Хрватско-словеначка сељачка буна је назив за оружани устанак кметова из 1573. године који је букнуо на подручју данашње Хрватске и Словеније. Побуна је трајала дванаест дана до битке код Стубичних Топлица када су је угушиле трупе племића.
Стални упад Османлија крајем 16. века узроковали су осиромашење и економску нестабилност јужних територија Светог римског царства. Како би надокнадили губитке феудални господари стално су наметали нове порезе кметовима. Посебно окрутан према својим кметовима био је племић Фрањо Тахи у Хрватском Загорју. Пошто царски двор у Бечу није одговарао на жалбе кметова, они су престали да плаћају порезе и удружили се са кметовима из суседне Штајерске и Крањске у оружаном устанку против племићког тлачења.
Побуна је готово истовремено избила 18. и 19. јануара 1573. године на великим подручјима Хрватске, Штајерске и Крањске. Програм устанка био је укидање владавине племства, укидање дажбина Католичкој цркви и организовање сељачке владе која би непосредно била одговорна цару. На чело сељачке владе били су изабрани Матија Губец, Иван Пасанац и Иван Могаић. Побуна је убрзо захватила преко 80 властелинстава. Вођа сељачке војске, Илија Грегорић, испочетка је имао успеха у борбама, али се ситуација преокренула покретањем племићких трупа.
Дана 5. фебруара 1573. код Кршког, капетан жумберачких ускока, Јосип Турн, поразио је словеначку кметску војску Николе Купинича, а наредног дана је подбан Гашпар Алапић поразио сељачку војску код Керестинца. Дана 9. фебруара, водила се одлучујућа битка код Стубичких Топлица. Губец и његових 6.000-10.000 устаника пружили су јак отпор, али су после четворочасовне борбе били поражени од боље опремљене војске под вођством Гашпара Алапића.
После пораза последњих сељачких побуњеника, племићи су покренули репресију. Осим 3.000 кметова погинулих у битки, многи заробљеници су били обешени или рашчетворени. Матија Губец је био жив заробљен и после тога одведен у Загреб, где је окрутно погубљен на Марковом тргу 15. фебруара 1573. године. Према легенди, носио је ужарену гвоздену круну на глави, пре него су га рашчетворили.
Позадина Хрватска у 16. веку мини|Остаци Хрватске и Славоније у време највећег турског напредовања (1593) Након угарског пораза у бици на Мохачу 1526, краљевина Угарска и Хрватска (као њен део) биле су захваћене грађанским ратом због борбе за круну између аустријског надвојводе Фердинанда Хабсбуршког (кога је подржало племство Хрватске и Далмације) и ердељског кнеза Јана Запоље (кога је подржала Славонија), који је 1538. окончан поделом Угарске. За то време, Турци су освојили већи део Славоније и Далмације до линије Вировитица-Чазма-Сисак-Скрадин-Слуњ-Оточац-Карлобаг-Стариград. Турска освајања током 15. и 16. века довела су до промена у саставу становништва Хрватске и Славоније: један део бежи у суседне земље, док са турске територије у Босни и Србији долазе пребези; ови пребези постаће основа две војне организације у служби Хабсбуршке монархије: ускока и Војне крајине.
Након губитка Вировитице и Чазме 1552, краљ Фердинанд је образовао Славонску војну крајину (између Драве и Саве), која је 1553. добила сталну крајишку посаду од 2.791 војника о трошку Штајерске и Корушке (са 3 капетаније-Копривничка, Крижевачка и Иванићка) , и Хрватску војну крајину (од Саве до мора) у којој је Крањска издржавала 1.409 најамника (са 5 капетанија - Сињска, Бихаћка (до 1594), Огулинска, Храстовичка (до 1594) и Жумберак). На крањској територији организована је посебна капетанија за жумберачке ускоке. Одбрана Хрватске заснивала се на милитаризованој Хрватској и Славонској војној крајини са плаћеним посадама у градовима (већином састављеним од Немаца) и неплаћеном народном војском крајишника (већином пребега - ускока). 1558. ујединили су се сабори Хрватске и Славоније, подела на две бановине је укинута, а земља се од тада звала Краљевина Хрватска, Далмација и Славонија. У то време борбом против Турака истакли су се банови Никола Зрински (1542—56) и Петар Ердеди (1557—67) и крајишки врховни капетан Иван Ленковић.
Положај кметова у Хрватској Хрватско-словеначка сељачка буна 1573. избила је као последица тешког положаја хрватских и словеначких кметова у каснијем раздобљу феудализма. Племство и свештенство, на које се у борби против Турака и кметова ослањала краљевска власт, уживало је привилегије и сва политичка права, док је сасвим бесправно сељаштво сносило све пореске терете државе и цркве, посебно тешке урбаријалне намете властеле (кулук, тлака). Уз то, сељаштво је највише било изложено пустошењима Турака, па је подносило и знатан терет борбе против њих. Поред кметова, буна је захватила и некадашње племићке општине и племиће који су спали на положај кметова (око Јастребарског и Окића), у Загорју мале племиће и један део грађана и чиновника, а у Штајерској делимично и грађанство.
На хрватском сабору који се састао 12. априла 1584. у Загребу, расправљало се о тешком положају хрватских кметова. Они морају бесплатно обрађивати земље свога властелина и још му давати дио природа свога. Цркви мора плаћати десетину, а жупнику давати лукно. Кметови сваке порезне јединице, зване димњак (fumus) или врата (porta), морају краљу у име ратног пореза, који се зове дика (dica regia), плаћати годишње по 1 угарски форинт (дукат) за издржавање банске војске. За издржавање државних харамија на реци Купи, — те на горским прелазима за одбрану од влашких разбојника, морају плаћати по 2 форинта као димницу (pecuniae fumales). Поврх тога морају кметови доприносити и даће за разне друге потребе краљевине Хрватске, као што су плаће за подбана, протонотара, поджупане, племићке судије и земаљског благајника; набавка оружја и муниције за државне тврђаве и војнике; трошкови за издржавање посланика код краља и на заједничким саборима угарско-хрватским и т. д. Страховите турске провале, које трају од пада Костајнице 1556. године, умањиле су хрватско становништво. Некада је сама крижевачка жупанија, која је на исток сезала до Валпова и Нашица, имала 12.000 димњака. Сада пак »останци« читаве »жалосне краљевине« Хрватске једва броје 3.000 димњака! Преостали кметови морају доприносити бесплатне радове (тј. кулук) за обнову старих и за градњу нових тврђава. Они једва нађу времена, да обраде своје винограде и да засеју поља своја, па и онда нису сигурни, да ће они брати и жети: јер Турци и Власи пустоше све, до чега дођу. Није дакле чудо, што хрватски кметови масовно остављају »биједну своју домовину«, тражећи себи сигурније крајеве у Крањској, Штајерској, Угарској, Аустрији, па чак и у Моравској.
Суседградски рат мини|Суседград-реконструкција. Непосредни повод за буну био је терор барона Фрање Тахија (зета Николе Зрињског, по жени Јелени), који је 1564. куповином постао власник Штатенберка код Птуја и половине властелинства Суседграда и Доње Стубице. Он је настојао да заузме другу половину имања на рачун племића Амброзија Грегоријанца и Уршуле Мекницер-Хенинг, који су због тога повели против њега оружану борбу (између 1565. и 1572), увукавши у њу и своје кметове.
Након неуспеха да се реши Тахија легалним средствима, Уршула се пожалила свом рођаку, подбану Амброзу Грегоријанцу, и наоружала своје кметове: 27. јануара 1565. (док је Тахи био у Пожуну) Уршулине слуге и око 800 наоружаних сељака заузели су тврђаве Суседград и Стубицу готово без отпора (рањен је само каштелан) и протерали Тахијеву породицу у Загреб. Тахи је добио подршку од краља и бана Петра Ердедија (свог зета); након што је Уршула одбила краљеву заповест да пусти Тахија назад у посед, банска војска кренула је да заузме властелинство силом. Бој код Суседграда 3. јула 1565. завршио се тешким поразом банске војске: подбан Амброз Грегоријанец и суседградско-стубички кметови тако су разбили племићку војску, да је оставила на бојишту чак и банску заставу.
Након битке, 25, јула 1565. хрватски Сабор је сменио подбана Амброза и оптужио њега, Уршулу Хенингову и њихове присталице за велеиздају због напада на краљевског намесника, бана; Суседград и Стубица предати су Тахију, а Хенингова половина имања стављена је под принудну управу: најпре самог бана (1565—66), затим краљевске коморе (1566-69. под надзором племића Стјепана Грдака), а затим 1569-72. издата је под закуп самом Тахију.
Тахијева тиранија Завладавши тако целим имањем, Тахи је искористио прилику да се освети свим присталицама Хенинговаца: двојицу ситних племића погубио је без суда (Ивана Сабова и Стјепана из Брдовца), седам кметова је обешено, а већи број је протеран са имања; преосталима је удвостручио обавезе мимо закона, а незаконите дажбине и кулук утеривани су бруталним насиљем. Тахијева насиља позната су из сачуваних тужби комесара Грдака; краљевска комора спровела је против Тахија две истраге, али је његов утицај на двору довео до њихове обуставе; и више: Грдак је отпуштен 1569. и цело имање предато је Тахију на 3 године, на име краљевог дуга од 4.888 форинти за плате краљевских коњаника у Кањижи, где је Тахи био капетан.
Почетком 1571. Хенинговци су купили помиловање и повратак поседа од цара Максимилијана за 10.000 форинти. Након измирења краљевих дугова Тахију, коморска управа поново је уведена крајем 1571. Тахи је похапсио краљеве комесаре, што је довело до побуне кметова против Тахија 24. децембра 1571, који су 21. јуна 1572. заузели замак у Стубици и опсели Суседград. Током буне коморска управа је заједно са побуњеним сељацима у два наврата подносила тужбе против Тахија (које су поднеле депутације кметова у Загребу и у Бечу): у њима се тужило на обешчашћивање сељачких жена и кћери, протеривање сељака са имања, незаконите дажбине, замену новчане ренте натуралном (упола већом), заплену стоке, принудни откуп поквареног властелинског вина, исхрану властелинских паса током гладне године 1569-70. Најзад је краљевска комисија умирила побуњене сељаке и поново увела у посед Уршулу Хенингову 6. августа 1572, након 7 година изгнанства. Међутим, Тахију је призната половина властелинства до решења кметске парнице против њега, уз обећање да неће кажњавати побуњенике. Хрватски Сабор, плашећи се сваког покрета кметова, прогласио је 18. јануара 1573. побуњене сељаке за велеиздајнике и затражио помоћ краљевске војске ради њиховог кажњавања. Због тога је вођство побуне 27. јануара позвало народ на општи устанак.
Хрватска војска Хрватску војску средином 16. века (након 1553) чинила су 4 дела: стајаћа, плаћеничка војска у Војној крајини, под командом Врховног Капетана (нем. оberster Feldhauptman), а од 1569. двојице потпуковника (нем. Oberstlieutnant) (за Хрватску и Славонију) које поставља лично краљ: 4.200 најамника (200 оклопних коњаника-аркебузира, 1.000 немачких и 1.000 домаћих пешака-харамија о трошку краља и сталежа Крањске и Штајерске. Осим тога, сво становништво Војне крајине било је ослобођено феудалних намета и подељено у војводства, која су у случају узбуне давала још 30-40 чета неплаћене народне војске-око 2.000 харамија и 500 хусара. Пешаци крајишке војске називали су се харамијама или ускоцима, и били су већином наоружани ватреним оружјем; од 3.000 харамија у Војној крајини у 16. веку, плаћених пребега (ускока) било је око 1.000, остатак су чинили домаћи људи. банска чета, која је 1573. имала 300 коњаника и 200-300 пешака. феудална војска, тзв. бандерије, коњички одреди бана и појединих великаша. Хрватска је 1492. имала 20 бандерија (по 500 људи) са око 10.000 коњаника. Због турског освајања, средином 16. века Хрватска и Славонија спале су на 1/4 пређашње територије, а становништво се још више смањило због сталних турских упада и одвођења сељака у робље. Тако су бандерије хрватских великаша после 1570. бројале од 10 (старијег кнеза Франкопана) до највише 75 коњаника (кнезова Зрињског и Благајског), а у царској служби на Хрватској крајини служило је мање од 400 коњаника разних хрватских великаша - мање од једне потпуне бандерије из 1492.