Сер Бредли Марк Вигинс, CBE (; Гент, 28. април 1980) бивши је британски професионални бициклиста у периоду од 2001. до 2016, који се такмичио у друмском и бициклизму на писти. Освојио је Тур де Франс 2012, двапут Критеријум ди Дофине и по једанпут Париз—Ницу и Тур де Романди.
Каријеру је почео на писти, а касније је почео да се такмичи у друмском бициклизму. На Свјетском првенству на писти, освојио је златне медаље у три дисциплине — дохватна вожња екипно, дохватна вожња индивидуално и медисон, док је на Свјетском првенству у друмском бициклизму, освојио златну медаљу у вожњи на хронометар. На Олимпијским играма, освојио је златну медаљу у дохватној вожњи индивидуално и екипно, као и у вожњи на хронометар. Освојио је златну медаљу на четири издања Игара заредом, од 2004. до 2016, док је освојио такође бронзу на Играма 2000. Најуспјешнији је британски олимпијац, са осам освојених медаља. Такође, једини је возач који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма и Свјетском првенству и у друмском и у бициклизму на писти. Највећи успјех остварио је 2012, када је освојио Тур де Франс, поставши тако први британски побједник Тура. Исте сезоне, освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар на Олимпијским играма, поставши први возач у историји који је освојио Тур де Франс и златну медаљу на Олимпијским играма исте године. Током и након завршетка каријере, суочавао се са оптужбама да је користио рупе у анти допинг правилима у бициклизму како би користио лијекове који побољшавају перформансе.
Вигинс је рођен у Генту, у Белгији, отац му је бивши аустралијски бициклиста — Гери Вигинс, док му је мајка Британка. Његови родитељи преселили су се у Лондон када је он имао двије године. У бициклизму на писти такмичио се од почетка каријере до 2008, а у периоду од 2000. до 2008. освојио је десет медаља на Свјетском првенству у бициклизму на писти, од чега шест златних: три у дохватној вожњи индивидуално, двије у дохватној вожњи екипно и једну у медисону. Прву медаљу на Олимпијским играма освојио је на свом првом учешћу, бронзу у дохватној вожњи екипно на Играма 2000. у Сиднеју, након чега је на Играма 2004. освојио три медаље, укључујући и прву златну медаљу, у дохватној вожњи индивидуално. На Играма 2008. освојио је двије златне медаље, у дохватној вожњи екипно и индивидуално.
На друму, професионалну каријеру почео је 2001, али се потпуно фокусирао на трке у друмском бициклизму од 2008. Истакао се као добар хронометраш и ол араунд возач, а први велики успјех остварио је 2009, када је Тур де Франс завршио на четвртом мјесту. Касније му је додијељено треће мјесто, јер су поништени резултати Ленсу Армстронгу, који је првобитно завршио на трећем мјесту. Године 2010. потписао је за новоосновани британски тим Скај, а 2011. освојио је прву велику трку — Критеријум ди Дофине, након чега је био лидер на Тур де Франсу, али је морао да напусти трку због пада. Вуелта а Еспању завршио је на трећем мјесту, али му је накнадно додијељено друго мјесто, иза Криса Фрума јер је првобитни побједник — Хуан Хосе Кобо био позитиван на допинг и побједа му је одузета. Године 2012, освојио је Париз—Ницу, Тур де Романди и Критеријум ди Дофине, након чега је освојио Тур де Франс, уз двије етапне побједе, на два хронометра, поставши тако први британски побједник Тура. Недуго након Тур де Франса, освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар на Олимпијским играма. Године 2014, освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар на Свјетском првенству по први пут, након чега се вратио вожњи на писти и учествовао је на Играма Комонвелта 2014. Године 2015. поставио је нови рекорд на сат времена, одвезавши 54,526 km за сат времена. Исте године је основао сопствени бициклистички тим. Године 2016, освојио златну медаљу на Свјетском првенству у медисону и златну медаљу у дохватној вожњи екипно на Олимпијским играма. На дан 28. децембра 2016. године, завршио је каријеру.
Добио је награду Командир Реда Британске империје — CBE 2009. Након успјеха које је остварио 2012, добио је бројна друга признања и награде: награду Вело д’Ор за бициклисту године, награду за Би-Би-Си спортисту године, као и награду витешког реда у склопу награда за Нову годину 2013.
На дан 5. марта 2018, Заједнички одбор за дигитализацију, културу, медије и спорт, објавио је извјештај под називом „Борећи се против допинга у спорту“, у којем се наводи да је тим Скај користио забрањени кортикостероид — Триамцинолон, током 2012, како би припремили Вигинса и друге возаче за Тур де Франс. Наведено је да није коришћен за медицинске потребе, већ како би побољшали његову снагу и издржљивост пред трку. Вигинс и тим Скај су одбацили оптужбе, а UCI није предузео никакву акцију.
Дјетињство и јуниорска каријера
Вигинс је рођен у Генту, у Белгији, син је бившег Аустралијског бициклисте Грега Вигинса и Британке Линде. Када је Вигинс имао две године, отац га је напустио, а он се са мајком преселио у Лондон.
Као мали играо је фудбал и навијао је за Арсенал, а био је у проби у Вест Хему. Љубав према бициклизму осетио је када је гледао финале Олимпијских игара на траци 1992. године. Исте године, Вигинс је са својих 12 година, учествовао на својој првој трци, у Лондону. Касније исте године, повриједио се и добио је 1 700 фунти одштете, што је искористио да купи тркачки бицикл.
Вигинс је освојио јуниорско национално првенство на траци 1996. године, а 1997. године, био је једини Британац на светском јуниорском првенству на траци.
Године 1998. освојио је јуниорско национално првенство и светско првенство на траци, а освајањем петог места 1999. године, обезбедио је учешће на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју, где је освојио бронзу у тимском такмичењу.
Професионална каријера Почетак каријере
Године 2001. потписао је за британски професионални тим Линда, који се брзо угасио, након чега је возио за британски национални тим, са којим осваја трку Мајорке и Флеча де Суд. У септембру је сломио бицикл, а две недеље касније, учествовао је на светском првенству у велодрому и освојио је сребро у тимској конкуренцији.
Године 2002. потписао је за француски тим, Франсес де Жу (). На играма Коменвола у Манчестеру освојио је сребрну медаљу индивидуално, изгубио је од сувозача, Аустралијанца Бредлија Мекгија. Сребрну медаљу освојио је и екипно, Британија је изгубила од Аустралије. На светском првенству у Копенхагену освојио је пето место индивидуално, а треће екипно. Вигинс је био фрустриран због петог места и био је разочаран својом будућношћу у Франсес де Жуу. Крајем године, ментор му је постао бивши британски бициклиста Крис Бордман.
Свој први гранд тур возио је 2003. године, и то Ђиро д’Италију. На етапи 18, дошао је после временске рампе, са још 53 возача и дисквалификован је. Касније тог лета, возио је светско првенство на траци, у Штутгарту и освојио га је. У финалу је победио Аустралијанца Лука Робертса, за 0.736 секунди. То му је била прва светска титула. Екипно је освојио сребро, опет је Аустралија била боља и поставили су нови светски рекорд. У септембру је прву етапу на Туру Авенир, а у новембру је освојио такмичење на траци, Шест дана Гента, у пару са Метјуом Гилмором.
По савету Криса Бордмана, 2004. је прешао у француски Креди Агрикол, где се спремао за Олимпијске игре у Атини. Први део сезоне мучио се са болешћу и слабом формом, али се опоравио и квалификовао се за индивидуално такмичење у времену олимпијског рекорда, 4 минута и 15 секунди. У финалу, победио је Мекгија за 4 секунде и освојио је злато. У екипном такмичењу освојио је сребро, опет су Британци завршили иза Аустралије. Освојио је бронзу у медисону и постао први британски спортиста који је освојио три медаље на Олимпијским играма још од Олимпијских игара 1964. у Токију.
2005—2007. Почетком 2005. изјавио је да хоће да се такмичи у друмском бициклизму и у априлу је освојио хронометар на другој етапи трке Сиркуит де Лорен. У септембру је остварио прву победу након 2001. године, победио је на осмој етапи Тура Авенир. На циљ је дошао са сувозачем Солом Рејсином, три минута испред Стива Камингса. Возио је и Ђиро д’Италију, завршио је на 123 месту. Исте године је освојио седмо место на светском првенству у вожњи на хронометар, минут и по иза победника Мајкла Роџерса.
Године 2006. је прешао у Кофидис и возио је први Тур де Франс и завршио га је на 121 месту.
У марту 2007. се вратио велодромском бициклизму, на светском првенству у Палма де Мајорци. За индивидуално такмичење квалификивао се са другим најбољим личним временом, након оног са Олимпијских игара 2004. У финалу је победио Немца Роберта Барка и освојио је злато. Злато је освојио и у екипном такмичењу, победили су Украјину у финалу. У медисону, са Робом Хајлесом, завршио је на 13 месту.
На друму, освојио је етапу на трци Четири дана Данкека и пролог на Критеријуму Дофине. На Тур де Франсу, освојио је четврто место на прологу, а затим је напао на шестој етапи. Био је напред 190 km и ухватили су га на 7 km до циља и добио је награду за најагресивнијег возача на тој етапи. Екипа Кофидиса је напустила Тур на етапи 16, након што је Кристијан Морени пао на допинг тесту. Вигинса и његове сувозаче је испитивала полиција и претресали су им собе у хотелу. Вигинс је у изјави говорио против допингаша и бацио је дрес Кофидиса изјавивши да више неће возити за тим. Упркос томе, наставио је да вози за Кофидис и у августу је победио на хронометру на Туру Шарентенс. У септембру, са сувозачем Мајклом Елијзеном, освојио је хронометар два возача, на 53 km. Сезону је завршио наступајући на светском првенству у Штутгарту за Велику Британију. У вожњи на хронометар завршио је десети, два минута иза победника Фабијана Канчеларе. Вигинс је био разочаран тиме, јер је очекивао место на подијуму.
У септембру потписао је за тим Т:мобиле (касније Телеком, ХТЦ), где му се придружио Марк Кевендиш, са којим је склопио партнерство за медисон још док је био у Кофидису. Једини наступ за Т:мобиле тим на велодрому, забележио је на светском купу 2007–2008, у децембру, где је освојио злато индивидуално и сребро у медисону са Кевендишем.
2008. Вигинсов фокус за 2008. била су велодромска такмичења на Олимпијским играма у Пекингу. Одлучио је да не вози Тур де Франс, а у фебруару је отишао у САД да би тренирао. Возио је Тур Калифорније и изгубио је на прологу од Канчеларе. У марту учествовао је на светском првенству у велодрому, које је одржано у Манчестеру и освојио је индивидуално такмичење трећи пут. Освојио је и екипно са Британијом, поставивши нови светски рекорд. У медисону, партнер је требало да му буде Хајлес, али је пао на допинг тесту и био је кажњен са две недеље забране вожње, заменио га је Кевендиш. Вигинс и Кевендиш су били у заостатку након пола, а на 35 кругова до краја, Вигинс је напао и освојили су злато.
Возио је Ђиро д’Италију и Тур Романдије, као припрему за Олимпијске игре. На Ђиру, био је дел лид аута за Кевендиша, који је освојио две етапе. На хронометру на задњој етапи завршио је четврти и Ђиро је завршио на 134 месту, три сата иза победника Алберта Контадора.
Олимпијске игре почео је одбраном на индивидуалном такмичењу, где је срушио сопствени олимпијски рекорд у квалификацијама, завршивши за четири минута и 15.031 секунди. У финалу је победио Хајдена Руслена са Новог Зеланда и постао је први који је одбранио злато на индивидуалном такмичењу. Био је члан британског тима на екипном такмичењу, где су двапут рушили светски рекорд и освојили су злато. Био је фаворит и у медисону, са Кевендишем, јер су били актуелни светски шампиони, али су завршили девети на Олимпијским играма. Кевендиш је оптужио Вигинса да није дао све од себе.
У септембру, Вигинс се придружио америчком тиму Гармин Слипстрим за 2009. сезону. У децембру је био девети на бибисијевом избору за спортску личност године.
2009.