Флегмона или гнојно запаљење од () један је од облика акутног дифузног, пурулентног (гнојног) запаљења које захвата све слојеве ткива или органа, без јасно одређених граница између здравог и упаљеног ткива, по чему се разликује од апсцеса (који има јасне границе). Иако се класична флегмона сматра инфекцијом без формирања апсцеса или гнојења и без улцерација, у клиничкој пракси, подела између флегмоне и апсцеса понекад није сасвим јасна. Често, макуларни еритем код флегмоне коегзистира са подручјима улцерација, чворићима и са формирањем апсцеса.
Упаљен орган је у целости топао, задебљан отечен, болан, влажан, црвен, а уколико је ексудат гној, његова боја прелази у жућкасту или зеленкасту. Иако се може јавити у свим ткивима и органима она је најчешће акутно дифузно запаљење коже и поткожног везивног ткива. Флегмону углавном изазвају аеробне и анаеробне патогене бактерије,.. које понекад могу бити удружене са мешовитом сапрофитном флором..
Етиологија За разлику од апсцеса који су запаљењски процеси релативно добро ограничени, пиогеном мембраном (која се састоји од леукоцита, гранулационог ткива и фибробластичних елемената), која спречава да гној „пробије“ у околне међућелијске просторе, флегмонозно запаљење има способност експанзије и продире преко перифокалног едема у околину ширећи се уз помоћ бактеријских фермената, хијалуронидазе и фибринолизира у околне међућелијске просторе.
Флегмонозна запаљења су запаљењски процеси дифузне природе која организам није у стању да својим одбрамбеним снагама ограничи као код апсцеса.
Најчешћих проузроковачи флегмоне Проузроковач Латински назив Карактеристике Хемолитичне стрептококе Streptococcus pyogenes,
Streptococcus agalactiae Међу стрептококама, најзначајнији узрочник флегмоне је β -хемолитички стрептокок групе А, који се карактерише дифузним, убрзаним ширењем инфекције кроз међућелијске просторе уз помоћ бактеријског ензима хијалуронидазе који он производи у организму, и уз чију помоћ „пробија“ ћелијске компоненте, које би иначе задржале и локализовале упалу{ен}} Zartash Zafar Khan, . Мање чести узрочници су стрептококе групе Б нпр.() које код старијих пацијената са дијабетесом могу изазвати флегмону.Стафилококе Staphylococcus aureus Флегмона изазвана стафилококама је углавном локализована на мањим подручјима, и обично се јавља код отворених рана на кожи или у апсцесима. Однедавно, метицилин-резистентни С. ауреус (познатији као МРСА) је постао све чешћи узрочник флегмона код пацијената у болничким условима или старачким домовима. На флегмону узроковану МРСА бактеријом треба увек посумњати; када је флегмона настала у болничким установама, ако се понавља код истог пацијента или ако не реагује на монотерапију антибиотицима Robert W Tolan , .Грам негативе бактерије Haemophilus influenzae Aeromonas hydrophila Vibrio vulnificus} Хемофилус инфлуенце () може изазвати флегмону код деце, а псеудомонас () код пацијената са дијабетесом или неутропенијом. Повреде настале у току потапања тела у воду (нпр за време боравка у бањским лечилиштима) могу имати за последицу појаву флегмоне, коју у свежој води изазва бактерија () У топлој сланој води, у умереним климатским условима у највећем делу света () изазива у ретким случајевима некротизирајући фасциитис Robert A Schwartz, .Анаеробне бактерије Pasteurella multocida Capnocytophaga sp Пастурела из пљувачке мачке, Капноцитофаг из пљувачке пса, Након уједа човека могу да доведу до настанка флегмоне.
У основи поремећаја и код апсцеса и код флегмоне узрочници болести су исти. Само што на настајање флегмоне знатан утицај имају фактори ризика као што су; имунодефицијенција или смањење одбрамбених снага организма, и општа обољења као што су; дијабетес, хронична обољења бубрега, цироза јетре, тумори, болести крви, хипопротеинемија, тешка траума...
Сигурно је да на настанак и ток флегмоне утичу бројни фактори; улазно место, извор заразе, начин инфекције (пут преношења), број врста и вируленција проузроковача (патогена), предиспозиција (тренутно стање организма и хроничне болести) итд. центар| У факторе ризика за појаву флегмоне, спадају и; оштећења коже (нпр. повреде (ране), улцерације (чиреви), гљивичне инфекције и друге кожне болести које нарушавају заштитну улогу коже), која су уобичајена код болесника са хроничном венском инсуфицијенцијом или лимфедемом. Ожиљци који настају на венама у току пласмана венских катетера, или након других интервенција на крвним судовима у васкуларно хирургији погодне су локације за појаву рекурентне флегмоне, посебно ако присутна инфекција коже.
У ткиву које је захваћено флегмонозним запаљењем, поред хиперемије и леукоцитарне инфилтрације, долази до стварања многобројних тромбоза ситних крвних судова и образовања многобројних микро апсцеса, што све доводи до даље некрозе ткива и развоја гангрене. Уколико је дошло до гангрене ткива, захваћени део је црне боје и може се лако одстранити хируршким инструментима.
Патофизиологија Флегмона је облик гнојног запаљења које настаје када се гнојни ексудат дифузно шири међу ткивним елементима, прожимајући их на знатном пространству. Чешћа настаје тамо где је гнојна инфилтрација праћена некрозом ћелија. нпр. у међућелијским просторима дуж фасција у поткожном ткиву, дуж судовно-нервних стабала итд.
Флегмона настаје нагло и већ у почетној фази оболели део тела је чврст као даска. Кожа изнад флегмоне је затегнута, сјајна, понекад у облику коре поморанџе, али није увек и црвена.
центар|500п|мини|<center> Често је у флегмони (као на овој слици), макуларни еритем удружен са црвеним мрљама, подручјима са улцерацијама, гангреном и апсцесима, са јасно дефинисаним границама и црвеним пругама које се протежу ван захваћеног подручја или без њих, што показује да су заражени венски и лимфни судови.
Иако је флегмона најчешће инфекција дермиса и поткожног ткива коже, не тако ретко може се јавити и у другим растреситим ткивима испод коже, испод слузокоже, око мишићних снопова, или око других органа (нпр слепог црева). Слабо је ограничена према здравом ткиву и обично је узрокована патогеним бактеријским врстама из групе стрептокока или стафилокока.
У свакодневној лекарској пракси у САД флегмона је 28 узрок болести, присутан у око 2,2% болесника. Флегмоне су најопасније инфекције меких ткива. Оне се дешавају релативно ретко, али увек озбиљно угрожавају живот пацијента. У литератури се наводи да на око 100 инфекција по ложама настаје једна флегмона.Elixhauser A, Steiner CA. Most common diagnoses and procedures in U.S. community hospitals, 1996, summary. HCUP Research Note. Agency for Health Care Policy and Research, Rockville, Md. Приступљено August 2001, from:, Приступљено 27. 4. 2013..
Ткива захваћена флегмонозним запаљењем су натечена, а на пресеку показују дифузно прожимање гнојем. У ткиву које је захваћено флегмоном долази до хиперемије, леукоцитарне инфилтрације, тромбозе малих крвних судова, стварања многобројних микро апсцеса, што у крајњем исходу доводи до некрозе ткива. Ткиво на пресеку, код флегмоне, слабо крвари, сиво загасите је боје, крто, из њега излази јако смрдљив секрет. Овај тип супурације (гнојења) ја карактеристичан за високо инвазивне бактерије које производе велике количине хијалуронидазе и фибринолизина (факторе продорнопсти ). Најизразитији пример флегмоне се среће код инфекција проузрокованих бета хемолитичким стрептококима, који се шире дубоко кроз лимфне судове и доводе до дифузног, широко распрострањеног инфективног обољења коже, позватог под називом „црвени ветар“ ().
У максилофацијалној регији флегмона се најчешће јавља на поду уста - и позната је под називом ангина Лудовици, у пределу образа, орбите и у подручју великих крвних судова врата2.Infekcije mekih i koštanih tkiva lica i vilica (A. Piščević) U: Miodrag Gavrić, Maksilofacijalna hirurgija. Posećeno 13/4/2012.
Хистологија Хистолошки ексудат је обично дифузно раширен у строми ткива, али понекад је сакупљен и у виду фоликуларне инфекције која ствара мале апсцесе. Ткивни елементи су размакнути течношћу, која садржи веће или мање количине фибрина, леукоцита и других ћелија запањења, те гнојна телашца, што првенствено зависи од карактеристика запаљењаАрамбашевић М. и сар. Општа патологија. Дечје новине, Горњи Милановац, 1990 стр. 206-8 Ипак ту нема склоности ка инкапсулацији, због чега подручје запаљења није никада према околини оштро ограничено.
Клиничка слика Флегмонозна инфекција се најчешће јавља на доњим или горњим екстремитетима, обично је једнострано, након оштећења коже и поткожног ткива (нпр као код ерзипела), али и у различитим шупљим органима, нарочито често у црвуљку (апендиксу). Флегмона дна усне дупље је такође једна од чешћих флегмона, која настаје ширењем запаљења из корена зуба (нарочито доњих зуба), крајника, субмадибуларних жлежда. Ова врста флегмоне је веома опасна јер ширењем према епиглотису (због едема, угушење), или кроз мека ткива врата према средогруђу (медијастинуму) доводи до смрти.
Главни знаци болести који доминирају клиничком сликом деле се на опште и локалне;
Општи знаци Пораст телесне температуре, која има септички карактер, са поподневним скоком и грозницом и дубоким јутарњим падом. Пораст телесне температуре и појава грознице, израженија је и чешће код деце. Сув и обложен језик, губитак апетита, повраћање, пролив Отежано дисање, несаница, малаксалост Локални знаци Кожа изнад флегамоне је топла, црвена, и едематозна, напета и сјајна, као премазана воском и понекад својим површинском изгледом подсећа на кору од поморанџе. У подручју еритем (црвенила) виде са плавичасте мрље, често са израженим цртежом вена и локалним лимфангитисом и регионалном лимфаденопатијом и болним и отеченим лимфним жлездама у оболелом региону. Границе промена према здравом ткиву су обично нејасни, осим код еризипела (где је флегмона јасно ограничена), јер се према крајевима едем и црвенило губе неприметно према здравом ткиву. Петехијална крварења у кожи и слузокожи захваћеној флегмоном су уобичајена Велик крвни подливи су могући али су ретки. Везикуле и буле које се могу јавити код флегмоне повремено коликвирају (омекшавају услед загнојавања) и руптурирају, остављајући за собом некрозу коже. Ако је флегмона првобитно развије у дубљим слојевима сви напред наведени спољни знаци су мање изражени.
Ток болести Ток флегмоне умногоме зависи од врсте инфекције, токсичности или вирулентности патогена, обима запаљења, отпорности ткива и стања одбрамбених снага (имунског система) организма и начина лечења.
Код лакших облика флегмоне, применом интензивног лечења (мировање, антибиотици, хладне облоге итд), запаљењски процес се може врло брзо и успешно санирати.
У тежим случајевима када запаљењски процес тежи брзој експанзији, посебно ширењу инфекције у крвне судове (тромбофлебитис), уколико се не предузму адекватне мере правовременог лечења, у року од неколико дана може доћи до развоја генерализоване сепсе и у најтежим случајевима и смртног исхода.
Понекад на местима гнојења може доћи до спонтаног продора гноја са падом телесне температуре. На месту уклоњеног гноја може настати у оболелом ткиву, нарочито у пределу удова, скврчење мишића, уз значајно смањење њихове покретљивости и функције.
Такође на месту елиминације гнојне колекције могу настати разне компликације у ткивима у облику обилних крварења (због ерозије крвних судова), упала зглобова, због продора излива у зглобну шупљину, али и упалних или метастаски процеса у удаљеним органима, ширењем инфекције путем крви у плућа, бубреге, јетру, срце.
Најтежи облик флегмоне представља тзв панфлегмона, код које запаљењски процес захвата неки зглоб и све мекане структуре око њега; зглобну чауру, параапонеуротично и поткожно ткиво и мишиће.
Дијагноза Дијагноза флегмоне се поставља пре свега на основу клиничке слике или њених општих и локалних знакова; Општи знаци су; брза еволуција промена, висока температура, убрзан пулс, опште лоше стање, цијаноза усана, плаве и хладне јагодице на прстима, делимично комбиновано са симптомима шока.