Куновичка битка може се сматрати једном од највећих победа Срба против Турака у средњем веку. Одиграла се недалеко од Ниша у зиму 1444. године између српске војске и Турака у близини данашње железничке станице Црвена Река, планине Куновице (Суве планине) током похода који су предводили угарско-пољски краљ Владислав и српски деспот Ђурађ Бранковић. Ова победа се сматра непосредним узроком обнове српске деспотовине.
Прилике пре битке
Стална експанзија Турака и ширење ислама Балканом, све више је угрожавало хришћанске земље, што је достигло врхунац походом на Србију априла 1439. год. који је био покренут због одбијања деспота, да узме учешћа у турском походу и омогући несметан пролаз пошто је сумњичен за везе са УгарскомВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 72.. Једини градови који су се у почетку одупрли били су Смедерево на северу и Ново Брдо на југу. Смедерево су бранили деспотов син Гргур и Тома Кантакузин. После тешких борби током тромесечне опсаде и изостанка угарске помоћи, Смедерево је пало 18. августа. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу тренутних освајања. Угарска помоћ је изостала због политичких неприлика, тако да је угарска војска са положаја Сланкамена и Титела гледала опсаду СмедереваВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 73.. После смрти угарског краља Алберта II је дошло до метежа, да би на његово место дошао млади пољски краљ Владислав III .
Прилике у Турској Турска царство и поред сталног напредовања и за време султана Мурата другог, у Европи је претрпело пораз у Ердељу, у Влашкој, марта 1442.Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 76., који је истовремено пратио и пораз од Карамана у Малој Азији, што је представљало тежак ударац. Већ 1442. у јулу Турци брзо шаљу изасланика да склопи мир са Угарском. У овом тренутку Турској је једино ишла на руку политичка нестабилност у ослабљеној Византији са Цариградом и околином, и грађански рат који ју је проузроковао због династичких борби.
Велике муке задавали су им Јовановци са острва Родос који су позивали хришћанске земље и папу на борбу против муслимана, огорчено се борећи против Турака и Египатских муслимана.
Прилике у Угарској После распада српског царства, Срби нису више представљали претњу по Угарску. Након Косовске битке, и погибије кнеза Лазара њихови упади су постајали све чешћиВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ I. Срби између Турака и Мађара pp. 5-6.. Да би обезбедили своје јужне границе од још веће претње, коју су представљали Турци. Угри су деспоту Стефану учинили територијалне уступке, дајући му Београд, Мачву и друге поседе како би тиме створили јак бедем против турске најезде Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 36..Угарска је у великој мери помагала сукобе властеле у Босни, не мешајући се значајније у сукоб деспота и његовог сестрића Ђурђа Бранковића који су и онако ослабљену Србију својим сукобима доводили у још тежи положајВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 29-31. Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 35 и 36. . Након измирења, недуго по смрти деспота Стефана наследио га је сестрић Ђурађ који је морао према уговору са Угарском да врати све посед које је Стефан добио укључујући и БеоградВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/IV. Опорављена Србија pp. 57 и 58.. Али их је експанзија Турака натерала да промене мишљење.
Угарски краљ Жигмунд даровао је деспоту више градова у Угарској, желећи да га тиме обавеже на ближу сарадњуВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 68.. По паду Новог Брда и Голупца, у муњевитој акцији султана Мурата II, деспотовина је била приморана да ступи у двоструки вазални однос према Турцима и Угарској. Једини начин за одржавање равнотеже између Турака и Угара било удаја деспотових кћери у Угарској и Турској. Прва је удата Катарина 1433. год. за грофа Улриха Цељског, брата Угарске краљице Вараве , који је иначе био син моћног ХерманаII.Мара је дата по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату. Оба брака била су чисто политичке природе. У зиму, 9. децембра умро је угарски краљ Жигмунд.који је пола века моћно и често пресудно утицао на судбину СрбијеВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 70.. Краља Жигмунда је наследио његов зет, аустријски војвода Албрехт ХабзбуршкиВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 71.. Ова промена дала је Турцима повода да се одлуче на крупније кораке. Они су знали да ће у Угарској доћи до извесних размирица, пошто нови краљ није био прихваћен од свих кругова у земљи, па су хтели да искористе те њихове унутрашње сукобе. Стога су одлучили да нападну Угарску као главну силу која им је могла правити сметње. Тиме су хтели да реше и питање Србије знајући да деспот у души подржава хришћане и да је био у вези са Мађарима. Након овога уследио је први пад деспотовине. Краљ Алберт имао је много проблема са незадовољном властелом, што је био главни узрок пасивног држања до тада надмоћне Угарске Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 72.. Мало после српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт. На престолу га је после много трзавица наследио Владислав III.
Након прве победе угарског заповедника Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанко) код Ердеља и његове друге победе септембра на Јалосници у Влашкој где је побеђен румелијски беглербег Шехабедил који је водио 80.000 људи. Хришћанске државе стекле су уверење да неприлике у турској треба искористити да се до краја прошире успеси. Султанову понуду на мир деспот је успео да спречи.
Припреме за битку Крајем фебруар 1443. на Угарском сабору у Будиму и уз подршку властеле, и неких пољских великаша, као и деспота Ђурђа одлучено је да се крене у походВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 77.. Највећи заговорник, покровитељ похода био је управо српски деспот који је поднео највеће трошкове сакупљања, опремања војске које је самостално финансирао и обезбедио готово преко половине војске са простора СрбијеРТВ Банкер, Ниш, Тв емисија Сведоци и сведочанства/ Интервју проф. Драгољуб Симоновић.
Однос и састав снага Деспот Ђурађ није штедео средства, за опремање целокупне војске. Хришћанска војска је бројала према неким проценама око 25.000 ратника, којој се касније придружио влашки војвода Влад Цепеш. Хришћанска војска већином је била сачињена од пољске коњице, делом угарске, а највећим делом српске војске. У укупним снагама од око 25.000 војника српске јединице под директном командом деспота Ђурђа износиле су између 8.000 и 10.000 пешака и нешто коњаника којима се придружио сребренички војвода Петар Ковачевић са између 500 и 600 коњаника.
Почетни план похода Крајем јуна 1443. дата је наредба хришћанској војсци да се упути према Београду, а и сам Угарски краљ кренуо је ка југу у септембру. Са њим су ишли деспот и Хуњади. Хришћанска добро увежбана војска од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу, испред Ниша, омевши прикупљање турских снага. Овај пораз изазвао је пометњу у турским редовима као и у позадини њихових снага. Последица је била онеспособљавање Турака да пруже значајнији отпор за дуже време и било какво напредовање. Почетком децембра 1443. године Софија је пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим пред добро утврђеним кланцима Средње горе морало се стати због тога што су Турци код Златице спремали снажан отпор. Постоји мишљење да су се хришћани сукобили са Турцима код Момине клисуре преко које су хришћани хтели да заобиђу изузетно јаке турске положаје у Трајановим вратима.
Повлачење Због јаке зиме која је настала, отежаног снабдевања и великог отпора хришћанско напредовање је стало и прекинуло даљу офанзивуВладимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, трећа књига (2006) Београд (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 78.. Приликом повлачења хришћана, Турци су покушавали да им нанесу што више губитака, али су код Мелештице и Куновице, претрпели поразе, нарочито тежак и готово потпун пораз код Куновице, од српске војске која је чувала одступницу другим хришћанским снагама. Препуштена сама себи српска војска потукла је до ногу вишеструко и бројчано надмоћнијег непријатеља, по месечини, планинском кршу, стрмим литицама, снегу и леду Куновице. И успела да надљудским напорима уништи турску потеру пре доласка појачања.
Битка Угарски краљ Владислав, 1443. год крајем фебруара, скупивши војску кренуо је на југ у поход против Турака, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Бранковић како би заједничким снагама сузбили све већу претњу, не само по Балкан већ и по читав хришћански свет, оличену у Турској најезди. Прешавши преко Дунава упутили су се преко Србије ка Бугарској, и тако стигли близу места Пловдива где је турски цар Мурат други приспео и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива. У даљем напредовању хришћанска војска је успорено напредовала преко планине. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна Врата. Када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, како би их спречили да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је краљ Владислав видео да неће моћи да прође, наредио је да се кола повуку назад, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка месту Софији, како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад према СрбијиЈаничарове успомене или Турска хроника / Константин Михаиловић из Островице ; предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић-Београд : Просвета, 1966 COBISS. 524885398/ XXI ГЛАВА Како је краљ Владислав с деспотом кренуо на Мурата pp. 114-115..