__БЕЗКН__
Железара у Смедереву се састоји од више погона за производњу гвожђа и челика. Налази се у власништву конгломерата -{Hesteel Group}-.
Називи Више пута је мењала власнике и називе.
„Српско акционарско рударско топионичарско индустријско друштво”, скраћено „САРТИД”, са циљем да врши истраживања, експлоатацију и прераду гвоздене руде, је основано у Београду 20. фебруара 1913. године. Акционарско друштво је изградило фабрику у Смедереву на пролеће 1921.
„Државна железара у Смедереву” је постала након национализације 5. децембра 1946. године.
Назив „Рудници и железара у Смедереву” је добила 1960, а 1969. је постала „Металуршки комбинат Смедерево” или скраћено „МКС”.
Године 1992. враћен јој је првобитни назив, уз који је придодата година оснивања друштва „САРТИД 1913”.
Године 1997. је настао „Концерн црне металургије САРТИД а.д.”
Пошто је управу над железаром преузела компанија Ју-ес стил (2002), стављена је под стечај (2002) и у стечајном поступку је извршена спорна приватизација 2003, када јој је промењено име у „Ју-ес стил Србија” ().
200п|thumb|десно|Логотип Железаре Смедерево Након откупа од компаније Ју-ес стил, 31. јануара 2012. године Република Србија је поново постала власник железаре и до априла 2016. железара је носила назив „Привредно друштво за производњу и прераду челика Железара Смедерево” (или скраћено „Железара Смедерево”).
Од априла 2016. називи предузећа са седиштем у Београду су „Хестил Србија” (), пословно „Хестил Србија ајрон и стил д.о.о. Београд” () или званично „Хестил Србија ајрон и стил” (), односно „ХБИС група Србија ајрон и стил д.о.о. Београд” (), мада упоредо са њом наставља да постоји и Железара Смедерево.
Производни погони 250п|thumb|десно|Поглед на производни погон из села Раља Железара у Смедереву се састоји од више погона за производњу гвожђа и челика. Простире се на површини од 450 хектара, од села Раља до села Радинац. Са јужне стране се налази Коридор 10, са северне Коридор 7, односно река Дунав. Железара је повезана и са железницом.
Процес производње се састоји из два технолошка дела: примарна производња у погонима: агломерација, високе пећи и конверторска челичана финална производња у погонима: комплекс за континуирано ливење, топла, хладна ваљаоница и ваљаоница белих лимова.
Обухвата кречану у Кучеву, производне погоне у Смедереву, хладну ваљаоницу у Шапцу, као и луке у Смедереву.
Производни погон Кучево се налази у Каони у општини Кучево. Бави се експлоатацијом и обрадом кречног камена. Највећи део његове производње је металуршки креч, који се користи као сировина за потребе железаре у Смедереву.
Производни погони у Смедереву обухватају: агломерацију, високе пећи, комплекс за континуирано ливење, топлу и хладну ваљаоницу и луке.
У агломерацији се врши пријем сировина: руде гвожђа, кокса и креча, њихово уситњавање, просејавање и на крају синтеровање.
У Смедереву се налазе две високе пећи. У високим пећима се улажу руда гвожђа, кокс и креч у односу 2/3 : 1/6 : 2/6, и загревају на температурама од 1200 °C, до 1800 °C, да би се, процесом редукције добило сирово гвожђе. Пројектовани капацитет високих пећи износи 2,2 милиона тона сировог челика годишње у нормалном раду, који до сада у пракси није постигнут.
У конверторској челичани са три конвертора, се оксидацијом из сировог челика издвајају сувишне примесе угљеника (C), силицијума (Si), мангана (Mn), фосфора (P), сумпора (S), у облику шљаке и гасова, добија се челик који пролази кроз комплекс за континуирано ливење, где добија облик слабова (брамова), различитих димензија (зависно од врсте и квалитета челика). Производе се конструктивни, нискоугљенични и микролегирани челици.
Слабови се користе као улошци за даљу обраду у топлој ваљаоници. У топлој ваљаоници се врши пластична деформација метала, претходним загревањем на температури од 850 °C до 1250 °C, с циљем добијања крајње, односно тражене дебљине и побољшања квалитета. Топла ваљаоница се састоји од постројења: потисна пећ, предпруга, завршна пруга, моталица, маказе за попречно сечење (јапанске маказе) и маказе за уздужно сечење. Капацитет топле ваљаонице износи 1,5 милиона тона годишње, у облику предтрака, трака у котуру, пакета или разрезаних лимова.
Хладна ваљаоница обрађује челик без претходног загревања, на температурама од 10 °C до 115 °C, ради очвршћавања материјала. Топло ваљане траке се третирају у процесу декапирања, односно лужења, када се лим чисти и одмашћује топлом и разводњеном соном киселином. Хладна ваљаоница има капацитет производње од милион тона годишње.
Хладно ваљани лим се из Смедерева допрема у фабрику за производњу белог лима у Шапцу, где се врши континуирано електролитичко калајисање, обрезивање, тензионо равнање, попречно сечење и паковање. Производе се траке од 685 mm до 976 mm, дебљине 0,13 mm do 0,49 mm, које се намотавају у котурове унутрашњег пречника 420 mm, спољашњег пречника 1675 mm, максималне тежине од 18 тона, као и табле и пакети лима, различитих димензија. Бели лим се користи у индустрији амбалаже. У Шапцу постоји погон за технолошку припрему вода, као и постројење за пречишћавање отпадних вода. Капацитет фабрике за производњу белог лима су 200.000 тона годишње.
Преко погона у Луци Смедерево се обавља највећи део транспорта сировина и готових производа. Састоји се од Старе и Нове луке на Дунаву. Стара лука има погоне за истовар сировина и утовар производа за купце, ради транспорта речним саобраћајем преко Дунава, као и стовариште од 420 m². Нова лука се налази у индустријској зони Смедерева, на 1.111-ом km Дунава, поред пута M-24, као и ауто-пута Београд-Ниш. Располаже са две порталне дизалице носивости 16/27,5 тона, које раде 24 сата дневно, на претовару сировина у камионе, који сировине превозе до складишта фабрике.
Економски значај Домаћи купци производа Железаре имају већу флексибилност у испоруци репродукцијског материјала, не морају да праве велике залихе и по нижој цени могу да добију квалитет према својим специфичним потребама, него што се то може добити у иностранству. Од рада железаре зависи више од 10.000 породица. Приходи од пореза и доприносе, али и приходи других приватних и државних предузећа као што су Железница, ЕПС, Србијагас и други.
Историја Оснивање САРТИД-а Након Царинског рата, Краљевина Србија је успела да добије бољи трговински уговор са Аустроугарском, укључујући и право на царинску заштиту домаћег тржишта од европске индустријске конкуренције. У то време индустрија није могла да функционише без гвожђа и челика, посебно војна индустрија, с обзиром да су се европске земље већ увелико спремале за рат. Индустријски развој у Србији је доста заостајао за остатком Европе. Тако је Аустроугарска већ имала железаре у региону, у месту Равне у Корушкој (данас Словенија), која је постојала већ 139 година, док је Железара Зеница (данас Босне и Херцеговине) радила од 1882.
У недостатку довољних буџетских средстава, Српска влада је послове на подизању индустрије црне металургије поверила аустроугарском предузећу СТЕГ (), издавањем концесија на богата рудишта у Источној Србији. СТЕГ се том приликом обавезао да ће након стварања повољних услова приступити оснивању мешовитог акционарског друштва са седиштем у Србији.
Истом железничком друштву СТЕГ припадале су тада и Решичке творнице челика и домена у месту Решица у Румунији.
Дана 20. фебруара 1913. СТЕГ је, уз српску приватну финансијску потпору, основао САРТИД - Српско акционарско рударско топионичко индустријско друштво, са циљем да врши истраживања, експлоатацију и прераду гвоздене руде. Оснивачки скуп акционара је одржан 26. маја исте године, у бироу Ђорђа Вајферта у Београду, коме се приписују највеће заслуге за тај подухват. Друштво је регистровано 1. јуна у Регистру Првостепеног трговачког суда у Београду.
Државна железница СТЕГ, као највећи акционар новог друштва је наредног месеца пренела повластице концесија рудишта у Србији на САРТИД. Први послови САРТИД-а су била рударско-геолошка истраживања терена у источној Србији (Рудна Глава и Мајданпек) и у Грчкој (рудник Птон). На пролеће 1914. године истраживања су се проширила и на Космај, а извршна су и пробне прераде пржења и топљења руде у немачкој фирми „Круп” (данас ).
Први светски рат
У Првом светском рату, с обзиром да су претходно у истраживањима учествовали и стручњаци СТЕГ-а, окупатор је могао одлично да искористи повољне резултате предратних истраживања. Након што су Бугари октобра 1915. ушли на рудне терене у Источној Србији, према аустроугарско-немачко-бугарском споразуму из децембра исте године, СТЕГ је добио право на коришћење Рудне Главе и Мајданпека. Пошто је Бугарска влада признала његова раније стечена права, рудници су прешли под војну управу Аустроугарске.
Од 26. октобра 1916. Аустроугарска је започела прву експлоатацију руда пирита и лимонита, која је трајала све до ослобођења, октобра 1918. У рудницима је најтеже послове радило око 1.000 ратних заробљеника, већином Руси, Срби и Италијани.
Обнова земље
По завршетку Првог светског рата, акционари друштва су оклевали са наставком рада, оставши у дилеми да ли да наставе са истраживањима или да се посвете изградњи инфраструктуре, посебно саобраћајне, која је у Србији остала разрушена. Скупштина акционара је за почетак одлучила да одустане од свог првобитног циља, те се из националних и економских интереса ипак посвети изградњи инфраструктуре. Од тада се САРТИД више није бавио истраживањима рудних богатстава.
Управа САРТИД-а је као локацију за изградњу фабрике одабрала Смедерево, због доброг стратешког положаја, пошто се град налази у Моравско-вардарској долини, са добрим путним, железничким, а због близине Дунава и речним комуникацијама, располажући великом количином воде, која је неопходна за процес производње. Фабрика је изграђена на пролеће 1921. на обали Дунава, два километра узводно од Смедерева.
Од 1921. до 1937. бавила се прерадом метала, изградњом и поправком локомотива и вагона за Државну железницу и изградњом металних конструкција за мостове, пруге и друге потребе домаће лаке индустрије.
Први већи послови које је урадила нова фабрика 1922. године су били реконструкција срушеног железничког моста преко Нишаве у Нишу, изградња железничког чвора на Железничкој станици у Београду, антенски стубови Радио Београда, реконструкција Старог железничког моста у Београду, као и други железнички мостови и скретнице по Србији. Исте године је у сарадњи са енглеском групом „Vikers Armstrong Limited” из Лондона започела изградња Бродоградилишта Смедерево.
САРТИД се у то време бавио и оправком мањих пловила, у Речној морнарици је извршена готово комплетна замена са парног на дизел погон, а прављена су и нова пловила.
Фабрика се 1925. године проширила и на машинску ковачницу и пресерај, која је израђивала потковице, ашове, секире, мотике и друге пољопривредне алатке прилагођене потребама села.
Међутим, исте 1925. године, због економске кризе, Државне железнице су раскинуле уговор са САРТИД-ом, тако да је производња преоријентисана на трговачке потребе. Због снижавања радничких надница, услед кризе, наступило је неколико великих штрајкова, после којих је 13. марта 1926. потписан први колективни уговор у САРТИД-у.
У сарадњи са Сједињеним металургијским творницама Титан-Надраг-Калан из Букурешта () 1932. је подигнута ваљаоница лима са уређајем за поцинковање.
Висока пећ и челичана
Крајем 1936. године, влада Милана Стојадиновића је прокламовала план о приоритету изградње базичне тешке индустрије у земљи. На пролеће наредне године је уз техничку помоћ белгијског предузећа у Мајданпеку започела изградња топионице гвожђа, према пројекту инжењера Валента и његових сарадника. Висока пећ у топионици је отпочела са радом децембра исте године.
Истовремено, у пролеће 1937. године, у Смедереву је започела градња челичане, са једном Сименс-Мартиновом пећи, капацитета 20.000 тона, која је пуштена у рад 1. новембра 1937. Такође је монтирана ваљаоница профила. Услови рада у ваљаоници су били веома тешки јер се све радило ручно.