Дисменореја, позната и као менструални бол, болни менструални циклуси или менструални грчеви, је бол током менструације. Обично се јавља отприлике када менструација почиње. Симптоми углавном трају мање од три дана. Бол је најчешће у карлици или доњем делу стомака. Остали симптоми могу бити бол у леђима, дијареја или мучнина.
Дисменореја може настати и без основног узрока. Могући узроци секундарне дисменореје су фиброиди материце, аденомиоза и, најчешће, ендометриоза. Чешћа је код особа са обилним и нередовним менструацијама, оних чија је прва менструација наступила пре дванаесте године и оних са малом телесном тежином. Код сексуално активних особа карлични преглед и ултразвук могу бити од користи у дијагностици. Стања која треба искључити су ектопична трудноћа, запаљењска болест карлице, интерстицијски циститис и хронични бол у карлици.
Дисменореја се ређе јавља код особа које редовно вежбају и оних које рано добију децу. Лечење може укључивати примену термофора. Лекови који могу помоћи су нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ), попут ибупрофена, хормонска контрацепција и интраутерини уложак са прогестогеном. Узимање витамина Б1 или магнезијума може бити од користи. Докази о учинковитости јоге, акупунктуре и масаже су недовољни. У одређеним случајевима, када постоје основни узроци, може се применити и хируршко лечење.
Процењује се да је проценат погођених адолесценткиња и жена у репродуктивном добу између 50% и 90%, а организација Women's Health Concern процењује да је то око 80%. То је најчешћи менструални поремећај. Обично почиње у првој години од прве менструације. Када не постоји основни узрок, бол често постаје блажи са годинама или након порођаја.
Знаци и симптоми мини|Видео о подизању свести о дисменореји мини|Илустрација менструалних грчева Главни симптом дисменореје је бол концентрисан у доњем делу стомака или карлици. Често се осећа и у десној или левој страни стомака. Може да се прошири на бутине и доњи део леђа.
Симптоми који се често јављају упоредо са менструалним болом су мучнина и повраћање, дијареја, главобоља, вртоглавица, дезоријентација, несвестица и умор. Симптоми дисменореје често почињу одмах након овулације и могу трајати до краја менструације. То је зато што је дисменореја често повезана са променама у нивоу хормона у телу до којих долази услед овулације. Нарочито простагландини изазивају абдоминалне контракције које могу проузроковати бол и гастроинтестиналне симптоме. Употреба одређених врста контрацептивних пилула може спречити симптоме дисменореје јер заустављају овулацију.
Дисменореја је повезана са повећаном осетљивошћу на бол и обилним менструалним крварењем.
Код многих жена симптоми примарне дисменореје постепено се повлаче након двадесетих година. Показало се и да трудноћа ублажава тежину дисменореје након што се менструација врати. Међутим, дисменореја може потрајати све до менопаузе. Код 5–15% жена са дисменорејом симптоми су довољно озбиљни да ометају свакодневне активности.
Узроци Постоје две врсте дисменореје, примарна и секундарна, засноване на одсуству или присуству основног узрока. Примарна дисменореја настаје без повезаног основног обољења, док секундарна дисменореја има специфичан основни узрок, најчешће стање које погађа материцу или друге репродуктивне органе.
Болни менструални грчеви могу бити последица вишка простагландина који се ослобађају из материце. Простагландини изазивају стезање и опуштање мишића материце, што доводи до менструалних грчева. Ова врста дисменореје назива се примарна дисменореја. Примарна дисменореја обично почиње у тинејџерским годинама, убрзо након прве менструације.
Секундарна дисменореја је врста дисменореје проузрокована другим стањем, као што су ендометриоза, фиброиди материце, аденомиоза материце и синдром полицистичних јајника. Ретко, урорене мане, интраутерини улошци, одређене врсте рака и инфекције карлице могу изазвати секундарну дисменореју. Ако се бол јавља између менструација, траје дуже од првих неколико дана циклуса или га не ублажавају у довољној мери нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ) или хормонски контрацептиви, то може указивати на неко друго стање које узрокује секундарну дисменореју.
мини|alt=Анатомски цртеж децидуалног одлива|Децидуални одливак је целокупна слузокожа материце која се одбацује одједном Мембранозна дисменореја је врста секундарне дисменореје код које се цела слузокожа материце одбацује одједном, уместо у уобичајеном трајању од неколико дана. Знаци и симптоми су оскудно крварење, крварење, абдоминални бол и менструални грчеви. Настало ткиво материце назива се и мора проћи кроз грлић материце и вагину. Оно обично поприми облик саме материце. Мембранозна дисменореја је изузетно ретка и постоји веома мали број пријављених случајева. Основни узрок је непознат, иако неки докази сугеришу да може бити повезана са ектопичном трудноћом или употребом хормонске контрацепције.
Када се за дијагнозу користи лапароскопија, најчешћи узрок дисменореје је ендометриоза, код око 70% адолесцената.
Други узроци секундарне дисменореје су лејомиом, аденомиоза, цисте јајника, конгестија карлице,Hacker, Neville F., J. George Moore, and Joseph C. Gambone. Essentials of Obstetrics and Gynecology, 4th ed. Elsevier Saunders, 2004. и кавитирана и акцесорна маса материце.
Фактори ризика Генетски фактори, стрес и депресија су фактори ризика за дисменореју. Фактори ризика за примарну дисменореју су: рана појава прве менструације, дуги или обилни менструални циклуси, пушење и породична историја дисменореје.
Дисменореја је високо полигенско и наследно стање. Постоје снажни докази о породичној предиспозицији и генетским факторима који повећавају склоност ка дисменореји. Више полиморфизама и генетских варијанти, како у метаболичким генима, тако и у генима одговорним за имунитет, повезано је са овим поремећајем.
Утврђена су три различита могућа фенотипа за дисменореју: „вишеструки тешки симптоми”, „благ локализовани бол” и „јаки локализовани бол”. Иако вероватно постоје разлике у генотиповима у основи сваког фенотипа, специфични одговарајући генотипови још нису идентификовани. Ови фенотипови су различито заступљени у различитим демографским групама, што указује на различите учесталости алела међу популацијама (у погледу расе, етничке припадности и националности).
Полиморфизми у гену ESR1 често се повезују са тешком дисменорејом. Варијанте генотипова у метаболичким генима, као што су CYP2D6 и GSTM1, такође су повезане са повећаним ризиком од јаког менструалног бола, али не и са умереним или повременим фенотиповима.
Појава и учесталост секундарне дисменореје (СД) повезује се са различитим алелима и генотиповима особа са основним патологијама, које могу захватити карлични предео или друге делове тела. Особе са поремећајима могу имати генетске мутације повезане са њиховим дијагнозама, које производе дисменореју као симптом примарне дијагнозе. Утврђено је да особе са фибромиалгијом које имају варијанту гена ESR1 Xbal и поседују Xbal AA генотип, чешће осећају благ до јак менструални бол који је последица њихове примарне патологије. Генетске мутације које су обележје специфичних поремећаја или су са њима повезане, често производе дисменореју као симптом који прати основни поремећај.
За разлику од секундарне дисменореје, примарна дисменореја (ПД) нема основну патологију. Зато се сматра да генетске мутације и варијације леже у основи овог поремећаја и доприносе патогенези ПД. Постоји више полиморфизама једног нуклеотида (SNP) повезаних са ПД. Два од најпроучаванијих укључују SNP у промотеру гена за MIF и SNP у гену за фактор некрозе тумора (TNF-α). Када је цитозин 173 базних парова узводно од промотера фактора инхибиције миграције макрофага (MIF) замењен гуанином, дошло је до повећане вероватноће да ће особа доживети ПД. Док је CC/GG генотип повећао вероватноћу да ће особа имати јак менструални бол, CC/GC генотип је довео до значајнијег утицаја поремећаја на појединца у целини и повећао вероватноћу било ког од три фенотипа. Други повезани SNP налазио се 308 базних парова узводно од старт кодона гена за TNF-α, где је гуанин замењен аденином. ГГ генотип на том локусу је повезан са поремећајем и предложен је као могући генетски маркер за предвиђање ПД.
Такође је утврђена повезаност са мутацијама у гену MEFV и дисменорејом, за које се сматра да су узрочне. Фенотипови повезани са овим мутацијама у MEFV генима су боље проучени; особе које су хетерозиготне за ове мутације чешће су погођене ПД која се испољава као фенотип јаког бола.
Гени повезани са имунитетом такође су идентификовани као значајни за ПД. Утврђено је да је ген IL1A најповезанији са примарном дисменорејом у погледу фенотипског утицаја. Овај ген кодира протеин неопходан за регулацију имунитета и запаљења. Иако механизам којим утиче на ПД још није откривен, претпоставља се да могуће мутације у IL1A или генима који са њим интерагују утичу на регулацију запаљења током менструације. Ове мутације могу, стога, утицати на одговор на бол током менструације, што доводи до различитих фенотипова повезаних са дисменорејом.
Два додатна добро проучена SNP-а за које се сумња да доприносе ПД налазе се у генима ZM1Z1 (мутантни алел назван rs76518691) и NGF (мутантни алел назван rs7523831). И ZMIZ1 и NGF повезани су са аутоимуним одговорима и болестима, као и са одговором на бол. Импликација ових гена на дисменореју је значајна јер указује на то да мутације које утичу на имунски систем (посебно запаљенски одговор) и одговор на бол такође могу бити узрок примарне дисменореје.
Механизам Основни механизам примарне дисменореје су контракције мишића материце које изазивају локалну исхемију.
Током менструалног циклуса, ендометријум се задебљава припремајући се за могућу трудноћу. Након овулације, уколико јајна ћелија није оплођена и не дође до трудноће, нагомилано ткиво материце постаје непотребно и одбацује се.
Простагландини и леукотриени се ослобађају током менструације услед нагомилавања омега-6 масних киселина. Ослобађање простагландина и других инфламаторних медијатора у материци изазива контракције материце и може довести до системских симптома као што су мучнина, повраћање, надимање и главобоље или мигрене. Сматра се да су простагландини главни фактор код примарне дисменореје.Wright, Jason and Solange Wyatt. The Washington Manual Obstetrics and Gynecology Survival Guide. Lippincott Williams and Wilkins, 2003. Када се мишићи материце контрахују, долази до сужавања крвних судова који снабдевају ткиво ендометријума, које се затим распада и одумире. Ове контракције материце се настављају како би истиснуле старо, мртво ткиво ендометријума кроз грлић материце и ван тела кроз вагину. Сматра се да су ове контракције и привремени недостатак кисеоника у околним ткивима одговорни за бол или грчеве који се јављају током менструације.
У поређењу са особама без дисменореје, оне са примарном дисменорејом имају повећану активност мишића материце, са повећаном контрактилношћу и учесталошћу контракција.
Дијагноза Дијагноза дисменореје се обично поставља једноставно на основу анамнезе менструалног бола који омета свакодневне активности. Међутим, не постоји универзално прихваћена стандардна техника за квантификовање јачине менструалног бола. Постоје различити модели квантификације, названи менструална симптометрија, који се могу користити за процену јачине менструалног бола, као и за његово довођење у везу са болом у другим деловима тела, менструалним крварењем и степеном ометања свакодневних активности.
Додатна испитивања Када се постави дијагноза дисменореје, потребна су додатна испитивања како би се открио евентуални секундарни узрок, како би се он посебно лечио и како би се избегло погоршање можда озбиљног основног обољења.
Додатна испитивања обухватају специфичну анамнезу симптома и менструалних циклуса и карлични преглед. На основу резултата ових прегледа, могу бити индиковани додатни прегледи и тестови, као што су: Гинеколошки ултразвук Лапароскопија
Лечење