Златна и Сребрна медаља за ревносну службу за жене 1876—1878., позната и као Медаља кнегиње Наталије је било одликовање Кнежевине Србије. Медаљу је установио кнез Милан Обреновић 27. маја 1878. године и додељивана је за негу и помоћ војницима у српско-турским ратовима (1876—1878). Медаља, основана у два разреда као Златна и Сребрна, је била прво основано „дамско” одликовање у Кнежевини, и највећи број носилаца су биле чланице Београдског женског друштва које је хуманитарним радом допринело ратном напору.

Увођењем медаље у орденски систем Кнежевине, жене по први пут у нововековној српској историји, еквивалентно са мушкарцима, почињу да истичу стечена одликовања, што доприноси афирмацији жена у јавним пословима. Медаљом кнегиње Наталије је започета и пракса одликовања које су носила назив супруга владара, што ће бити настављено касније оснивањем Медаље краљице Наталије и Медаље краљице Драге.

Уз медаљу је додељивана и повеља. Постојане су две серије медаље и све медаље су израђене у радионицама у Бечу. Током времена употребе додељено је 17 златних и 58 сребрних медаља. Медаља кнегиње Наталије је део скупине одличја које је основала Кнежевина Србије за потребе рата — Медаље за храброст 1877-1878, Медаље за ревносну службу 1878 и Споменице на рат 1878.

Историјат

Кнежевина Србија, у циљу награђивања и максимизације свог људског потенцијала, у ратовима против Османске империје 1876—1878. године, које је водила за ослобођење и независност, по први пут у својој историји уводи прва права одликовања за заслуге и храброст. Тако, по окончању рата, осим војника које је требало наградити, је отворено и питање награђивања заслужних цивила, а посебно жена. Како истиче истраживач Љубомир Стевовић, како се тадашњи орденски систем Кнежевине састојао из Таковског крста који је био доступан свима, Медаље за храброст на бојном пољу и Медаље за ревносну службу — која је пак имала изразито мушко-војнички карактер, морала је да се уведе нова медаља за даме. Сходно томе, на предлог Министарског савета, Књаз Милан је наредбом од 27. маја 1878. године установио Златну и Сребрну медаљу за ревносну службу за женске особе. десно|мини|Управа Београдског женског друштва, 1894, Музеј града Београда; Оснивање медаље је везано за хуманитарни рад Београдског женског друштва, које је основано годину дана пре избијања Првог српско-турског рата, и у ширем смислу је део питања еманципације жена у Кнежевини Србији. Београдско женско друштво је 17. маја 1875. године, са одобрењем Владе, основала група угледних добростојећих београдских дама са циљем спремања сиромашних девојака у ваљане раднице, помоћи сиромашнима и хуманитарним радом. На дан оснивања друштво је имало двадесет и пет чланица, од којих је деветнаест изабрано у управу друштва, а за председницу је изабрана Катарина Миловук, управитељка Више женске школе. Избијањем устанка у Босни и Херцеговини 1875. године друштво је скупљало прилоге у новцу и стварима и слало где је било најпотребније. Избијањем српско-турских ратова друштво се укључило са својом болницом и започело сарадњу са Друштвом Црвеног крста које је основано 1876. године. Оснивањем Медаље за ревносну службу за жене су се, пола века након што је кнегиња Персида Карађорђевић, као кнежева супруга, понела султанско одликовање (етим. -{Tasvir-i Hümayun Nişanı}-) (tr), створили друштвену услови да и жене понесу јавна одликовања за своје заслуге еквивалентно са мушкарцима. Како истиче историчарка уметности Ирена Ћировић:мини|лево|Особље прве женске болнице Београдског женског друштва: Милка Котуровић, др Марија Зиболд, Божена Сњећива (чеш. Snětivá) и ученица Даринка Вујић (седе), др Штајнер, др Раиса Свјатловска (стоје), Музеј науке и технике, Одељење историје медицине, Београд;

Установљењем ове медаље је уједно и почела пракса одликовања која су носила име по супругама владара — настављено оснивањем Медаље краљице Наталије за време рата против Бугарске 1885—86. године, те касније Медаљом краљице Драге.

Одмах по установљењу одличја је почела и његова додела, углавном чланицама Женског друштва и његових подружница по српским градовима, које су се истакле у ревносној служби и нези ратних рањеника. Како су у службеном гласилу, „Српским новинама”, поименице, објављивани спискови награђених медаљом, то је додатно, медијски, допринело афирмацији жена у контексту заслуга за патриотски рад. Како истиче Ћировић: „У јавном дискурсу тиме уведена слика о заслужним женама, била је кореспондентна и са искуствима самих чланица, које су изједначавале свој ангажман током рата са војном обавезом мушкараца, називајући га и својом „светом дужношћу“. Уједно се такав рад може разумети и у перспективи еманципацијске потврде, у име доказа о способности жена за јавни круг деловања. Ипак, он није протицао без подозрења у конзервативним круговима. О томе је писала и Милка Гргурова, глумица и књижевница, иначе и болничарка у српско-турским ратовима. У њеној причи „Мара Буњевка” описана је девојка која одлучује да буде болничарка, због чега наилази на осуду средине која је таквим девојкама приписивала нечасне намере.”

Са почетком употребе Медаље кнегиње Наталије, па на даље, жене су на јавним наступима и свечаностима еквивалентно са мушкарцима почеле да истичу своја одликовања, те, премда је медаља основана за бригу о болеснима и рањенима за време српско-турских ратова, убрзо ово популарно и лепо одликовање постаје ствар престижа међу дворским дамама. Тако је медаља постала обавезан моменат у портретним представама њених носилаца, сведочећи о новом идентитетском обрасцу жене као носиоца јавне заслуге. Како истиче Ћировић, успостављање одликовања жена, почев са Наталијином медаљом, постао је норматив који је доприносио њиховој јавној афирмацији.

Назив медаље Сва одликовања у ратовима за ослобођење и независност 1876 — 1878. је додељивао Књаз Милан као врховни командант војске. Кнез је у ратове ушао са титулом вазалног кнеза — „ЊЕГОВА СВЕТЛОСТ ГОСПОДАР И КЊАЗ СРПСКИ МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ -{IV}-. ВРХОВНИ КОМАНДАНТ”, а из ратова изашао као први независни кнез са новом титулом: „ЊЕГОВО ВИСОЧАНСТВО ГОСПОДАР И КЊАЗ СРПСКИ МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ -{IV}-. ВРХОВНИ КОМАНДАНТ”. Промена у титули се одразила и на име медаље.

Тако је у оснивачкој наредби од 27. маја 1878. године Медаља кнегиње Наталије једноставно названа „Златна и Сребрна медаља за ревносну службу са натписом „за помагање рањених и болних војника у рату 1876, 1877 и 1878. године” за женске особе.” У првим доделама, 28. маја и 10. августа 1878. назив је други — „Медаља Њене Светлости Књагиње Наталије за ревносну службу”, а касније, након доношења закона о новим титулама кнежевског пара од 22. августа, у доделама од 4. новембра 1878. до 3. априла 1881. назив је — „Медаља Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу”. Под овим именом медаља је додељивана све док 22. фебруара 1882. године није престала законска основа за њено додељивање — када је Кнежевина Србија проглашена у Краљевину.

Носиоци Иако се радило о „дамским” одликовањима, медаље је додељивао кнез Милан Обреновић као „врховни командант”, а потписивао их је министар војни. Ингеренција министарства војног за доделе овог одликовања је, према истраживачима Павелу Цару и Томиславу Мухићу, прилично неуобичајена и резултат је непостојања уврежених норми и правила о додељивању одликовања у том времену.

Премда је у „Опредељењима о одличјима за Ослобођење и Независност” чланом 35. било прописано „Ко је год доликован таковским крстом ма којег степена, или медаљом за храброст, његово ће се име штампати у шематизму државном”, у службеном државном гласилу, „Српским новинама” су се, као већ споменуто, одмах објављивала имена одликованих свим одличјима, па тако и Медаљом кнегиње Наталије. Скоро све одликоване су биле чланице Женског друштва и његових подружница. Како истиче истраживач Љубомир Стевовић, у Српским новинама су два пута 1878. године дате корекције спискова, те коначни спискови како су објављени гласе:

+ Његова Светлост Књаз Српски Милан М. Обреновић -{IV}-., врховни командант, ценећи и уважавајући заслуге, стечене у рату за ослобођење и независност, благоволео је на предлог министра војног, превисоком наредбом од 28. маја 1878. године одликовати: Златном медаљом за ревносну службу Њене Светлости Књагиње Наталије: 1. Г-ђу Катарину Миловуковицу, бившу председницу женског друштва. 2. Г-ђу Даницу Валентиницу, председницу женског друштва. 3. Г-ђу Христину Јовановићку, председницу женског друштва. 4. Г-ђу Јелену Грујићку, бившу потпредседницу женског друштва. 5. Г-ђу Милицу Вујовићку, главну надзорницу београдске војне болнице. 6. Г-ђу Мицу Протићку, главну надзорницу београдске војне болнице. 7. Г-ђу Емилију Лешјанку, главну надзорницу параћинске резервне болнице. 8. Г-ђу Милицу Динуловићку, чланицу женског друштва. 9. Г-ђу Сару Карамарковићку, председницу лозничке подружине. 10. Г-ђу Софију Пантелићеву, надзорницу параћинске резервне болнице. 11. Г-ђу Цану Топузовићку, председницу шабачке подружине. 12. Г-ђу Кату Јовановићку, председницу крагујевачког женског друштва. 13. Г-ђу Једвигу Гонсијаровску, главну надзорницу параћинске болнице. 14. Г-ђу Христину Јовановићку, потпредседницу Женског друштва. Сребрном медаљом за ревносну службу Њене Светлости Књагиње Наталије: 15. Г-ђу Персу Јовановићку, надзорницу београдске војне болнице. 16. Г-ђу Јелисавету Јевтићку, чланицу женског друштва. 17. Г-ђу Марију Холецовицу, чланицу женског друштва. 18. Г-ђу Јелену Чолак-Антићку, чланицу женског друштва. 19. Г-ђу Милу Драгашевићку, главну надзорницу београдске војне резервне болнице. 20. Г-ђу Ленку Штерницу, надзорницу београдске резервне болнице. 21. Г-ђу Софију Ивановићку, надзорницу београдске резервне болнице. 22. Г-ђу Љубицу Ђукнићку, надзорницу београдске резервне болнице. 23. Г-ђу Мару Беницкову, надзорницу београдске резервне болнице. 24. Г-ђу Стамену Милошевићку, надзорницу београдске резервне болнице. 25. Г-ђу Перку Матићеву, надзорницу београдске војне болнице. 26. Г-ђу Јелену Поповићку, бившу надзорницу алексиначке болнице. 27. Г-ђу Анку Ђукнићку, чланицу женског друштва. 28. Г-ђу Кају Јовановићку, чланицу женског друштва. 29. Г-ђу Јелену Јездимировићеву, чланицу женског друштва. 30. Г-ђу Божану Снећивину, чланицу женског друштва. 31. Г-ђу Милеву Котуровићеву, чланицу женског друштва. 32. Г-ђу Регину Јегишеву, чланицу женског друштва. 33. Г-ђу Јелисавету Мирковићку, надзорницу крагујевачке болнице. 34. Г-ђу Марију Протићку, председницу горњо милановачке подружине. 35. Г-ђу Стевану Костићку, надзорницу горњо милановачке болнице. 36. Г-ђу Савку Поповићку, председницу пожаревачке подружине. 37. Г-ђу Данојлу Марковићку, председницу смедеревске подружине. 38. Г-ђу Љубицу Ђорђевићку, надзорницу смедеревске резервне болнице. 39. Г-ђу Албу Петровићку, надзорницу пожаревачке резервне болнице. 40. Г-ђу Катарину Каљевићку, надзорницу ужичке резервне болнице. 41. Г-ђу Јелену Цинцар-Марковићку, председницу ћупријске подружине. 42. Г-ђу Љубу Петровићку, председницу крушевачке подружине. 43. Г-ђу Анђу Нешићку, председницу женског друштва у Великом Градишту. 44. Г-ђу Анку Протићку, бившу надзорницу алексиначке болнице.