Гатчина () град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у западном делу Лењинградске области, и административно припада Гатчињском рејону, чији је уједно и административни центар.
Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 96.334 становника, што Гатчину чини највећим градом у Лењинградској области. Административни статус града има још од 1796. године. Градска територија обухвата подручје површине 28,75 km².
Гатчина је један од најважнијих индустријских, научних, културних и образовних центара Лењинградске области, а историјско средиште града налази се на Унесковој листи светске баштине (Гатчињски музеј на отвореном и Гатчињски дворац). Од априла 2015. град Гатчина носи титуларно признање „Град војничке славе”.
Етимологија мини|лево|250п|На руској карти из 1913. насеље је означено као Гатчино На месту савременог града налазило се село Хотчино, које се у писаним изворима први пут помиње у Новгородским катастарским списима из 1500. године. У шведским катастарским списима, који се односе на Ижорске земље у периоду 1618—1623, село се помиње под именом -{Hotzino by}-.Новгородские писцовые книги, т. 3, Переписная оброчная книга Водской пятины 1500 года, первая половина, СПб, типография В. Безобразова и Комп, 1868 г. pp. 683Йордебокер Писцовые книги Ижорской земли. Том 1. Годы 1618—1623. pp. 116 Постоје две верзије о преклу имена тог села. По првој верзији, топоним представља скраћену верзију староруских личних имена Хотчен, Хотимир, Хотен, Хотчена и Хотина, па отуда Хотчино, док је по другој верзији корен имена у старофинској речи хатша која означава место где је шума спаљена да би се ослободио простор за испашу стоке. Према легенди, у давна времена, на месту данашњег града се налазило светилиште посвећено паганској богињи Хочени, по којој је касније и само насеље добило име Хотчино („Хотченино насеље”).
О пореклу имена топонима Гатчина постоји неколико верзија. Најзначајније верзије су она по којој је име топонима изведено од речи гат (, пут који пролази преко мочваре и блата, а по њему су наслагани балвани) и чинаја (, важно и чврсто), односно од немачког термина -{Hat Schöne}-, који означава лепоту, лепотицу (алудирајући на лепоте подручја), а који је први употребио руски песник Василиј Рубан.
Средином XVII века, немо Х из имена села Хотчино је замењено звонким Г, и самим тим је насеље добило ново име Готчино, а савремену форму имена, насеље добија неколико деценија касније (иако се стара верзија имена паралелно користила готово до почетка 20. века). Тако је императорка Катарина Велика 1793. године доделила „мизу Гатчино са тамошњим дворцем” свом најстаријем сину и наследнику, Павлу Петровичу.Н. А. Синдаловский «Легенды и мифы пригородов Санкт-Петербурга». На неким старијим картама постоји и верзија без слова Т у топониму, па се тако на карти Санктпетербуршке губерније из 1770. помиње село Гачино у оквиру мизе Гачињске.
Године 1923. град је преименован у Троцк, у част совјетског политичара и револуционара Лава Троцког. Након што је Троцки 1929. године протеран из Совјетског Савеза, Троцк је преименован у Красногвардејск ().
Током трајања немачке окупације у Другом светском рату град је носио име Линдеманштат (), у част главнокомандујућег 18. армије Вермахта, генерала Георга Линдемана. Совјетске власти никада нису признале легитимитетн немачког преименовања града, а након ослобођења, Президијум Врховног совјета Совјетског Савеза је, одлуком од 23. јануара 1944. године, граду вратио историјско име Гатчина.
Географија Град Гатчина налази се на северозападу европског дела Руске Федерације, односно у западном делу Лењинградске области. Град је смештен у источним периферним деловима Ижорског побрђа и карактерише га благо заталасан рељеф са ког се местимично издижу изолована моренска брда, са максималним надморским висинама до 100 m. Геолошку основу подручја чине стене ордовицијумске старости, док је површински рељеф настао као последица глацијалног процеса. Подручје се налази у подзони јужне тајге.
Градска територија обухвата подручје површине 28,57 km², а у садашњим границама градска општина се налази од 1997. године. Градска територија се пружа у смеру запад-исток дужином од 6,5 km, односно у смеру север-југ до 7 km. Град Санкт Петербург налази се на свега 46 km северније, док је у истом смеру и обала Финског залива (удаљена око 30 km).
Кроз северне делове града протиче река Ижора (лева притока Неве), те њене притоке Гатчинка и Пиљчаја. Град је познат по својим језерима, углавном вештачког карактера, а најпознатија су Бело, Црно, Сребрно, Фиљкино и Колпанско. Ови хидролошки објекти су и значајни за водоснабдевање града, и дају готово трећину градских потреба за пијаћом и техничком водом (остатак се намирива из подземних извора).
Клима Гатчина се налази у зони умереноконтиненталне климе, а због близине и отворености Финском заливу, подручје је под јаким утицајима маритимних ваздушних маса. Зиме су релативно благе, са просечним температурама најхладнијег месеца јануара од −8 -{°C}-, док су лета неретко и прохладна са јулским просеком температура ваздуха од око +17 °C. Просечна годишња сума падавина на подручју града је између 650 и 700 милиметара, преовладавају јужни и западни ветрови (просечне брзине 2,9 м/с). У пролеће и током лета јављају се „беле ноћи”.
Екологија мини|десно|250п|Детаљ из пејзажног парка Зверинец (гледано са моста преко Гатчињке) Концентрације аеросоли и штетних агенаса у ваздуху Гатчине двоструко су више од нормалних вредности, а главни загађивачи су индустријска постројења, енеергетски објекти и аутомобилски издувни гасови. Вода у градском водоводу садржи повећане концентрације железа, а велики загађивачи подземних и надземних вода су отпадне индустријске воде и воде из канализационог система.
Град се налази на територији са повећаном концентрацијом радиоактивног елемента радона, а у непосредној близини је Петербуршки институт за нуклеарну физику,Званичан сајт Петербуршког института за нуклеарну физику у оквиру ког су активна два нуклеарна реактора, истраживачке лабораторије и одлагалишта радиоактивног отпада. У оквиру института налази се и научно-истраживачки комплекс и лабораторија за проучавање својстава радона.
На еколошку слику града и квалитет животне средине позитиво утичу бројни паркови који се налазе, како у самом граду, тако и у непосредној околини. Један од најпознатијих градских паркова је Зверинец, који се због свог јединственог екосистема често назива и Гатчињском пољаном чудеса. Овај пејзажни парк налази се потенцијални је кандидат за уврштавање на листу заштићених природних подручја у категорији споменика природе од локалног значаја. Неке од ретких биљних врста које обитавају на подручју парка су Valeriana dioica, Carex davalliana (уврштена у Црвену књигу Русије), Carex umbrosa, (уврштена у Црвену књигу Русије), Colchicum autumnale, (уврштена у Црвену књигу Русије), Sesleria caerulea и друге.
Временска зона лево|150px Град Гатчина се, баш као и цела Лењинградска област налази у временској зони која се по међународним стандардима за мерење времена означава као Московско време, односно -{Moscow Time Zone (MSK/MSD)}-. У односу на координисано универзално време Московско време има вредност од UTC+3.
Историја мини|лево|250п| Император Павле I Петрович сматра се оснивачем града Гатчине Иако најранији археолошки докази о постојању насеља на подручју савремене Гатчине датирају из XIII века, први писани документи везани за насеље на том подручју датирају из 1500. године, и односе се на један новгородски катастарски документ у којем се помиње „село Хотчино уз језеро Хотчинско”.
Током наредних неколико векова, цело подручје је константно било местом територијалних спорова између руских и шведских владара. Сходно одредбама Столбовског мировног уговора из 1617. године, село Хотчино и територија око њега прелазе у састав Краљевине Шведске, а од 1624. селом владају племићи из династије Оксенштерн. На самом почетку Великог северног рата, током 1702—1703. године, цело подручје поново улази у састав руске државе, а привредни и стратешки значај подручја порастао је након оснивања нове престонице Санкт Петербурга, на свега четрдесетак километара северније од села.
У периоду између 1712. и 1714. године имање око Гатчине и 23 околна села додељено је царевни Наталији Алексејевној, рођеној сестри цара Петра Великог. Након принцезине смрти, 1716. године, имање је у наредних неколико деценија мењало управнике, да би га на послетку, 1765. године, императорка Катарина Велика претворила у власништво краљевске породице. Исте године Императорка је имање доделила свом миљенику, генералу Григорију Орлову, као знак захвалности за подршку током преврата од 9. јула 1762. године.
мини|250п|Гатчињски дворац на акварелу из XVIII века мини|десно|250п|Чесмењска галерија у дворцу (акварел из 1877)
У лето 1766. Орлов је наредио градњу новог дворца који је требало да буде окружен огромним парком пејзажног (енглеског) типа, а по архитектонском решењу италијанског архитекте Антонија Риналдија. Гатчињски дворац убрзо је постао значајно окупљалиште најмоћнијих људи у земљи. После Орловљеве смрти 1783. године, Катарина -{II}- је откупила имање и поклонила га свом сину, и будућем императору Павлу -{I}-. За главног архитекту именован је Италијан Винченцо Брена, по чијим пројектима су саграђени бројни парковски комплекси у околини, а 1795. године извршена и свеобухватна реконструкција дворца. У вези са боравком Павла -{I}- у Гатчињском дворцу, је и формирање посебног војничког одреда, такозване Гатчињске војске (), специјалне војне јединице задужене искључиво за књажеву, а касније императорову сигурност.
Након што је 6. новембра 1796. Павле I крунисан за императора, већ 11. новембра нови руски владар је донео указ којим се дотадашње имање Гатчина преображава у царски град Гатчину(). Новоосновани град се састојао од неколико територијално раздвојених насеља и имања, а према подацима из 1797. године, у граду је постојало 237 домаћинстава. Град је убрзано почео да се развија и већ 1798. године поплочана је главна градска улица, саграђена је канализација и постављено 600 уличних светиљки. Током наредних неколико година са радом је почела и мања текстилна фабрика, те фабрика за израду порцелана.
Крајем XVIII века Гатчина постаје седиштем истоименог округа, док је у периоду између 1797—1799. године, а по пројекту архитекте Николаја Љвова, саграђен Приоратски дворац, грађевина која је убрзо постала једним од најважнијих градских симбола Гатчине. Први званични градски грб усвојен је одлуком Павла -{I}- од 13. децембра 1800. године.
Гатчина током XIX и почетком XX века мини|десно|250п|План Гатчине из 1915. године Након убиства императора Павла I 1801. године, Гатчина је прешла под директну управу његове удовице и императорке Марије Фјодоровне. Од 1828. године градом управља император Николај I Павлович. Године 1838. отворена је редовна поштанска линија дилижанси између Гатчине и Царског Села, а према статистичким подацима из исте године, у граду је живело 3.030 становника.Описание Санкт-Петербургской губернии по уездам и станам, 1838 г. Средином 19. века у граду су обављене неке значајније архитектонске активности, извршена је комплетна реконструкција дворца (1844), а саграђена је и нова православна црква посвећена Апостолу Павлу (1852. године). Железничка линија са Санкт Петербургом са радом је почела 1. новембра 1853. године. Током владавине императора Александра II (1855—1881) у граду је са радом почела телеграфска централа (1855), штампарија (1876) и добровољно ватрогасно друштво (1877. године).