Космичка болест, космички адаптациони синдром је скуп поремећаја који настаје у организму космонаута и астронаута као последица дужег боравка у космосу у условима микрогравитације (бестежинског стања). У микрогравитацији, не постоји природно „горе“ или „доле“, одређено од стране наших чула. Космонаут не зна (на први поглед) чак ни положај различитих делова тела, посебно руке и ноге, јер недостаје тежина да би се створио осећај где се налази. Тело космонаута постаје „збуњено“ наглим променама у односу на оно што је научио на Земљи и што и овде очекује.
Све дужи боравак у космосу због назадрживог развој космонаутике у филогенски неадаптираном организмуSchuh, R. T. and A. V. Z. Brower. Biological Systematics: principles and applications (2nd edn.). космонаута може изазива читав низ статичких и динамичких поремећаја (вестибуларних, кардиоваскуларних, визуелних, неуровегетативних, метаболичких, локомоторних, психичких...). Неподударања између онога што очи виде и онога што тело осећа у условима микрогравитације, може изазвати космичку болест. Научници сматрају да је то нешто слично болести кретања, која се може доживети на Земљи, нпр. при покушају путника да чита књигу у аутомобилу који се креће. Унутрашње уво детектује кретање аутомобила, али очи (које гледају непокретна слова у књизи) не реагују на те промен. Стојковић М. Реаговање вестибуларног апарата у бестежинском стању и проблеми у вези са тим, Зборник радова из Ваздухопловне медицине, Земун, 1975
Када космонаути оду у космос, многи од њих, ће одмах доживети космичку болест. Док су поједини, малобројни наизглед имуни, и највише што могу доживети су симптоми благе главобоље, вртоглавице и мучнине. У екстремним случајевима код мање групе космонаута долази до дуготрајног повраћања праћеног дехидрирацијом и губитком телесне масе. Срећом, мозак космонаута се брзо прилагођава на ове утицаје, брзо учи и стиче поверења у очи и репрограмира сигнале из вестибуларног система које усклађује са насталим неслагањем. Симптоми космичке болест се ублажавају након око три дана, боравка у космосу, мада поједини космонаути (астронаути) могу имати рецидив у било ком тренутку током мисије.
Тело човека је изузетан и компликован систем који аутоматски детектује и реагује на драматичне еколошке промене које га окружују, посебно недостатак гравитације. Цело тело учествује у овом комплексном и брзом одговору на микрогравитацију, а авиофизиолози све више почињу да формирају слику о томе шта се дешава унутар тела у недостатку гравитације. Заправо, космичка болест је непредвидива – када ће се догодити и ко ће од ње оболети то је тешко предвидети. Неки космонаути, који показују изузетну толеранцију на мучнину у току вожње на земљи, на мору или када лете авионом, трпе најгоре симптоме по доласку у космос. Ово се дешава и на Земљи, нпр гимнастичар који обавља тешке акробације на гимнастичким справама или у партеру, и при томе не испољава симптоме болести кретања, може да се „разболи“ на Ролер костеру или на задњем седишту аутомобила у покрету. То говори, да је највероватније целокупни организам са бројним функцијама укључен у појаву космичке болести, која вероватно представља сложену интеракцију изазвану нарушеном равнотежом између различитих органа
Дефиниције космичке болести - Космички адаптациони синдром (прва дефиниција)Space Adaptation Syndrome. Скуп промена у нормалној физиологији који се јављају током дужег излагања бестежинском стању, осим ако нису предузете превентивне мере. Синдром се карактерише атрофијом мишића, губитком минерала из костију, срчаносудовним променама итд.Medical-Dictionary.com, © 2000,A Medical Dictionary of Medical Terminology
Космички адаптациони синдром (друга дефиниција) Способност свемирских путника да се прилагоде променама срчаних функција, променама у костима и мишићној атрофији за време боравка у бестежинском стању.<ref>Mosby's Medical Dictionary, 8th edition. © 2009, Elsevier.)</ref>
Космички адаптациони синдром (трећа дефиниција) То је синдром који настаје као последица утицаја путовања космосом на људску физиологију. Облик је болести кретања (као последица вишедневног боравка у космосу), са остеопорозом, мишићном атрофијом (због њихове неупотребе), растом од 5+cm, насталим у условима нулте гравитације, и може бити праћена, нпр. пропустима космонаута у раду са системима за управљање.Segen's Medical Dictionary. © 2011 Farlex, Inc. All rights reserved.
Космички адаптациони синдром или космичка болест (четврта дефиниција) Скуп симптома настао као последица утицаја путовања свемиром на људску физиологију. Слична је болести кретања са клиничким зацима; вртоглавице, опште слабости, малаксалости, дијафорезе, сијалореје, зевања, анорексије, хипервентилације - као резултат хипокапније са вазодилатацијом у доњим удовима, удруженом са прерасподелом крви, постуралном хипотензијом и синкопом, остеопорозом, и у дужим космичким летовима мишићном атрофијом, (због њихове неупотребе) и растом од 5+cm, као последицама утицаја нулте гравитације и може бити праћена нпр. последицама по бездност летења.McGraw-Hill Concise Dictionary of Modern Medicine. © 2002 by The McGraw-Hill Companies, Inc.
Епидемиологија {| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5" | style="text-align:left;" | |- | style="text-align:left;" |Промена у организму космонаута под утицајем микрогравитације ; Гравитација боли: То можемо осетити када на леђима носимо тежак ранац или возимо бицикл уз брдо. Али, недостатак гравитације боли, мого више: Кад се космонаути врате након дуготрајног боравка у нултој (или прецизније микрогравитацији) космоса, понекад треба да се носе на носилима због изражених симптома космичке болести.
Тамо горе у космосу, одсуство тежине нас подсећа да гравитација није нешто лоше. Понекад борба са гравитацијом, је наша свакодневна активност и такмичење, али тек након повратка из космоса у нултој гравитацији, сазнали смо да је та борба добра за наше тело! Gravity Hurts (So Good) Strange things can happen to the human body when people venture into space -- and the familiar pull of gravity vanishes. 2001. |} Лет у свемир са људском посадом био је вишегодишњи сан човечанства, све док није постао стварност, након првог лета Јурија Гагарина 1961.Первушин А. И. «108 минут, изменившие мир». Серия: Люди в космосе. Издательство: Эксмо, Москва, твёрдый переплёт, тираж 5000 экз., 528 с. Даљу реализацију овог сна, наставио је првим, малим, корацима на Месецу Нила Армстронга и мисија Апола 11. Од тада, присуство људи и његове делатности у космосу постају све учесталије.
До сада, више од 486 космонаута, летело је преко 100 km надморске висине (Карманова линија), и боравило у свемиру. Liste des voyageurs spatiaux par ordre alphabétique.Преузето са Википедије на фр., Приступљено 9. 4. 2013. Трајање њиховог боравка се све више повећавало. Почев од 1 h, 48 min Јурија Гагарина,Helmke C. Advances in Soviet Extravehicular Activity (EVA) Suit Technology. Washington, DC: Air Force Foreign Technology Division Bulletin. FTD-2660P-127/38-90; 16 Feb 1990. преко 4 h, 55 min Џона Глена, до више од годину дана.
Човечанство у 21. веку улази у нову еру, Међународних свемирских станица (МСС), које ће омогућити да у свемиру, (у коме су до сада искључиво боравили космонаути), бораве и грађани, који ће у овим станицама моћи да путују свемиром како би га спознали или живели у њему. Међутим, пре него што боравак у овом простору постане сигуран за човека, космонаутика и космичка медицина морају да реше много проблема, од којих је један нулта гравитација.
Око 70% космонаута шатла патило је од космичке болести или космичког адаптационог синдрома (КАС) - () у одређеном степену. У Аполо програму, космички адаптациони синдром евидентиран је код 11 од 33 космонаута у првих 36 мисија ...(у 38% космонаута, умерен или тежак облик КАС-а на првом лету и у 16% астронаута умерен или тежак облик КАС-а на следећим летовима). Синдром се није јављао у месечевом модулу или у раним орбиталним летовима, јер су космонаути били чврсто привезани за седиште у малим капсулама космичких летелица.
На основу медицинских истраживања, утврђено је да микрогравитација изазва спонтану адаптацију људског биолошког система на смањени утицај гравитације. Током дејства микрогравитатације за обанвљање хомеостазе (након студије са 160 космонаута) установљено је да је она постигнута после 45 дана, а реадаптатација на земљину гравитације и нормализација стања после око 90 дана. Тако, понашање срчаносудовног система и других биолошких системе умногоме је завстан од употребе превентивних мера за време и после лета. Међутим, примена превентивних мера не може да пониште утицај микрогравитатације на срчаносудовни система и друге биолошке системе. Зато ће њене последице умногоме зависити од индивидуалних карактеристика и отпорности организма астронаута.
Етиологија Узроци космичке болести нису у потпуности схваћени, нити су задовољавајуће методе њиховог предвиђања, спречавања и лечења до сада идентификоване. Тренутна истраживања о етиологији космичке болести заснована су у највећој мери на две теорије; Теорији чулних (сензорних) сукоба Или теорија неурофизиолошких последица „конфликта“ интралавиринтних сензација из унутрашњег ува, са модалитетима сензација из других чула. Ова теорија у највећој мери заснована је на примарном утицају промена које се дешавају у отолиту вестибуларног система у бестежинском стању. Mark Shelhame. Space and the Vestibular System Mark Shelhamer Depts. of Otolaryngology and BME 210 Pathology Bldg. *4-6302 , Приступљено 9. 4. 2013.
Присталице ове теорије сматрају да сензорни сукоби настају као одговор можданог стабла сличан оном који изазива неки од неуротоксина, и знаке и симптоме мучнине у току боравка у космосу или кретања на Земљи, описују као резултат стимулације, по принципу „отров-покреће механизам одговора“. Овај механизам настаје како би се тело ослободио апсорбованих токсичних супстанци; пражњењем желуца, или минимизирањем ефеката апсорбованих токсина преко стресног одговора симпатичког нервног система. У појединаца и животиња код којих је вестибуларни апарат оштећен или је прекинут вестибуларни пут болест кретања не настаје, упркос великим напрезањима. Ова чињенице иду у прилог претпоставци да „отров-покреће механизам одговора“ и да се зато отровом-индукована мучнина може смањити у паса након лавиринтектомије.
Теорији интракранијалног притиска Поред теорије чулног сукоба, све више се као могућност наводи повезаност промена у прерасподели телесних течности у бестежинском стању и космичке болести. Досадашња истраживања међутим нису успела да у потпуности подрже теорију прерасподеле течности па је и даље доминантна теорија чулног сукоба, заснована на способности одржавања равнотеже тела у бестежинском стању које влада у космосу.
Гравитација није само сила земљине теже која делује на наше тело, већ и сигнал - знак који говори нашем телу како да се понаша. За неку ствар, она говори мишићима и костима колико они морају бити јаки да би је савладали. У нултој гравитацији, мишићи атрофирају брзо, јер тело доживљава да их не треба. Мишиће тело користе у борби против гравитације - попут оних у ногама и кичми, који одржавају тело у усправном положају, али могу изгубити око 20% своје масе ако се не користе. Зато мишићна маса у условима нулте гравитације може да „нестаје“ брзином од око 5% недељно.
Губитак коштаног ткива у костима, може бити још екстремнији. Кости у свемиру атрофирају по стопи од око један посто месечно, а модели показују да би укупни губитак могао достићи 40 до 60% укупне коштане масе, након дуготрајних излагања нултој гравитацији.
Досадашња истраживања показала су да по здравље астронаута физиолошки проблеми изазвани бестежинским стањем нису тако велики и несавладиви, и углавном су изазвани; Прерасподелом течности у телу због недостатка гравитације која ствара хидростатски притисак.