Српско средњовековно кривично право, по својим општим карактеристикама, засновано је на старим српским обичајима и обичајном праву, а трпело је и велики утицај Византије, где су се у одређеним сегментима кривичног права мењале казне за почињена кривична дела. Најважнији зборници везани за кривично право у средњем веку су Законоправило Светог Саве (из 1219. године) и Душанов законик (из 1349. и допуњен 1354. године).

Карактеристике

Обичаји: у то време представљали су један од најзначајнијих извора права, док у данашње време, обичаји нису извор права, али представљају полазну основу приликом доношења закона. Душанов законик садржи велики број норми, које воде порекло из најстаријег српског обичајног права. Партикуларност: у Србији тог времена је слабије изражена, због јаке централне власти, док је на западу паратикуларст последица доласка на власт снажних великаша готово осамостаљених области. Несистематичност: материја кривичног права не налази се у једном, већ у више аката, повеља, међународних уговора и сл. чак и са доношењем Душановог законика поједина кривична дела се уређују обичајним правом. Јак утицај религије: дефинисана су нека кривична дела, која имају основу у неком црквеном учењу, нпр вештичарење Строге казне: међу које спадају телесна и смртна казна, а примењује се и новчана накнада, коју је плаћала породица оштећеног. Колективна одговорност: преовлађивала је у раном периоду (за нека кривична дела, одговорност је сносила „кућа“, коју чине сви укућани). Касније, са доношењем Душановог законика више се користи индивидуална кривична одговорност, коју сноси појединац. Индивидуална кривична одговорност се примењује и данас.

У старом српском праву крвна освета се није примењивала, али је оставила веома снажан утицај у историји кривичног права, што се види и по бројним институтима као што је (нужна одбрана), која је представљала разлог због ког се искључивало од противправности кривичног дела. Нужна одбрана је врста неопходне одбране како би се умањио и одбио противправни напад. Пример таквог чина се види у Законоправилу како се наводи да није кажњиво убити нападача који би својим нападом угрожавао живот нападнутог.

У средњем веку сталешке разлике су имале веома важан утицај у процесу утврђивања кривичне одговорности. Повеље из 13. и 14. века су успеле да приложе значајан број података о различитим казнама за исто кривично дело, у зависности од тога ком је сталежу припадао учинилац тог дела, да ли властеосоком или себарском сталежу. Из Скраћене синтагме су у српску средину могли јавити разни случајеви невере: издаја, прелазак у непријатељску војску, акти против владара и државе.

Византијско кривично право десно|мини|200п|<center>Corpus Iuris Civilis

За разлику од западног дела Римског царства, на територији Византије, римско право и Јустинијанова кодификација били су присутни без прекида и тек незнатно су се прилагођавали развоју феудалних односа и утицају хришћанства. Иако су временом слабили њена војна и политичка моћ, византијска култура и њена права нису посустајали.

На територији Византије населила су се словенска племена, наслеђујући тековине римско-византијске културе и права, за шта је важну улогу имао и начин на који су се власти понашале према новопридошлим варварима. Из тог разлога, прилагођени византијски закон сматран је и „словенским“ законом, јер добар део његових одредби садржи обичајно право словенских племена настањених на византијском простору, у жељи да, са једне стране византијска држава афирмише своју суверену власт над Словенима, а са друге стране да испоштује њихову традицију и обичајно право.

Често се поставља питање порекла бруталних казни у византијском праву. Неки аутори сматрају да је увођење бруталности у византијско право последица словенског утицаја. Одговор краља Милутина дубровачком Сенату из 1308. године, који предлаже смртну казну за Србе који би убили Дубровчанина, што краљ одбија и остаје при томе да је довољно да се настави са старим обичајем плаћања „вражде“, довољан је доказ о потврди примене композиције у Србији у том периоду.

Кривично право у Законоправилу Светог Саве десно|мини|200п|<center>Законоправило светог Саве, Иловички препис из 1262.

Свети Сава је Законоправило начинио користећи зборнике црквеног и световног права: Новеле Алексија Комнина, цара Јустинијана, Зборник Јована Схоластика, Прохирон, Синопсис Стефана Ефеског, Аристинове коментаре, коментаре Јована Зонаре, Мојсијев закон, Посланице светих апостола и друге.

Он је 1212. године сачинио Законоправило са циљем да удовољи потребе српске цркве и српске феудалне државе. Истовремено, Законоправило се сматра једним од најстаријих уставних докумената у свету и представља зборник црквених и правних прописа. Важно је истаћи да је то и најзначајнија књига код Срба након Библије.

Усвојен је на сабору у манастиру Жича 1221. године, као највиши црквени и државни правни акт. Познато је да су канони Цркве регулисали живот поданика. Савина материја се у великој мери односила на област коју данас сврставамо под назив - грађанско право.

Законоправило или Крмчија је уређивала велику област друштвених односа како црквених, тако и грађанских. Захваљујући Савиној верзији Номоканона, Црква и држава у Рашкој су постале равноправне, тако што то су се избацили византијски текстови (Еклога, Епанагога и коментари Балсамона из 12. века) који подређују положај цркве у односу на државу.

Са намером да спречи употребу словенских апокрифа, Сава је у Номоканону унео Атанасијев попис канонских књига. Део Законоправила који се односио на црквено право налазе се у: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на грађанско право сачињавали су: Изводи из Јустинијанових Новела (око 550), правни зборник који је састављен од стране Јована Схоластика, Collectio tripartitia, збирка закона из периода Јустинијановог законодавства и Прохирион из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права.

Рецепцијом римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације. У 13. веку Законоправило је пренето у Бугарску, а потом у Русију. Штампано је у Москви 1650. и 1653. године. Од 17. века Срби се служе Савиним Законоправилом у руским штампаним издањима. Назив Крмчија, води пореко од Руса, који указује да се Номоканоном крмари црквени брод.

Законоправило је било састављено од 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 глава световног права. Оно не представља само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, већ садржи и тумачења Светог Саве. Сава је у Законоправило унео и бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва. У њему је наглашен складан однос између духовне и световне власти.

Касније је Законоправило послужило као основа законодавству српских владара, укључујући и Душанов законик. Кривично право је област у Законоправилу, коме је посвећено највише места. До тада, сва бројна кривична дела и казне нису били регулисани никаквим законима. Утицај Византије је велики, али нашло се места и обичајном праву, у случајевима када су византијски начини кажњавања били исувише строги и неправедн Сачувано је више преписа Савиног Законоправила: Иловички препис је настао 1262. године у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, данашњи манастир Светих Арханђела Писан је на прегаменту и има 398 листова. Чува се у библиотеци Академије Наука у Загребу. Рашки препис је настао 1305. године у Петровој цркви у Расу. Писан је на пергаменту и има 427 листова. Чува се у Историјском музеју у Москви. Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани. Пчињски препис је настао око 1370. године. Писан је на хартији, у кожном је повезу и има 305 листова. Чува се у Српској академији наука и уметности у Београду. Морачки препис је настао око 1615. године. Писан је на хартији и има 347 листова. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Најстарији сачувани препис, такозвани Иловички препис – настао је 1262. године и налази се у Хрватској академији знаности и умјетности, некадашњој Југословенској академији знаности и умјетности, а према појединим мишљењима историчара, чак и хрватских, њега је тамо однео Анте Павелић. Овај препис настао је у манастиру Светог Арханђела Михаила на Михољској Превлаци. Писан је на прегаменту и има 398 листова. Телесне казне су преузете из Византије попут шибања, одсецања ушију, ослепљивања, смуђење косе и браде. Ови начини ће се задржати до Душановог доба, али и касније, понеки чак и до Првог српског устанка 1804. Примењивала се композиција материјалне накнаде штете. Духовна казна односила се на прогонство из цркве и забрана одређеним лицима да неко време долазе на службу.

Законоправило детаљно уређује кривично дело крађе.

- Онај ко би у току ноћи нешто украо из цркве, био би кажњен смртно, а казна би се извршавала бацањем зверима у јаму.

- За дневну крађу из цркве слало се на доживотну казну копања златне руде.

- Крађе из „великих цркава“ кажњавани су одсецањем главе мачем. Остале крађе се разликују у зависности од тога да ли је откривена или није. Уколико јесте, лопов који буде ухваћен од било ког лица, истог тог дана са украденим пленом, казна у том случају износи четвороструку вредност украдене ствари. Затим, неоткривена крађа је уколико лопов сакрије украдено и без плена у рукама буде ухваћен, тада је казна двострука вредност украдене ствари. Крађа из гробова и са гробова предвиђала је имовинску казну од 100 или 200 перпера, или колико суд одреди. У случају откопавања гробова са оружјем, тако да се покојник не дира кривци су се слали на копање златне руде, док би у супротном случају да се покојник дирао казна била одсецање главе са мачем. Казне за враџбине и магију нису предвиђале право на жалбу другом суду, већ би свако ко би их пронашао, могао убити на лицу места. Ово представља правни трансплант из Мојсијевог закона:

: „Пророк и сањач који натера друге људе да се одметну од праве вере биће погубљен. Уколико то буде неко близак, као брат, сестра, жена или неко други дозвољена је самопомоћ-каменовање. Уколико се цео град бави врачањем и магијама, да се спали и сви људи и стока мачем побију.“

Одредбе које се односе на тучу:

: „Ако се људи туку, па уколико један од њих удари трудну жену тако да она изгуби дете, али не умре, казна ће бити новчана, а уколико изгуби дете и умре, казниће се по принципу талиона — Око за око, зуб за зуб.“

Одредбе које се односе на робове:

: „Роб-Јеврејин може да служи највише шест година, а седме мора бити пуштен, без откупа!“ — Ова одредба се у Србији није примењавала доследно, јер робови су се најчешће продавани и по неколико пута између различитих господара.

: „Ако је човек пао у ропство заједно са женом, обоје ће бити слободни након 6 година.“

Одредбе о убиству: ,,ко удари човека и он умре кажњавало се погубљењем" ,,ко удари мајку и оца кажњавао се погубљењем"

Одредбе које се односе на штету коју начини животиња: „ако во убоде човека или жену, те они умру, во да се каменује, а господар вола да се ослободи". „ако је господар вола знао да је његов во бодач и није га чувао како треба, одговараће по принципу објективне одговорности: биће каменован заједно са волом." „ако роб погине, власник ни у једном случају није одговоран (у овом случају увиђа се правна неједнакост".

Кривично право у Душановом законику

десно|мини|350п|<center>Душанов законик, Призренски препис из 15. века.