена је за егзекуције. Древни начин смакнућа био је затварање осуђеника у „собу за купање“ са тињајућим угљем. Оно што егзекуторима тада није било познато био је механизам настанка смрти.
Аристотел (384-322. п. н. е.) је међу првима забележио да из заложеног угља „истичу“ отровна испарења. Гален (129-199 н.е.) спекулисао је о промени у саставу ваздуха који тако измењен наноси штету приликом удисаја.
Два могућа случаја тровања угљен-моноксидом, која нису описана медицинској литератури, а о њима налазимо податке у историјској литератури из 4. века била су; Случај познатог византијског императора Јулијана Флавија Клаудија (331-363 н. е.), који је дуже време патио од тровања угљен-моноксидом средњег степена, од кога се брзо и потпуно опоравио. Случај његовог наследника, Јовијана (330—364 н.е.), који је подлегао тешком тровању угљен-моноксидом. Оба случаја узроковало је ложење угља у котловима, које је било уобичајени начин грејања у затвореном простору тога времена.
Угљен-моноксид је први открио француски хемичар Жак де Ласон 1776. загревањем оксида цинка угљем, али је он био у заблуди да се ради о водонику, јер је гас горео плавим пламеном.
Да се угљен-моноксид, састоји од атома угљеника и кисеоника, открио је 1800. шкотски хемичар Вилијам Крукшенк.
Токсична својства угљен-моноксида темељно је истражио на псима, Клод Бернар, око 1846. Клод Бернар је 1857, током својих истраживања констатовао је да се токсични ефекат угљен-моноксида заснива на повратној вези коју он ствара са хемоглобином, претварајући га у карбоксихемоглобин, који има мању способност преноса кисеоника путем крви:Bernard C. Le Cons Sur les Effets des Substances Toxiques et Médicamenteuses. Paris: Bailliere, 1857.. Paris, Éditions Seghers,
Током наредних двадесетак година, Клод Бернар се више пута враћао истраживању својстава угљен-моноксида.
Током истраживања спроведених 1926. постало је јасно, да је хипоксија изазвана тровањем угљен-моноксидом, не само последица поремећаја преноса кисеоника, већ и последица нарушене концентрације гасова у ткивима и ћелијама. Варберг (-{Warberg}-) уз помоћ културе квасца доказао је да је апсорпција кисеоника у ћелијама инхибирана током њиховог излагања великим количинама угљен-моноксида. мини|CO је коришћен током холокауста у појединим нацистичким логорима смрти, у специјалном возилу душегупки У Другом светском рату, гасна мешавина која је у себи садржала угљен-моноксид коришћена је за покретање моторних возила, у деловима света где је бензина и дизел горива било ретко. Екстерни (са пар изузетака) угљани или дрвни гасни генератори су били опремљени, и мешавина атмосферског азота, угљен-моноксида и мање количине других гасова продукованих гасификацијом, цевима су провођени у гасни миксер. Гасна мешавина продукована овим процесом, позната је као дрвни гас.
Угљен-моноксид је такође коришћен у мањој мери током холокауста у појединим нацистичким логорима смрти, најзначајније, од стране душегупки у Хелмну и у Акцији Т4, „еутаназија“ програму. Помоћу ових камиона-убица, само у Београду периоду од почетка априла до краја маја 1942. угушено је око 8.000 Јевреја и 500 партизана из логора Сајмиште и Бањица.
Угљен-моноксид изван атмосфере Земље први пут је открио белгијски научник М. Мижеот (-{M. Migeotte}-) 1949. у ИЦ спектру Сунца. мини|Пећи на угљенична горива у прошлости су биле чест узрок тровања -{CO}-. До шездесетих година 20. века већина домаћинстава снабдевена гасом у Уједињеном Краљевству, користила је плин за расвету (познат и као градски гас), који је у незапаљеном облику садржао велику количину угљен-моноксида. Тровање угљен-моноксидом намерним удисањем плина за расвету био је уобичајени метод за извршење самоубиства, чинећи скоро половину свих самоубистава у Уједињеном Краљевству крајем 1950-их. Након што је британска влада постепено заменила плин за расвету земним гасом, током 1960-их, стопа самоубистава у Великој Британији је опала за скоро трећину и отад није расла. Коришћење плина за расвету као метод самоубиства је опао, како већину домаћих снабдевача гасом сада чини земни гас, који нема угљен-моноксида. До изума каталитичких конвертора, самоубиство се вршило удисањем издувних гасова покренутог мотора аутомобила, нарочито у затвореним просторима, као што је гаража. Пре 1975, издувни гасови аутомобила садржали су 4-10% угљен-моноксида, међутим нова возила поседују каталитичке конверторе који елиминишу преко 99% продукованог угљен-моноксида. Ипак, чак и аутомобили са каталитичким конверторима могу да произведу знатне количине угљен-моноксида, ако је мирујући ауто остављен у затвореном простору, као што је затворена гаража.
Како је тровање угљен-моноксидом применом издувних гасова аутомобила постала мање поуздана опција за извршење самоубиства, повећана је примена нових метода тровања угљен-моноксидом, као што је паљење угља, или фосилних горива, или комбинујући мрављу киселину и сумпорну киселину у ограниченом простору. Овакви инциденти су најчешће били повезани са групним пактом о самоубиству у азијским земљама, као што су Јапан, Тајван и Хонгконг, али такође и у западним земљама, као што је случај самоубиства бостонског певача Бреда Делпа.
Епидемиологија Инциденца тровања угљен-моноксидом није позната, јер многи случајеви без смртног исхода остају непрепознати па самим тим и неоткривени. Према подацима из фабрика у Уједињеном Краљевству од укупног броја случајева тровања и смрти од гасова, једна трећина тровања и више од 50% смртних случајева дешава се услед присуства и дејства угљен-моноксида.
На данашњем степену индустријског развоја продукција угљен-моноксида у свету је веома изражена и многоструко надмашује количине које се стварају у природним процесима. Преко 60% угљен-моноксида у природи, данас је производ људске активности. У урбаним срединама проблем загађења ваздуха угљен-моноксидом поготово долази до изражаја због великог броја моторних возила и индустријске производње која ослобађа велике количине издувних гасова богатих -{CО}-. У таквим условима, а према расположивим подацима, тровање угљен-моноксидом представља један од најчешћих узрок повреда и један од водећи узрок смрти изазване случајним и намерним тровањем у Сједињеним Државама и другим земљама света.
десно|250px У природи од укупне концентрације угљен-моноксида, из антропогених извора потиче само око 2%, а од саобраћајних средстава (према проценама) од 60 до 75%. Услед непотпуног сагоревања у моторима агрегата, аутомобила и других саобраћајних средстава, заостају капљице горива и уља, из којих настају поред других штетних гасова (угљоводоници, оксиди азота, угљен-диоксид) и угљен-моноксид. Оксидацијом угљен-моноксида и угљоводоника са азотом, који се такође налази у издувним гасовима мотора, настају и оксиди азота који још више потенцирају токсично дејство угљен-моноксида.