Тешко је осетити свакодневни живот нашег човека средњег века. Исхрану становништва у средњовековној Србији не познајемо довољно. Извори су сачувани у фрагментима, стереотипно и далеко од правог живота у том периоду, а упућују нас на боље познавање прилика на црквеним, него на световним властелинствима: углавном су сачуване манастирске повеље. Такође, боље се познаје ситуација у Приморју, него у унутрашњости земље. Луксуз у храни је био – луксуз средњег века, који су себи могли приуштити само појединци. Хране није било довољно за обичног човека, па је појединац живео у сталном страху од глади. Свет је постио из верских разлога, али и да би штедео у храни. Пољопривреда је једва подмиривала потребе породица. У великим средњовековним шумама Србије (које описују многи странци из тог периода) којих данас на доста подручја уопште нема, још увек су живели тур (дивље говече) и зубр (европски бизон). Од XIII века, са порастом становништва, шуме су све више крчене, у циљу добијања обрадиве површине. Велики развој рударства у позном средњем веку, такође је утицао на веће крчење шума: дрво се употребљавало за топљење руде. Тако се и природна средина у држави великих српских жупана (XII век) доста разликовала од оне у Деспотовини XV века. Протоком времена, пољопривредне алатке су биле све боље, употреба гвоздених плугова све чешћа, ђубрење обимније, баш као и крчење земљишта.

Наводи страних савременика Највише података о дворској исхрани у Србији тога периода, оставио је Теодор Метохит, 1299. године, присутан на двору краља Милутина, по налогу цара Андроника II. Он наводи да њему и пратњи, у „стану“ (смјештају) на двору, храна у обиљу стиже, обилније и врсније од онога што овдашњи становници себи могу приуштити: много дивљач и (вепрови и јелени) и разних птица, укусно припремљена јела и разне посластице, у златним и сребрним тањирима и посудама (више ради почасти, него потребе). На посни дан, краљ Трибала (Срба) шаље им и свеже сушено воће, колаче, приготовљене рибе (свеже речне, масне дунавске и усољене морске). Сам краљ Милутин је при зајеничким обедима јео „њихова и друга јела“. Непознати писац (вероватно француски духовник) наводи 1308. године, да „краљ и барони пију много вино, које доносе из приморских крајева“, док обичном народу недостаје вино и риба (масовно пију пиво и млеко) а у исхрани су богати са хлебом, месом и млечним производима. Барски архиепископ, Гијом Адам, каже, 1332. године, да је „краљевина Рашка“ богата у „житу, вину, уљу и месу“, пуна шума и дивљачи сваке врсте. По византијским изворима, њихов цар, Јован Кантакузин и његова пратећа војска, од стране краља Душана, дочекани су, 1342. године, скромно (према властитом начину живљења). Године 1366. Димитрије Кидон у једној беседи каже, да су Срби и Бугари „сиромашни народи“ који у својој земљи свега немају доста. Савременици из Византије истичу средњовековну Србију као „припросту и сиромашну“ (Георгије Пахимер) „сурову и непријатну“, „сурову и необичну“... Овакви описи од стране Византинаца не чуде, обзиром да су упорно инсистирали (више или мање, у зависности од политичке ситуације) на варварству Срба. Де ла Брокијер, са друге стране, наводи да у Србији „има свега што је човеку потребно“, да има „велико мноштво села и добрих намирница“, а завршава речима: „Земља Расија је, како ми се чини, веома богата свим намирницама“. Грк Критовул са Имброса (у служби султана Мехмеда II Освајача) истиче богатство Србије у храни, наводећи стада: оваца, коза, свиња, бикова, коња и других домаћих животиња. Пољски историчар, Јован Длугош, из XV века, такође је писао о богатсву Србије, која је у позном средњем веку важила за прилично богату земљу (богатију од Бугарске, коју су пустошили привремени упади Татара из јужне Русије и неких делова Византије, у дубоком опадању после Четвртог крсташког рата).

Називи за храну у српским средњовековним изворима У писаним споменицима средњовековне Србије, изрази за храну су: „храна“, као и „пишта“ и „крма“. Јело је: „једение“ или „јадение“. Ручак је „обед“, док се вечера назива истим именом („вечера“). У повељи за Хтетовску цркву, краљ Душан је одредио „да се псару даје или вечера или обед“, зависно од тога када стигне.

Припрема хране и обедовање Храна се припремала на: масти лоју или „маслу“ (маслиновом уљу) У припреми јела, јасно се разликовало „варено“ (кувано) јело, од „сировог“ (свежег). Од овог другог се најчешће помиње зеље.

Огњиште Храна се припремала на огњишту (које се тако зове у ћириличким споменицима). Налазило се у главном делу зграде (кухињи или „кући“). Учвршћен гвозденим веригама, изнад њега је висио котао. Ватра са огњишта је давала светлост, на њему се пекао хлеб, а у котлу се кувало јело. Око огњишта су се грејали укућани и крај њега се спавало. Наша народна медицина указује на рецепт како да се спречи доспевање варнице у око. Овај рецепт, као и неки рецепти из „Ходошког зборника“ (један од терапијских зборника српске средњовековне медицине) откривају зашто су та обољења била раширена: огњиште, је било централно место у кући и људи су око њега проводили највећи део времена. Припрему хране и прање судова, вршиле су жене (у манастирима „трпезар“, а у приморским градовима су то радили и професионални кувари).

Синија и сто Код обичног народа се најчешће обедовало са синије, округле или четвртасте, а седело се на троношцима („-{tripedes}-“). Од оних који су обедовали за столом (седећи на клупама или столицама) трпезе („трапезе“) су (код господе) биле застрте столњацима („-{troalia pro tabulis}-“, „-{mensalia}-“) често извезеним. Властелини су имали салвете за руке („-{toalie pro manibus}-“) или „мале салвете за руке“ („-{toalia parva de manu}-“). У манастир има се обедовало за трпезом, у трпезарији („трапезарија“).

Посуђе у српским средњовековним изворима мини|десно|200п|Облик средњовековне чаше мини|десно|200п| Чаша из XII века (Византија) Највише смо обавештени о посуђу којег је било најмање: луксузном, драгоценом посуђу. Судови који су коришћени за припремање хране и исхрану, помињу се у ћириличким изворима, као: „сасуде“ и „судове“. Међутим, тешко је рећи како су изгледале неке од средњовековних посуда. Било их је од неплеменитог метала, али и од стакла и дрвета. Обичан свет је користио посуде од: дрвета, метала, камена, а највише од земље (у Србији средњег века је веома развијен грнчарски занат, а неки манастири су имали и своје грнчаре). Иако је човек у средњовековној Србији кувао јела у земљаним посудама, не значи да су била неукуснија од савремених. У средњем веку се мењао и ниво материјалне културе, тако да постоји разлика у периодима од раног до касног средњег века. То се тиче и посуђа, које су током векова користили припадници више класе, као и богати трговци и становници (посебно у приморским градовима). Разлике су у прибору српских кнежева и жупана XI и XII века и све луксузнијег прибора краљева и властелина XIII и XIV века, посебно деспота XV века. Нож се сматрао предметом за личну употребу : свака би га званица понела са собом на гозбу. Резало се ножем, а храна узимала прстима. У почетку, виљушка је имала два крака и служила је само за то да се комад меса стави на тањир. Супа се сркала непосредно из зделе (чиније) а кашика је у употреби тек од XIV века. И обичан свет је јео дрвеним кашикама (ко их је имао). Код велике господе, посуђе и зделе за исхрану и пиће (велике и мале, са поклопцима и без њих) па и сланици (Ђурађ Бранковић их је имао педесет, претежно од сребра и костира) помињу се и као позлаћени и посребрени (на пример, на двору краља Милутина) као и са амблемима и натписима, на ногарима или без њих. Помињу се и посебне посуде са водом, коришћене за прање руку, пре јела. Зна се за „кругле“, сребрне кондире, бокале (са покривачем или без њега) „каблове“ (код војводе Сандеља, од сребра) бардаке, ибрике и ведра. Господа радо пију из пехара (са ножицама, стубићима или са широким дном, са поклопцем или без њега). Сличне су биле и „купе“. Чаше (велике и мале) су најразличитијих облика: округле, са једном или више ручица и угласте. За разлику од данашњих чаша, то су у ствари биле овалне зделе, код господе често са амблемом или натписом. (Вук Бранковић је имао чашу од чистог злата, а његов син Ђурађ је оставио у дубровачком покладу педесет позлаћених чаша). У Дубровнику је такође била похрањена велика бела чаша војводе Сандаља, са његовим знамењем. Херцег Стефан Вукчић Косача је имао црвену чашу од дрвета, са сребрним украсима, као и чачкалицу од корала „с мало сребра“. Помињу се: кашке, виљушке и ножеви („гвоздени“, корални, кристални, сребрни, позлаћени). Деспот Ђурађ је имао сребрне кашике „с кристалом“, а херцег Стефан сребрне позлаћене и од корала (посребрене и позлаћене). Стефан Вукчић Косача је имао и виљушке од кристала и корала, па посребрене. Ножеви су били од метала, али и са дршком од кристал а, некада окованом позлаћеним сребром. Ножеви су држани у „ножници“ (такође је могла бити од сребра, као и позлаћена и посребрена). У XV веку се помиње „српска гвоздена боца“, „пехар српски“ и „пехар на босански начин“. Код властеле је коришћено и увезено посуђе: из Приморја, Венеције, Угарске и Византије. У Дубровнику су се користили шарене дрвене зделе и тањири („-{taglerios}-“) какве је 1442. имао кнез Конавала.

Хлеб

Исхрана месом Средњовјековно сточарство је главна привредна грана. Њиме се бавило готово сво зависно становништво, а Власи су били професионални сточари. Стока је главни капитал народа и служи као средство плаћања.

У исхрани се користило месо од домаћих животиња: овце козе свиње бика бивола коња и пернате живине (у Приморју је живинско месо сматрано за деликатес)

У односу на остала, стада оваца су била огромна. Године 1398. у Србији је од стране Турака дубровачким трговцима заплењено око пет хиљада оваца.

Послије оваца и свиња (у области Бранковића, 1455. године, забиљежено је преко 25000 свиња) највише су гајена говеда. У вези са гајењем свиња (просјечно двије по породици) обзиром да се ове животиње хране жиром по храстовим шумама, владару се плаћала дажбина „жировина“ (често је уступао манастирима). Назив дажбине „свињски десетак“ је представљао вид десетка од свега што је живо. Помињу се „цареви свињари“ и „станишта краљевих свиња“. Данак у стоци су добијали и властелини.

Професионални пастири Професионални пастири су били познати као „биволари“ „свињари“ „овчари“ „козари“ „говедари“, а чували су обично туђу стоку за накнаду („о Ђурђевдану“). Добијали би једну овцу са јагњетом, за стотину чуваних оваца. Изгубљено су морали надокнадити. У манастирима су „овчари“ добијали месечну плату „мјесечнину“. Бивола је било на посједу манастира Дечани, долини Вардара и на Приморју. Краљеви су поклањали „бивољаке“ са „биволарима“, обично манастирима. У Котору је забележена висина царине за клање бивола.

Дивљач У средњем веку се за храну доста користило месо од дивљачи. У вези са ловом помињу се „псари“ (чувају код властелина ловачке псе) и „соколари“ (чувари сокола који лове пернату дивљач и зечеве). Постојала су и посебна, краљевска ловишта „ловишта зверна“, а за властелу је посебно отмен био лов на јелене.

Коришћено је месо од: тура (дивље говече) зубра (европски бизон) шумског вепра јелена срне зеца патке дивље гуске јаребице дивљи голубови дивље патке препелице шљуке

Средњовековни свет је припитомљавао и ове дивље животиње. Угарски краљ Андрија је великом жупану Стефану Немањи поклонио припитомљене тура и турицу, а властела из залеђа припитомљене јелене - дубровачкој господи.

Продаја стоке и меса Стока се продавала на трговима, али тек пошто би била продата краљева стока (добијена као данак у натури) и „краљево месо“ (са његових крунских добара).