Династија Јуан или Монголска династија је назив за период 1271-1368. у којем је Кином по први пут у историји владала династија страних освајача. Иако је монголски владар Џингис-кан освојио северну Кину почетком 13. вијека, тек је његов унук Кублај-кан успео да доврши освајање Кине, односно јужног дијела који је био под династијом Сунг. Године 1271. се прогласио кинеским царем и формално установио нову династију Велики Јуан. Раздобље династије Јуан је било релативно кратко, али се под управом монголских царева Кина поновно ујединила, економски опоравила и дошла у додир са низом других народа и култура. У том је периоду Кину посетио Марко Поло. Како су цареви династије Јуан све више примали кинеску културу, тако је нестајао њихов утицај међу другим монголским кановима. У међувремену су их кинески поданици и даље сматрали страним освајачима те су године 1368. истерани из Кине након дуготрајног сељачког устанка Црвених турбана (1338-1368), од стране оснивача династије Минг. Остаци династије Јуан су владали Монголијом, да би у 17. вијеку формално власт предали манџурској династији Ћинг.

Оснивање Иако је Џингис-кан (устанак бившег поданика Ђин царства) устоличен са кинеском титулом цара 1206. године, а Монголско царство је деценијама владало неким кинеским територијама, укључујући и данашњу северну Кину, тек 1271. године Кублај Кан је званично прогласио династију у традиционалном кинеском стилу, а освајање је завршено тек 1279. године када је династија Јужни Сунг поражена у бици код Јамена. До тада је његово царство било изоловано од осталих монголских каната и контролисало је већи део савремене Кине и околних подручја, укључујући и модерну Монголију. Била је то прва неханска династија која је владала читавом Кином и трајала је до 1368. године када је династија Минг поразила Јуанске снаге. Након тога, поражени владари Џингисида повукли су се на Монголску висораван и наставили да владају као династија Северни Јуан.

Неки од Јуанских царева су савладали су кинески језик, док су други користили само свој матерњи монголски језик и монголско квадратно писмо.

Након поделе Монголског царства, династија Јуан била је канат којим су владали наследници Монгке кана. У званичним кинеским историјама династија Јуан носила је небески мандат. Династију је основао Кублај Кан, али је свог деду Џингис-кана ставио у царске записе као званичног оснивача династије и доделио му храмовно име Тајцу. У едикту под насловом Проглашење династичког имена, Кублај је објавио име нове династије као Велики Јуан и тврдио је порекло од бивших кинеских династија од Три суверена и пет царева до династије Танг.

Поред кинеског цара, Кублај кан такође је полагао право на титулу Великог кана, врховног над осталим канским наследницима: Чагатајима, Златном Хордом и Илканатом. Као такав, Јуан се понекад називао и Царством Великог Кана. Међутим, док су западни ханови повремено признавали захтев за превласт јуанских царева, њихова потчињеност била је номинална и сваки је наставио свој властити развој.

Пад династије Јуан Нагло захлађење почетком 14. века (такозвано Мало ледено доба), које се осетило од Енглеске до Кине, довело је до пада пољопривредне производње и политичке нестабилности у средњовековним државама оног времена. У Европи је наступила Велика глад (1314-1322), а у Кини су од 1320. узастопна изливања Жуте реке уништила летину, проузрокујући глад и велике таласе избеглица, које је влада династије Јуан прогласила за разбојнике и ставила ван закона. Након поплава и глади наступила је куга: прва епидемија 1334. однела је 13 милиона живота (од укупно 100-120 милиона), а након велике поплаве 1344. куга је захватила читаву северну и средњу Кину, где ће трајати све до 1362. Након изливања Жуте реке 1344, повећани порези и општа мобилизација сељака за поправку насипа изазвали су локалне устанке сељака у читавој земљи, који су убрзо прерасли у организоване побуне и оборили власти у многим провинцијама. Локалне устаничке вође у разним крајевима проглашавале су се за краљеве: до 1351. власт династије Јуан у јужној Кини практично је нестала, а осам устаничких краљева ступило је у борбу за власт, како против династије Јуан тако и међусобно. Након 17 година грађанског рата и хаоса, најмоћнији устанички покрет, такозвани устанак Црвених турбана, до 1368. заузео је читаву Кину, а вођа устаника Џу Јуенџанг постао је први цар нове династије Минг.

Референце

Литература

W. W. Norton, 1997. pp. 723 743. ().

Спољашње везе

Категорија:Династија Бориџигин