Брест (; Ulmus sp.) је род скривеносеменица из породице брестова (-{Ulmaceae}-), који обухвата листопадне, ретко полузимзелене и зимзелене врсте шумског дрвећа. Потпородицу -{Ulmoideae}- поред рода брест чини још 5 родова. Род брестова заузима централно месту у оквиру ове потпородице и обухвата око 75% њених врста раширених у умереном, и ређе тропском појасу северне хемисфере.
Морфологија Висина до 35-40 -{m}-, прсни пречник 3-4 -{m}-; круна густа округла или елиптична са дебелим основним гранама и танким густо разгранатим периферијским. Кора јако испуцала; леторасти код неких врста са плутастим израштајима; пупољци на избојку косо изнад лисног ожиљка отклоњени средње величине, вршни недостаје; цветни се разликују од лисних.
Корен моћан, са појединим жилама усмереним наниже и масом површинских. Код великих стабала понекад се формира даскасто корење (-{U. laevis}- и -{U. japonica}-) висине 30-50 -{cm}-. Микориза на корену обилна, често у облику дебелих наслага. Код великог броја врста честа је појава коренских избојака.
Распоред листова наизменичан, понекад мозаичан. Листови су прости, асиметрични, двоструко тестерасти или назубљени, на кратким петељкама; нерватура типично пераста, са снажно развијеним средишњим и кратким бочним нервима, који се завршавају у зупцима лиске; површина је често покривена финим или грубим длачицама.
Цветови мали, двополни; чашица је звонаста са 4-9 режњева, прашници и истом броју као режњеви; тучак настаје срастањем два оплодна листића, у једном од њих развија се семени заметак; жиг образују вршни делови оплодних листића који не срастају; цвасти праменасте скупине или гроздићи, већином на прошлогодишњим или овогодишњим избојцима. Цветање већина врста пре листања, врло рано у пролеће.
Плод је пљосната орашица, окружена широким, жућкастобелим мембранозним крилом, ређе бескрилна плодоношење неколико недеља после цветања; плод опада одмах по сазревању. Има врста које цветају и плодоносе у јесен. Семе са пљоснатим ембрионом и трослојном семењачом; четврти унутрашњи слој сачињен је од реда ћелија ендосперма. Код неколико врста јавља се дормантност ембриона. Клијање надземно; поник се јавља неколико дана по сетви. Примарни летораст клијавца има хетеробластно развиће: наспрамни распоред листова, симетрију основе лиски, радијалну симетрију, образовање вршног пупољка. Котиледони објајасти, при основи са два режња, одоздо светлозелени.
Биоекологија Брестови имају широку еколошку амплитуду. Неизбирљиви су према многим факторима спољашње средине. Станишта са екстремним колебањима фактора спољашње средине, која су најчешће у мањем или већем степену неприхватљива за развој шуме и раст дрвећа, представљају заједнице у којима брест преовладава.
Већина брестова спада у дуговечне врсте. Поједини примерци пољског бреста достижу старост од 500 година.
Ареал Иако је савремени ареал реликтног карактера (највећа раширеност брестова била је у миоцену), род је космополитски и захвата готово потпуно северну хемисферу, са изузетком Северне Америке, западно од Стеновитих планина. Северна граница ареала је иза поларног круга, на југу Скандинавије; јужна у Азији до Тајвана, провинција Јун-нан и Хај-нан (Кина); захвата северну Африку и на Америчком континенту, обухватајући Флориду, спушта се до Средње Америке: Костарика, Мексико, Панама. Висинско распрострањење такође је знатно: сибирски брест на Тибету расте до 3.900 -{m}- нв, а пољски брестови холандских полдера расту испод морског нивоа.
Код нас се од природе јављају три врсте брестова: пољски брест (-{Ulmus minor}-), вез (-{Ulmus laevis}-) и горски брест (-{Ulmus glabra}-). Од алохтоних врста чест је сибирски брест (-{Ulmus pumila}-) који показује инвазивна својства.
Врсте рода Ulmus
Род обухвата 30-40 врста
Ulmus alata Michx. Ulmus americana L. Ulmus androssowii Litv. Ulmus bergmanniana C.K. Schneid. Ulmus canescens Melville Ulmus castaneifolia Hemsl. Ulmus changii W.C. Cheng Ulmus chenmoui W.C. Cheng Ulmus chumlia Melville & Heybroek Ulmus crassifolia Nutt. Ulmus davidiana Planch. Ulmus davidiana Planch. Ulmus densa Litv. Ulmus elliptica K.Koch Ulmus elongata L.K. Fu & C.S. Ding Ulmus gaussenii W.C. Cheng Ulmus glabra Huds. Ulmus glaucescens Franch. Ulmus harbinensis S.Q. Nie & K.Q. Huang Ulmus × hollandica Mill. Ulmus ismaelis Todzia & Panero Ulmus laciniata (Trautv.) Mayr Ulmus laevis Pall. Ulmus lamellosa C. Wang & S.L. Chang Ulmus lanceifolia Roxb. ex Wall. Ulmus macrocarpa Hance Ulmus mexicana (Liebm.) Planch. Ulmus mianzhuensis T.P. Yi & Lin Yang Ulmus microcarpa L.K. Fu Ulmus minor Mill. Ulmus parvifolia Jacq. Ulmus procera Salisb. Ulmus prunifolia W.C. Cheng & L.K. Fu Ulmus pseudopropinqua Wang & Li Ulmus pumila L. Ulmus rubra Muhl. Ulmus serotina Sarg. Ulmus szechuanica W.P. Fang Ulmus thomasii Sarg. Ulmus uyematsui Hayata Ulmus villosa Brandis ex Gamble Ulmus ×viminalis Lodd. ex Bean Ulmus wallichiana Planch.
Општи значај Човек сади брестове переко 2000 година у Европи, Средњој Азији и Кини, а као грађа, дрво бреста, користи се од најранијих времена о чему сведоче ископине насеља првобитне заједнице у Европи. Култни однос према врстама овог рода забележен је у митологији многих индоевропских народа.. Cambridge, London, New York, New Rochelle, Melbourne, Sydney Редак изузетак су Римљани који су „држали да се сањарије кују у паклу од брестовине“. Ово веровање, међутим, није им сметало да, у доба царства, арбустуми, засађене шуме, обилују брестовима. По Варону то су биле мешовите шуме бреста, топола, чемпреса итд. Између редова била је винова лоза која се пузала уз стабла. Растојање између редова било је толико "да су у виноградих између дрвећа са једним волом плужити могли".Radošević, M. (1891): Pabirci za šumarsku povjest hrvatsko-srbskih šuma. Šumarski list
У многим веровањима азијских народа сеча и употреба брестовог дрвета представља табу. Ово је нарочито везано за пустињска племена која изразито цене сибирски брест (-{U. pumila}-) због особине да залази дубоко у пустињу где његово лишће и плодови представљају једину храну за људе и стоку.Heybroek, H. M. (1979): Mini-monografh on Elms in Agroforestry. Technical Consultation on Fast-growing Plantation Broadleaved Trees for Mediterranean and Temperate Zones. Lisbon
Слично је и са хималајским брестовима (-{U. wallichiana, U. chumlia}- и -{U. villosa}-) који се традиционално саде у близини села да би се њихов лист користио за сточну храну, а влакнаста кора за ужад. У Пакистану влакна коре -{U. chumlia}- кувају се са вуном и од тога се прави веома топла одећа. Кора ове врсте представља један од састојака масти за исцељење прелома кости, а користи се и код посекотина и рана. Прах сасушене унутрашње коре служио је за различите облоге. Дрво -{U. villosa}- има разноврсну примену укључујући плугове, грађу и огрев. Веома често се сматра светим дрветом по селима, а нека гигантска стабла налазе се у близини храмова и гробова светаца у Кашмиру. У Кини се недозрели плодови -{U. pumila}- користе за салату.Melville, R. & Heybroek, H. M. (1971): The Elms of the Himalaya. Kew Bulletin (I) Поред ове врсте јестиви су и плодови -{U. macrocarpa}- и -{U. thomasi}-. Нарочито је за то подесна друга врста због крупноће плода и укуса који подсећа на лешник. Семе брестова садржи и до 32% уља специфичне масе 0.96 (при температури од 20 °C). Спада у групу кокосових уља, жутозелене боје, слаткастог укуса, јестиво је, а има употребу и као цењено техничко уље.Заборовский, Е. П. (1962): Плоды и семена древесних и кустарникових пород. Гослесбумиздат. Москва
Староседеоци Јапана Аину верују да је брест (-{U. japonica}-) дрво које је прво створено и послато са неба у пуном узрасту. Ова врста је била важан део њихове економије. Уз помоћ сувих коренова трењем је паљена ватра. Од унутрашњег дела коре, гњечењем и испирањем у води, добијана су влакна за тканину од које је израђивана народна ношња аину. Мртва кора је употребљавана за покривање кућа и за спољашње (и унутрашње) зидове.
У традиционалној медицини северноамеричких Индијанаца употребљавана је слуз, коју обилно лучи унутрашњи део коре америчких брестова (-{U. rubra}- и -{U. americana}-).Elias, T. S. (1970): The Genera of Ulmaceae in the Southeastern U.S. Journ.of Arnold Arbor. 51: Ову слуз су европски досељеници користили да утоле жеђ, а растворену у води, против упале грла и грозница.Harlow, W. M., & Harrar, E. S. (1950): Textbook of dendrology.Third edition. Mc Graw-Hill Book Company,Inc. New York, Toronto, London
У раним годинама колонизације Америке испод круна импозантних примерака америчког бреста одвијали су се многи значајни догађаји. Неки од ових историјских брестова још увек су у животу и премашују 30 -{m}- висине. Клипер пише о 10 најпознатијих историјских стабала у САД, од којих, три припадају бресту (-{U. americana}-).
Брест Пеновог уговора (The Penn Treaty Elm) представља најзначајније од свих историјских стабала јер означава место где је 1682. године William Penn на западној обали реке Делавер склопио уговор о миру са Индијанцима. Годину дана раније Пен је добио велико пространство - Пенсилванију од Краља Енглеске Чарлса II. Када је 1810. године невреме уништило овај брест, прсни пречник му је био око 2.5 -{m}-, а био је стар 423 године. Стабло и догађај приказао је романтичар Бењамин Вест на свом платну. То што лишће на платну није лишће бреста, подсећа да је Вест био уметник а не ботаничар.
Дрво слободе (The Liberty Tree) је брест уско повезан са догађајима који претходе стицању независности САД. Енглески парламент је 1765. донео -{"Stamp Act"}- према коме у колонијама штампа и разне трансакције (уговори, хипотеке...) морају да носе посебан порески печат. Патриоте из Масачусетса и других британских колонија кршили су овај омрзнути закон. На Хановер скверу у Бостону о столетни брест обешена је лутка са ликом лорда Бутеа творца Акта. Чланови групе, који су себе назвали синовима слободе, заклели су се под овим брестом и назвали га дрветом слободе. То је био чин издајства, па британски војници 1776. године секу и спаљују дрво слободе.
Трећи брест који према избору Клипера спада у десет најпознатијих стабала Америке је Вашингтонов брест (The Washington Elm). Испод круне овог бреста 3. јула 1775. генерал Џорџ Вашингтон преузима команду над Континенталном армијом близу Бостона. До -{1923.}- године, до када је стабло било живо, веровало се да је веома старо и да представља остатак древних шума које су покривале ово подручје. После пребројавања годова установљено је да је стабло старо свега 204 године, па је у Вашингтоново време то било стабло са прсним пречником од 20-30 -{cm}-.
Цех пише о огромном бресту који се налази у дворишту завода за глувонеме у Паризу „Засађен је 1600, а зову га Салијев брест, он је последњи од оних које је наводно по налогу француског краља Анрија IV засадио познати државник -{Sully}- пред вратима једне париске цркве. Прсни пречник му је 6 -{m}-, а висина 45 -{m}-. Својом огромном круном надмашује тај брест скоро све зграде, које се у Паризу налазе.“Cech, D. D. (1890): Ogroman briest. Šumarski list
Лист "Политика" доноси у свом броју од 25. априла 1938. године (.) напис о последњем бресту у Мачви. "У селу Мајуру, украј пута на шест километара од Шапца, још пркоси времену један брест, више познат у народном предању, него у историји. То је последњи остатак некадашњег Китога, „луга зеленога“, у коме је Лука Лазаревић задао последњи ударац турској војсци у бици на Мишару. Још и данас до врха овог бреста воде гвоздене степенице које су поставили Аустријанци. Преко њих су Аустријанци на врх износили митраљезе. На врху су још увек приковане даске на које су ти митраљези постављани. Данас је око старог бреста све узорано, а све мање зеленила на његовом врху речито казује да се приближава крај живота овог горостаса."