Златна и Сребрна медаља за ревносну службу било је одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Медаља је, у два разреда, као Златна и Сребрна, успостављена 19. априла 1913. и додељивана је за показану одличну и ревносну службу на ратишту за време балканских и Првог светског рата. У међуратном периоду статут медаље је промењен и прилагођен мирнодопским приликама, када се медаља додељивала за показану одличну ревносну службу у миру и рату. Последњи период доделе овог одличја је време Другог светског рата када је додељивана од југословенске Владе у емиграцији за заслуге у овом рату. Медаље за ревносну службу су додељиване у име Краља, а на предлог министра војног, према предлозима команданата нижих војних јединица. Медаља се носила о плавој траци на левој страни прсију.
Ауторство медаље није познато, али због њене стилске сличности са Сребрном медаљом за храброст из 1912. године, највећи број истраживача га приписује вајару Ђорђу Јовановићу. Повеље за оба степена медаље је израдио уметник Ђорђе Чарапић. Медаље су првобитно коване у швајцарској фирми „Браћа Игенин” и париској фирми „Артус-Бертранд”, да би након уједињења 1918. године израду медаље преузеле домаће радионице „Гризбах и Кнаус” из Загреба, „Фран Сорлини” из Вараждина и „Ковница А. Д.” из Београда.
Након Другог светског рата и стварања друге Југославије укинута су сва одликовања Краљевине Југославије, тако и Медаља за ревносну службу, чиме је престала да постоји као државно одликовање. За врсту заслуга за који је додељивана су основана нова одликовања са другим идејним предзнаком. Свргнута династија Карађорђевића наставила је доделу старих одличја са историјским називима, сада као приватна одликовања.
Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије долази до обнове традиције медаље за ревносну службу, када Савезна Република Југославија усваја своју медаљу која се делимично идејно ослања на Медаљу за ревносну службу из 1913. године. Распадом ове државне заједнице, Република Србија 2009. усваја своју Медаљу за ревносну службу чији је идејни узор Медаља за ревносну службу из 1913. године.
Историјат
Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.
Тако је Министарство војно 3. новембра 1912. расписало конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу. Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници. Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски, и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара. Крајем године Министарство је одредило комисију за избор најбољих радова.
Нису познати подаци о томе који су се уметници одазвали својим радовима на овај конкурс, стога аутор нацрта медаље за коју се Министарство војно одлучило приликом избора, није познат. На основу сличности усвојеног идејног решења са идејним решењем Сребрне медаље за храброст из 1912. године, које је такође као и за Медаљу за ревносну службу, израђено новембра 1912. године, више истраживача српских одликовања ауторство приписује вајару Ђорђу Јовановићу, имајући у виду да је он аутор споменуте медаље за храброст. Како истиче историчар уметности Радомир Столица:
Истраживачи Љубомир Стевовић, Коста Кнежевић и Тијана Јовановић Чешка наводе пак да је аутор Медаље за ревносну службу уметник и будући секретар краљевских ордена Ђорђе Чарапић Фусек. Наиме, Чарапић је према документованом властитом наводу који се чува у Војном архиву, аутор решења које је усвојено на конкурсу, чиме je, под претпоставком тачности, ово једно од првих одликовања које је он дизајнирао. Чарапић је у свом војном досијеу, у којем је ручно испунио податке којима је одликовањима одликован, звездицом обележио одликовања за које наводи да су његови пројекти, те додаје и „исто тако све повеље за наша одликовања”. Међу звездицом означеним одликовањима је и Медаља за ревносну службу из 1913, чији је као споменуто, био и носилац.
Тако је Уредбом краља Петра -{I}- Карађорђевића од 19. априла 1913., након истоимених медаља из 1877—78. и 1885—86, трећи пут обновљена институција Медаље за ревносну службу, утемељењем Златне и Сребрне медаље „за показану одличну и ревносну службу на ратишту”.
Након балканских ратова, за време Првог светског рата и првих година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настављена је додела овог одликовања, за показану ревносну службу у претходном ратном периоду. Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914. године, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.
Статут одликовања из 1913. допуњен је 20. маја 1922, од када се ова медаља додељује за „показану одличну ревносну службу у миру и рату”, чиме је настављен употребни век медаље у новооснованој држави и након завршеног рата, као мирнодопског одликовања.
Статут медаље је поново допуњен 24. новембра 1924, а ова допуна је омогућавала доделу Медаље за ревносну службу једном лицу више пута. Новина је представљала оснивање посебне декорације, у виду храстове гранчице, које су носиоци добили уместо одликовања. Тако се за свако поновљено одликовање, у зависности од класе медаље, добијала златна или сребрна гранчица, која се би се причврстила и носила на врпци раније стечене медаље. Иначе је за време трајања Краљевине Југославије, идејно решење усвојено 1913. са српским краљевским државним грбом, усвојено као дефинитивно и у новој држави и додељивало се са споменутим старим српским државним грбом.
Историја употребе Медаље за ревносну службу су додељиване у име краља, а на предлог министра војног, према предлозима команданата нижих војних јединица. Према закону, попис одликованих особа је вођен у Канцеларији Краљевских Ордена. За додељене медаље није наплаћивана такса, а медаља је након смрти одликоване особе остајала наследницима на чување. Уз медаљу је додељивана повеља коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена. (в. опширније испод)
Прве медаље за ревносну службу су додељене маја 1913. официрима, подофицирима, наредницима и санитетском особљу. Позната сликарка Надежда Петровић, која је била добровољна болничарка у балканским и Првом светском рату, једна је од особа које су у овом првом периоду доделе понеле ово одликовање.
Додела медаље настављена је и за време Првог светског рата, и као већ претходно истакнуто, Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.
Као напоменуто, додела овог одличја је настављена и у Краљевини Југославији за заслуге у Првом светском рату, а након претварања медаље и у мирнодопско одликовање, употребни век медаље је настављен у новој држави и за одличну ревносну службу у миру, а након нове измене статута медаље од 1924. године, додељивана је и једном истом носиоцу више пута.
Према увиду истраживача Радомира Столице, Павела Цара и Томислава Мухића, оба разреда медаље су додељивана у великом броју у свим споменутим раздобљима доделе овог одличја, до 1941. године, а како истиче Столица, додела је била посебно интензивна за време Првог светског рата и током постојања Краљевине СХС/Југославије. Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић истичу да је додела посебно била интензивна у првој половини двадесетих година.
Медаља за ревносну службу је додељивана и током Другог светског рата, а додељивала ју је југословенска Влада у избеглиштву на предлог министра војног у влади, ђенерала Драгољуба Михаиловића. Истраживач Ратомир Миликић наводи да су у овом периоду доделе краљевских југословенских одликовања, осим Медаље за храброст и Ордена Карађорђеве звезде са мачевима која су додељивана најчешће, сва остала одличја додељивана знатно ређе. Формалном транзицијом власти, одличја настала под окриљем КПЈ и НОВЈ за време Другог светског рата постају и званична државна одликовања нове Југославије, чиме Медаља за ревносну службу, заједно са другим одличјима старе државе, престаје да постоји као државно одликовање.
Изглед thumb|right|450px|Изглед Златне и Сребрне медаље за ревносну службу у публикацији „-{Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije ; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie}-” — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине. Обе класе медаље, и Златна и Сребрна, су кружног облика, пречника 30 милиметара, попут Златне медаље за храброст из 1912. године. Изглед обе класе медаље је такође истоветан.
На аверсу медаље је, у три реда, ћириличним писмом написана девиза „-{ЗА / РЕВНОСНУ / СЛУЖБУ}-”, смештена у средини аверса медаље. Око натписа је венац од дуже ловорове и краће храстове гранчице које су доле повезане штитом српског грба са круном у надвишењу. У горњем делу венац је отворен. На реверсу медаље је у средини приказан државни грб Краљевине Србије — двоглави бели орао у полету са штитом на грудима и круном над главама. Испод двоглавог орла налазе се, између канџи и репа, два крина.
Медаља, и Златна и Сребрна, су се носиле о плавој моарираној траци, сложеној у троугао, чије су стране дугачке 50 милиметара. Овиме је, како истиче Столица, усвојена нова величина и боја траке у односу на раније две медаље за ревносну службу, чија је дужина износила 40 милиметара и основна боја траке била црвена. Нијанса плаве боје траке се разликовала кроз период доделе овог одликовања. За време Краљевине Србије трака ја била светлије плаве, док је у периоду Краљевине Југославије медаља истицана на врпци тамније плаве боје.
Текстом закона, медаља се истицала на левој страни груди. Као већ напоменуто, промена статута одличја од 24. новембра 1924. је омогућила доделу медаље једном лицу више пута, симболизовано кроз апликацију храстове гранчице, такође основане овом променом, на врпцу већ раније стечене медаље. У временском периоду након успостављања одличја, су ковани примерци који стилском обрадом појединих детаља и величином одступају од законом прописаног изгледа медаље, а настали као последица уметничке слободе појединих произвођача ове медаље. Тако једна варијанта медаље има другачије, карактеристично решење државног грба, које је рађено по угледу на руски државни грб, где се над сваком од глава орла на медаљи налази по једна мала краљевска круна. Према суду историчара уметности Столице ова верзија медаље представља веома успело идејно решење.
Медаље су коване од позлаћене, односно од посребрене бронзе. Истраживач Борис Пристер наводи такође и примерке коване од сребра, у збирци Повијесног музеја Хрватске.
Постојане су минијатуре обе класе Медаље за ревносну службу.
Повеља thumb|right|250px|Повеља Златне медаље за ревносну службу, којом је 15. децембра 1925. године у Београду одликован пешадијски капетан 2. класе Бранко С. Пеић.; Збирка Војног музеја у Београду (Инв. број 1975); Као напоменуто, закон је, уз одличје, прописао додељивање и повеље коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена. Повеље за оба разреда медаље су биле исте, а разред је руком уписиван заједно са подацима о одликованој особи.