Василиј III Иванович (), велики кнез Василије III Иванович, по директном имену - Гаврило, у монаштву - Варлаам (25. март 1479, Москва, Велика Кнежевина Московска - 3. децембар 1533, Москва, Велика Кнежевина Московска) - велики кнез Владимира и Москве 1505-1533. године, суверен целе Русије. Велики кнез Василије III је наставио очеву политику „сакупљања руских земаља“ и постепеног укидања апанажних кнежевина. Његов највећи успех у сталном сукобу са Великим војводством Литванијом био је заузимање Смоленска 1514. године; Псковска Република и Рјазањска кнежевина су такође припојене уједињеној руској држави. Током његове владавине, односи са пост-хордским ентитетима – Кримским и Казанским канатима – постали су знатно лошији.
Био је други од пет синова великог кнеза Ивана III и велике кнегиње Софије Палеолог. Током своје ране младости он се налази у средишту дворских сплетки за власт које га настоје поставити за будућег великог кнеза уместо Ивановог унука кнеза Димитрија.
Након смрти његовог оца великог кнеза Ивана III 27. октобра 1505. године Василиј III постаје делимично оспорени велики кнез Москве. Тек смрћу свога синовца кнеза Димитрија 1509. године, његова је власт потврђена. Без обзира на те првобитне проблеме одмах по преузимању власти велики кнез Василије III наставља ширење велике руске кнежевине. Године 1510. осваја област Псков, чији истоимени главни град постаје други по величини град велике кнежевине Москве.
Деспина Ангелина Бранковић је одржавала односе с московским великим кнезом Василијем III, којем се обраћала за помоћ почетком XVI века и којег је молила да узме светогорске манастире под покровитељство, што се и десило. мини|Латинска верзија Руско-тевтонског уговора из 1517. године, где је велики кнез Василије III назван Цар и Суверен Све Русије (Imperator ac dominator tocius Russie) Године 1514. заузима Смоленск. Као одговор на ту победу започиње мобилизација Пољско-литванских снага које 8. септембра 1514. године, у бици код Орше побеђују и масакрирају Московску војску од 40.000 војника. Ефекат тога пораза је заустављање даљег ширења државе великог кнеза Василија III, који ће убрзо потписати мир са опасним противником. Тадашњу војну слабост државе искоришћава Кримски канат чија војска долази 1519. године све до Москве где јој је велики кнез Василије III био принуђен да плати откупнину да се врати кући.
Потреба враћања барем слике негдашњег сјаја резултује освајањем области Рјазан 1521. године, и Северног Новгорода годину дана касније. До краја његове владавине десетак година мира помаже државном опоравку тако да је она у могућности 1531. године наметнути Татарском канату свога кандидата на власт.
Пошто није имао наследника са првом женом великом кнегињом Соломоном, велики кнез Василије III се раставља 1525. године, а недуго затим поново жени кнегињом Јеленом Глински 1526. године. У другом браку му се напокон 1530. године рађа дубоко прижељкивани син Иван Грозни. Године 1533. рађа му се и други син по имену Јуриј.
Велики кнез Василије III је умро 3. децембра 1533. године од тровање крви. Непосредно пре смрти одредио је за наследника свога сина Ивана а своју супругу велику кнегињу Јелену за његовог намесника.
Владавина великог кнеза Василија III је запамћена као ера грађевинског бума у Русији, која је започела још за време владавине његовог оца великог кнеза Ивана III. У Москви су у његово време изграђени Кремљ, храм светих Арханђела и Вазнесењска Црква. Направљени су утврђени градови у Тули, Нижњи Новгород, Коломна, и други градови. Успостављена су нова насеља, утврђења, тврђаве.
Титуле Пуна титула великог кнеза Василија III после 1514. године, коришћена у повељама православнима на Медитерану, изгледала је овако: мини|Године 1526. Василије III, велики кнез Московски, уводи своју невесту, велику кнегињу Јелену Глинску, у палату. Слика Клавдија Лебедева "Велики Господар Василије, милошћу Божјом једини прави Господар целе Русије и многих других земаља Истока и Севера, и Велики Кнез Владимирски, Московски, Новгородски, Псковски, Смоленски, Тверски, Југорски, Пермски, Вјатски, Бугарски и други, Господар и Велики Кнез Новгородски Низовске земље и Черниговске, и Рјазањске, и Волоцке, и Ржевске, и Белске, и Ростовске, и Јарославске, и Белозерске, и Удорске, и Обдорске, и Кондинске и други".
За разлику од свог сина, није званично прихватио титулу цара, због чега га је похвалио игуман Новгородског Хутинског манастира, Теодосије: „У свему нам је показивао лик владара, смирења ради није себе називао царем“ Филюшкин Александр Ильич. Царь Третьего Рима? // Василий III. — М.: Молодая гвардия, 2010., међутим, у документима о дипломатским односима са Светим Римским Царством његова титула је писана као „велики владар Василије, милошћу Божјом, цар и владар целе Русије и велики кнез“Книга Посольского приказа по дипломатическим сношениям с Австрией и Германской империей 1517—1518 гг. Архивная копия от 30 октября 2021 на Wayback Machine — повсеместно в тексте (например стр. 361), такође је користио краљевску титулу у преписци са Тевтонским и Ливонским редом и Данском, а након анексије Пскова почео је тамо да кује новчиће са речју „цар“О датировке псковских денег Василия III Архивная копия от 31 октября 2021 на Wayback Machine / Московское Нумизматическое общество. и да користи краљевску титулу у повељама псковским манастирима.
Напомиње се да је „цар“ у овој фази била почасна титула и да је установљена као званична титула тек почев од крунисања великог кнеза Ивана IV Грозног 1547. годинеФилюшкин А. И. Титулы русских государей. М.; СПб., 2006. .
У споразуму из 1514. године са царем Максимилијаном I, по први пут у историји Русије, назван је царем („кајзером“) Руса на међудржавном нивоуСобрание государственных грамот и договоров. Часть 5. Договоры России с европейскими и азиатскими государствами (1326—1584). с.62. Дата обращения: 26 апреля 2019. Архивировано 8 мая 2019 года.. Повељу цара Максимилијана I, којом је велики кнез Василија III проглашен царем, објавио је цар Петар I као инсигнију за своја лична права да буде крунисан за цара.
Биографија Василије је рођен 25. марта 1479. године у породици великог кнеза Московског Ивана III и добио је „директно име“ Гаврило. Био је други син кнеза и најстарији син Иванове друге жене, велике кнегиње Софије Палеолог. Поред најстаријег, имао је још четири млађа брата:
Јуриј Иванович, кнез Дмитрова (1480—1536); Димитриј Иванович Жилка, кнез Углички (1481—1521); Симеон Иванович, кнез Калуге (1487—1518); Андреј Иванович, кнез Старицки и Волоколамски (1490—1537).
Велики кнез Иван III, који је водио политику централизације, био је забринут због преноса власти преко линије најстаријег сина, уз ограничавање моћи млађих синова. Стога је већ 1470. године прогласио свог најстаријег сина од прве жене, кнеза Ивана Младог, својим савладаром. Међутим, 1490. године је умро од болести. На двору су се формирале две странке: једна се груписала око сина кнеза Ивана Младог, унука великог кнеза Ивана III, кнеза Димитрија Ивановича, и његове мајке, удовице кнеза Ивана Младог, кнегиње Јелене Стефановне, а друга око кнеза Василија и његове мајке велике кнегиње Софије. мини|Надгробни споменик у Арханђеловској катедрали Московског Кремља У почетку је странка кнеза Димитрија Унука имала предност. У кругу кнеза Василија, не без учешћа његове мајке, скована је завера против кнеза Димитрија. Посебно су нека бојарска деца и чиновници који су подржавали велику кнегињу Софију, која није била баш популарна у Москви, целивали крст и заклели се на верност кнезу Василију и саветовали му да побегне са ризницом на север, пошто се прво обрачуна са кнезом Димитријем. Ова завера је разоткривена и њени учесници, укључујући Владимира Гусева, су погубљени. Кнез Василије и његова мајка велика кнегиња Софија пали су у немилост, по налогу великог кнеза Ивана III су удаљени из кнежевог присуства и одведени у притвор. Али велика кнегиња Софија није одустала. Чак су кружиле гласине да је бацила чини на великог кнеза Ивана III и чак покушала да га отрује. Кнез Димитрије Иванович је крунисан за великог кнеза - савладара 4. фебруара 1498. године, у Успенском саборуАлексеев Ю. Г. У кормила Российского государства Архивная копия от 21 мая 2022 на Wayback Machine. — СПб.: Санкт-Петербургский университет, 1998. — ..
Међутим, присталице великог кнеза Димитрија Унука, не без Софијиних интрига, дошле су у сукоб са великим кнезом Иваном III. Године 1499, кнежеви Патрикијев и Рјаполовски били су међу главним савезницима великог кнеза Димитрија Унука.
„У лето 7007. године, велики кнез је наредио да се заробе његови бољари, кнез Иван Јуријевич са његовом децом и кнез Семјон Иванович Рјаполовски; и наредио је да се погуби кнез Семјон Иванович Рјаполовски, одсекли су му главу на реци у Москви, испод моста, 5. фебруара, у уторак; и поштедео је кнеза Ивана Јуријевича од погубљења, послао га је монасима у Тројицки манастир, а сина његовог, кнеза Василија Ивановича Кривог, послао је у манастир у Кирилов на Белоозеру.“
На крају, прогонство је задесило и самог великог кнеза Димитрија и његову мајку кнегињу Јелену 1502. године. 21. марта 1499. године, кнез Василије је проглашен за великог кнеза Новгорода и Пскова, а 14. априла 1502. године за великог кнеза Москве и Владимира и самодржца Целе Русије, односно постао је очев савладар. Након Иванове смрти 1505. године, кнез Димитрије је окован и умро је 1509. године. Велики кнез Василије III се више није плашио губитка власти.
Његов први брак је договорио његов отац велики кнез Иван III, који је у почетку покушао да му пронађе невесту у Европи, али потрага је била безуспешна. Било је потребно изабрати између 1.500 племенитих девојака које су у ту сврху представљене двору из целе земље. Отац прве жене великог кнеза Василија III велике кнегиње Соломоније, Јуриј Константинович Сабуров, био је писар Обоњешке пятине Новгородске земље, унук бољара Фјодора Сабура. После ћеркиног венчања, постао је бољар, а другу ћерку је удао за стародубског кнеза. По први пут у руској историји, владајући монарх је за жену узео не представницу кнежевске аристократије или страну принцезу, већ жену из више класе „служних људи“.
Пошто је први брак био неплодан, велики кнез Василије III се 1525. године развеоПСРЛ Т.13, 1 половина Архивная копия от 5 ноября 2013 на Wayback Machine и почетком следеће године, 1526. године, оженио се кнегињом Јеленом Глинском, ћерком литванског кнеза Василија Лавовича Глинског. За своје венчање са њом, он је очигледно био први међу московским владарима који је обријао браду, што је изазвало жестоку дебату у црквеним круговима, која се завршила на Стоглавском сабору 1551. године, којим је бријање строго забрањеноПенской В. В. «Яко блудницам обычай есть...»: казус с бородой Василия III // Наука. Искусство. Культура. — 2017. — Вып. . — .. У почетку, ни нова жена није могла да затрудни, али су на крају, 25. августа 1530. године, добили сина, Ивана, будућег цара Ивана IV Грозног, а затим и другог сина, Јурија. мини|Велики кнеза Василије III на француској гравури Андреа Тевеа На путу за Волоколамск у октобру 1533. године, великом кнезу Василију III се појавио поткожни апсцес на левој бутини, који се развио веома брзо; лекари нису могли да пруже помоћ (могуће је да се радило о саркому у последњој фази, али такве дијагнозе нису постављане у XVI веку). Велики кнез Василије III, већ исцрпљен, одведен је у село Воробјово близу Москве. Схвативши да неће преживети, велики кнез Василије III је написао тестамент, позвао митрополита Данила и неколико бољара и замолио их да признају његовог трогодишњег сина Ивана за наследника престола. Трећег децембра 1533. године, пошто је претходно примио схиму, умро је од тровања крви.
Унутрашња политика мини|Велики кнез Василије III, фрагмент иконе „Василије Велики. књига Василије III“, друга. половина XVI века, Државни историјски музеј