Кипријан Рачанин (око 1650–1730) је био српски писац и монах који је основао преписивачку школу (Scriptorium) у Сентандреји, баш као и ону коју је оставио у Србији, Рачанску школу, на почетку Великог турског рата 1689. године. Остао је упамћен као академски образован писац и просветитељ српског порекла који је поставио темеље за развој модерне српске књижевности, сматра књижевни критичар Јован Скерлић.
У малој дрвеној цркви, посвећеној јеванђелисту Луки, настао је Сентенедрејски скрипторијум и штампарија; међу монасима-књижничарима Кипријаном Рачанином, Гаврилом Тројичанином, Јеротејем Рачанином, Чирјаком Рачанином, Христифором Рачанином, Теодором Рачанином и др.
О њему се мало зна. Познато је, међутим, да је примио наређења у манастиру Рачи и замонашио се. Током Великог турског рата 1689-1699. напустио је централну Србију и прешао на српске територије на северу, на граници са Мађарском. У Сенти је остао неко време, придруживши се борби хришћана против Турака у бици код Сенте. Са Арсенијем III Чарнојевићем долази да се настани у Сентандреји, где почиње да се проглашава као декан скрипторијума, вредан преписивач рукописа и књига и писац једног од раних српских буквара званог Буквар 1717. адаптација Буквара руског писца Федора Поликарпова-Орлова (1660-1731).
Биографија Рођен је у Србији и дуже време је живео у манастиру Рачи, а за време сеобе Срба 1690. године је прешао у Угарску са великим бројем рукописних и штампаних црквених књига.
Књижевни рад Саставио Буквар словенских писмена (1717), у коме је дао и прва правила српске версификације. Међу оригиналним радовима најзначајнија је његова надахнута Стихира светом кнезу Лазару (1692).
По Скерлићу, у буквару се налазе разноврсно црквено штиво, поучне изреке и први покушај српске метрике. Ту су дата основна правила стихотворства и известан број поучних стихова у врло неправилном дванаестерцу. Скерлић даље наводи "да су стихови без вредности, али карактеристични као један од најранијих покушаја уметничке версификације код православних Срба".Скерлић, Јован (1914). Историја нове српске књижевности. стр. 25.
Превод на савремени српски језик Стихира светом кнезу Лазару (одломак), прев. Димитрије Богдановић, ред. превода Ђорђе Трифуновић, Димитрије Богдановић, „Србљак“ 3, Београд, СКЗ, 1970, 397–399. Речи пророчких казивања, прев. Милорад Павић, у: Миодраг Павловић: „Антологија српског песништва“, Београд, СКЗ, 1978, 53. Референце
Литература
Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980. Ђорђе Трифуновић: Стара српска црквена поезија, у: „О Србљаку“, Београд, СКЗ, 1970. Ђорђе Трифуновић: Белешке о делима у „Србљаку“, у: „О Србљаку“, Београд, СКЗ, 1970. Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 109.
Категорија:Српски књижевници из средњег века