Радомир Бабић (Сиге, код Даниловграда, 2. септембар 1909 — Београд, 1. децембар 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 2. септембра 1909. године у селу Сиге, код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице Симa Бабића, који је, због лошег материјалног стања, отишао на рад у Сједињене Америчке Државе, а потом се у време Првог светског рата вратио у земљу и као добровољац учествовао на Солунском фронту.Branko N. Filipović: MRTVI NE ZBORE;montenegrina.net

Након основне школе, у Подгорици је завршио нижу гимназију и Трговачку академију, 1931. године, и запослио се у Зетској финансијској дирекцији. Ванредно је студирао у Загребу, на Економско-комерцијалној високој школи. Током одслужења војног рока, завршио је Школу резервних официра. После тога био је државни чиновник у Загребу. Врло рано је приступио револуционарном омладинском покрету. Већ 1931. године постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Активно је учествовао у акцијама које је организовала револуционарна омладина. Године 1933, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је после тога члан Среског комитета КПЈ и секретар Покрајинског комитета „Црвене помоћи“ за Црну Гору, Боку и Санџак, 1938. године.

Народноослободилачка борба У лето 1941. године активно је учествовао у припремању и организовању оружаног народног устанка у Црној Гори. Већ у првим акцијама црногорских устаника био је командир Подгоричке чете, с којом дејствује у Пиперима, затим командант батаљона на истом подручју и командант одреда „Бијели Павле“, са којим је ослободио територију на потезу Спуж–Даниловград–Острог. У исто време, био је члан Среског комитета КПЈ за Даниловград и помагао је организовање и оснивање народне власти.

Априла 1942. године постаје командант Зетског партизанског одреда, и учествује у борбама око Никшића и Пиве. Касније, јуна 1942. године, постао је политички комесар Пете пролетерске црногорске бригаде. Учествовао је у свим њеним биткама током похода на Босанску крајину. Након формирања првих дивизија и корпуса у оквиру НОВЈ, бива постављен на дужност политичког комесара Треће ударне дивизије НОВЈ, а онда, након Пете непријатељске офанзиве, заменик команданта Друге пролетерске дивизије. Био је исто тако командант Приморске оперативне групе и командант Пете крајишке дивизије, са којом учествује на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље.

Послератни период После ослобођења Југославије, био је неко време начелник Кабинета Врховног команданта Оружаних снага ФНРЈ Јосипа Броза Тита, потом начелник Штаба Четврте армије, командант корпуса, а затим и начелник Ратне школе Више војне академије Југословенске народне армије (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је биран за посланика Савезне народне скупштине. Пензионисан је у чину генерал-потпуковника ЈНА, 1962. године.

Умро је 1. децембра 1996. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Од иностраних се истиче Грунвалдов крст другог степена НР Пољске. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Референце

Литература

Категорија:Даниловграђани Категорија:Комунисти Црне Горе Категорија:Југословенски партизани Категорија:Политички комесари НОВЈ Категорија:Генерали НОВЈ Категорија:Борци Пете пролетерске бригаде Категорија:Генерал-потпуковници ЈНА Категорија:Дипломци Више војне академије ЈНА Категорија:Посланици Скупштине СФРЈ Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941. Категорија:Носиоци Ордена ратне заставе Категорија:Народни хероји - Б Категорија:Сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду