Вићентије Поповић (Хаџи-Лавић или Хаџилавић) (Јањево — Сремски Карловци, 23. октобар 1725) био је српски православни митрополит карловачки од 1713. до 1725. године.

Порекло Митрополит Вићентије, син даскала (учитеља) Лава, рођен је у Јањеву на Косову и замонашен у Пећи. Као и сви први митрополити карловачки, и Вићентије је своју каријеру текао у двору пећких патријараха. Протосинђел кир Викентије Поповић Хаџи Лавић "от Јањева" јеромонах, постриженик Пећке велике цркве изабран је 7. јануара 1708. године за епископа будимског."Српски сион", Сремски Карловци 30. септембра 1905.

Епископ будимски За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Саборна црква у Будиму била је проглашена ставропигијом од стране патријарха Арсенија III те су права будимских епископа, када је била у питању црквена општина будимска, била донекле ограничена. Кад је дошло до сукоба између епископа Вићентија и Будимаца.

Митрополит карловачки На црквено-народном сабору који је 6. маја 1713. године одржан у Срмским Карловцима,"Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године Бикентије Поповић је изабран за карловачког митрополита."Српски сион", Сремски Карловци 15. јул 1906. Карловачку митрополију која је добила свог новог митрополита, српски патријарх патријарх Мојсије (Рајовић) је у свом писму од 18. јуна 1714. године назвао „првоначалном“.

Између митрополита Вићентија и патријарха Мојсија (Рајовића) „постојали су врло живи односи“ и међусобно поштовање. У спору 1718. године између карловачког митрополита Вићентија (Поповића) и београдског Мојсија (Петровића) обојица су се обратили патријарху Мојсију у Пећ. Он је 22. марта 1719. године из Новог Пазара овако саветовао Вићентија на међусобно измирење. Да би се исто што пре и што потпуније извело, с обзиром на народне и црквене потребе Срба под Аустријским царством извело, патријарх је послао, као свога пуномоћника и посредника, рашког митрополита Арсенија. Он је успео да потпуно измири завађене митрополите, те су они од тада у пријатељској заједници предузимали све важније послове црквено-народног живота тако да је патријарх у својој грамати од 15. августа 1721. године без икакве бојазни од каквих унутрашњих трзавица, могао одредити и одредио је: да се после смрти митрополита Викћентија имају спојити обе аутономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српску митрополију са седиштем у Београду, као „старом престолном граду Сервијској краљевини“.

Када је митрополит Вићентије парализован, а потом због парализе и онемео (стога прозван „Вићентије неми"), његовим пословима је управљао егзарх Вићентије Јовановић, потоњи митрополит. Он је много допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, донесе једногласан закључак у коме се, између осталог, каже уместо оболелог митрополита њега мења Митрополит београдски Мојсије Петровић.

Митрополит Вићентије умро је 23. октобра 1725. године у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.

Заслуге Био је царски и краљевски саветник аустријског цара Карла VI. Успео је да опште српске привилегије потврди исти владар. Подигао је први митрополијски двор - резиденцију у Карловцима.

Митрополт Вићентије издашно је помагао Пећку патријаршију и друге манастире. Патријарх Мојсије му се 18. марта 1724. године захвалио на послатом крсту, а митрополит рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за ћивот светог Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Вићентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње.

Фрушкогорским манастирима поклонио је разне црквене утвари и књиге, а настојавао је да се обнављају и набављају књиге за потребе парохијских и манастирских храмова. Као некада митрополит Исаија (Ђаковић), и митрополит Вићентијеје покренуо питање учешћа Срба у угарском сабору својом представком од 30. октобра 1714, у име целог српског народа под аустроугарском влашћу, тражећи да се српским народним изасланицима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору.

Референце

Литература

Исдора Точанац: Пет писама карловачког митрополита Вићентија Поповића из 1719. године, Мешовита грађа (Miscellanea) 24 (2005) 19-30. Исидора Точанац; Писма карловачког митрополита Вићентија Поповића из Беча (1719-1720), Мешовита грађа (Miscellanea) 31 (2010) 137-148.

Категорија:Умрли 1725. Категорија:Свештенство из Липљана Категорија:Епископи будимски Категорија:Митрополити карловачки