мини|300п|десно|Хришћанске школе у Солунском вилајету почетком 1903.
Српска акција у Македонији је скуп активности српске државе и активиста, као и рад српских добровољаца у самом Османском царству са циљем ослобођења и припајања Старе Србије и Македоније матици Србији, од Берлинског конгреса 1878. до ослобођења у Првом балканском рату 1912. године.
Источно питање мини|150п|Абдул Хамид II, турски султан 1876—1909.
Велика политичка криза у којој се нашло Османско царство после изгубљеног рата са Русијом 1877—1878. године и одлука Берлинског конгреса избила је поново крајем 19. века. Источно питање, као проблем одржања Турске у концепту европских држава, било је опет постављено на дневни ред. Турска је запала у унутрашње економске проблеме, раздоре и политичке сукобе бројних и разноврсних фактора, од којих су неки представљали продужење старих, а неки избијање нових тенденција у нагризању и разарању турске управе и централне власти. Поред дотадашњих сукоба на својим спољним границама, Турска се при крају 19. и почетком 20. века нашла, негде мање а негде више, у сукобу и са својим бројним и врло различитим народностима.
Узроци за овај унутрашњи политички конфликт државне управе са својим поданицима били су вишеструки: политичког, друштвеног, економског и верског карактера. На оштрину сукоба утицали су албански аутономистички покрет, узурпација локалних положаја власти од стране појединих албанских и муслиманских феудалних породица, национално политичко деловање суседних балканских држава међу својим сународницима, као и снажно уплитање и политичка агитација великих европских држава међу турским поданицима хришћанске па и исламске конфесије. Утицај су имали и унутрашњи економски проблеми, као што су променљиве и несталне основе турског пореског система и несређени аграрно–правни односи.
мини|150п|Бранислав Нушић, српски конзул у Битољу Немоћ Турске да реши бројне унутрашње проблеме, изукрштане и велике супротности, довела је до дезинтеграције турског државног и друштвено-економског организма. Све је то утицало да поједине европске силе јаче усмере своју пажњу на ово подручје, које ће постати њихов полигон пропагандно-политичког рада, како би у њему најпре учврстиле свој економски и политички положај, а затим и постигле коначан циљ — продор капитала на источно тржиште. За подручја Македоније и Старе Србије прва се почела интересовати Русија која је отворила конзулате у Скопљу, Солуну, Призрену и Косовској Митровици, који су имали велики значај за српски народ, јер су једно време биле једине установе у овим областима од којих су Срби могли да затраже помоћ. У многим случајевима руски конзули су интервенисали у корист Срба код локалних турских власти па и код саме Порте преко свог посланика у Цариграду. Било је примера да су руски конзули у хитним приликама лично интервенисали не чекајући да то учине на уобичајен начин, писмено, дипломатским путем.
Политика Аустроугарске
Аустроугарска је своје претензије према Балкану појачала након војних и дипломатских пораза у Италији 1859. и код Садове у Пруској 1866. године. Она је тежила ка Солуну правцем од Босне и Херцеговине преко Рашке области, Косова и Метохије и Македоније. То је било подручје на коме је она, уз немачку подршку, требало да се надокнади за губитке на западу.
Берлински конгрес јој је дао обилату компензацију, поверивши јој мандат да окупира Босну и Херцеговину и врши контролу над Новопазарским санџаком. Имајући надзор над Санџаком она је спречавала уједињење Србије и Црне Горе и одатле хватала везу са Албанцима на Косову и Метохији и Македонији, код којих је изазивала мржњу према Србима, а уједно их и подстрекивала против турских власти.
мини|лево|250п|Аустроугарска карикатура из периода пред Први светски рат, која приказује руку која смрскава Србина. Текст карикатуре гласи „Србија мора умрети“. У спровођењу ове политике ослањала се на своје конзуле у Турској, официре у успостављеним гарнизонима, на аге и бегове и друге утицајне људе из редова Албанаца и муслиманског становништва, на бројне агенте међу којима је било и Срба, као и на турски корумпирани чиновнички апарат. Пошто се аустроугарски план о продору ка Солуну укрштао са интересима Србије и Црне Горе и њиховим спољнополитичким аспирацијама и вишеструким националним интересима српског народа у Турској, њу је захватала србофобија, која се испољавала у причи о тобожњој великосрпској пропаганди.
Реализацију једног српско–албанског политичког споразума Аустроугарска је сматрала као блажу варијанту обнове српске царевине, тј. уједињење српског народа у Турској са Србијом и Црном Гором. Ширећи дезинформације о наводној окупацији од стране Србије и Црне Горе она је тежила заоштравању односа између Срба и албанског становништва у овим областима. Аустроугарска је највише страховала од утицаја Србије и Црне Горе на Албанце пошто би споразум између вођа албанског народа и Србије и Црне Горе значио крај њене политике у западном делу Балканског полуострва. Њен главни циљ је био у томе да онемогући такав споразум, па је стога неуморно радила на стварању што дубљег јаза између Албанаца и Срба, како оних у турским вилајетима тако и оних у Србији и Црној Гори.
Период Српско-турских ратова мини|200п|Јован Белимарковић
Када су Србија и Црна Гора 1876—1878. године повеле ослободилачке ратове против Турске и код Срба у Старој Србији и Македонији испољило се снажно расположење за коначно ослобођење од вишевековног турског ропства.
Крајем 1877. и почетком 1878. године дошло је до устанка Срба у Кумановској кази. Кумановски устаници су се окупљали на планинама Козјаку и Ђерману очекујући српску војску која се после ослобођења Ниша спуштала ка Врању и Косову и Метохији. Овај устанак је настао из ослободилачке тежње српског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом. На припремању устанка Срба у овим областима највише су радили и помоћ пружали од раније познати национални радници Србије, представници српске војске, а највише чланови Тајног комитета у Нишу, посебно Тодор Станковић, Милош Милојевић, Сава Дечанац, Аксентије Хаџи Арсић, Деспот Баџовић, Коста Шуменковић, Глигорије Чемерикић и др.
мини|250п|лево|Берлински конгрес Терор Албанаца који су бежали пред српском војском је дигао народ кумановског краја на устанак па су почеле фанатичне и немилосрдне борбе. Неколико устаничких изасланика је у селу Ратаје код Врања срело генерала Јована Белимарковића који им је обећао помоћ и оружје. Када се то рашчуло, устаницима су се придружила сва паланачка и кратовска села тако да се на Кумановском пољу окупило преко 4.000 људи чекајући помоћ из Србије.
Препуни горчине и освете, чекали су свој час за борбу, али то очекивање је било узалуд. Из Приштине је стигао бригадни генерал Хафус-паша са регуларним турским трупама а помоћ из Србије није стизала. Како очекивана помоћ из Србије није стизала до већег ширења устанка није могло доћи, јер га није прихватила ни команда српске војске, па се на терену пришло организовању добровољаца, који су илегално прелазили границу и ступали у регуларне јединице српске војске и добровољачке јединице.
Наступајући према Косову и Метохији из три правца (Ибарски корпус од Рашке долином Ибра ка Рогозни и Бањској, Моравски и Топлички корпус Топлицом ка пределима горњег Лаба, а Шумадијски корпус долином Јужне Мораве кончуљском комуникацијом ка Гњилану, Липљану и Приштини) српска војска је ослободила велики део ове области и фебруара 1878. године примакла се Приштини.
Даље ратне операције заустављене су примирјем у Једрену и мировним споразумом у Сан Стефану између Руске Империје и Османске империје 3. мартаа 1878. године. Одредбама овог мира, рађеног по диктату Русије, предвиђено је територијално проширење за Црну Гору, извесне исправке граница за Србију и стварање Велике Бугарске, која би осим Албаније, обухватала готово читаву територију европске Турске.
мини|200п|Границе балканских држава 1878. године Иако је разграничењем у Сан Стефану Србија добила један део територије Косова и Метохије који је њена војска била ослободила у Другом српско-турском рату 1877—1878. године ово примирје и мир били су штетни по Србију јер је њима онемогућено ослобођење Старе Србије и Македоније од Турске. Овим мировним уговором један део ослобођених територија припао је Великој Бугарској, а један део задржан у саставу Османског царства. Пошто великим силама нису одговарале одредбе Санстефанског мира, на конгресу у Берлину, који је одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године, дошло је до ревизије тих одлука и тако један део територија које је Србија добила овим уговором поново је враћен у састав Османског царства.
Главни иницијатор ревизије Санстефанског мировног уговора и одржавања Берлинског конгреса била је Аустроугарска. Она је била највећи противник ширења Србије и Црне Горе и њиховог уједињења. Залагала се да области Стара Србија и Македонија остану и дање у поседу Турске, како би Србија и Црна Гора биле што више раздвојене, а и да би себи омогућила лакши продор према Солуну и везу са Албанцима, код којих је настојала да учврсти свој утицај.
Новим разграничењем Србија је добила Пиротски, Нишки, Топлички и Врањски округ, а изгубила крајеве на Косову и Метохији, долину Лаба са Подујевом као и део Ибарске долине између Копаоника и Рогозне, одакле су се морале повући српска војска и новоуспостављена администрација и цивилна управа. Тако су одлукама Берлинског конгреса Македонија, као и највећи део области Старе Србије, и даље остали у саставу Османског царства. На тај начин анулиран је труд, људске жртве, патње и страдања која су народ ових области и српска војска поднели у току српско-турског рата 1876—1878. године.
Вољом великих сила, превасходно Аустроугарске, српски народ у Старој Србији и Македонији морао је испаштати под османском влашћу још пуне три и по деценије. У Македонији је стање било најтеже јер је у њој превагу добио Бугарски егзархат који је основан султановим ферманом од 21. марта 1870. године (термин „егзархат“ означава давање верске самосталности једном народу унутар једне патријаршије, у овом случају Цариградске, што је у условима теократске Турске значило признање права Бугарима на пуну верску и просветну самосталност на европским територијама Османске империје).
Бугарски егзархат мини|200п|Етничка карта Македоније, Васил К'нчов — служб. Бугарске егзархије
Приликом оснивања бугарског егзархата било је утврђено да свака православна епархија у којој се на то одлуче две трећине верника може приступити бугарској цркви. Како је она већ по језику и саставу била сроднија македонским сељачким масама него грчка црква са службом на грчком језику, то је Егзархат већ од почетка почео снажно напредовати.
Егзархат је омогућио Бугарима да отпочну широку акцију на бугаризацији српског живља. Ова акција је у почетку била прикривена, заогрнута плаштом словенства, али је временом исказивала све јасније великобугарски шовинизам. Њени почетни успеси заснивали су се и на омражености патријаршијског (грчког) свештенства међу словенским живљем, тако да је број егзархиста убрзо превазишао број патријаршиста (припадника Цариградске патријаршије). Порта је одобрила устоличење бугарских владика у Скопљу и Охриду 1890. године.
мини|200п|десно|Бугарска гимназија, Солун, 1888/1889.