Хипертермија, позната и као прегревање, јесте стање у којем је телесна температура појединца повишена изнад нормалне због неуспеле терморегулације. Тело особе производи или апсорбује више топлоте него што је у стању да ослободи. Према Међународном пројекту едукације у хитној медицини, тешка хипертермија (повишење телесне температуре изнад 40 °C „постаје хитно медицинско стање које захтева хитну терапију како би се спречио инвалидитет или смрт”. Сваке године се забележи скоро пола милиона смртних случајева услед хипертермије.
Најчешћи узроци укључују топлотни удар и нежељене реакције на лекове. Топлотни удар је акутно повишење температуре узроковано излагањем прекомерној топлоти, или комбинацији топлоте и влаге, што преоптерећује механизме за регулацију топлоте у телу. Ово друго је релативно ретка нуспојава многих лекова, посебно оних који утичу на централни нервни систем. Малигна хипертермија је ретка компликација неких врста опште анестезије. Хипертермија такође може бити узрокована трауматском повредом мозга.
Хипертермија се разликује од грознице по томе што задата тачка температуре тела остаје непромењена. Супротно стање је хипотермија, која се јавља када температура падне испод оне која је неопходна за одржавање нормалног метаболизма. Термин потиче од грчког hyper, што значи „изнад”, и thermos, што значи „топлота”.
Највиша забележена телесна температура код пацијента који је преживео хипертермију износила је 46.5 °C, а измерена је 10. јула 1980. године код мушкарца који је примљен у болницу збове тешког топлотног удара.temperature registered more than 115.7", Bulletin Journal, 7. 8. 1980.
Класификација Код људи, хипертермија се дефинише као температура већа од 37,5 –38,3 °C, у зависности од референце која се користи, а која се јавља без промене у задатој тачки температуре тела.
Нормална телесна температура човека може бити и до 37,7 °C у касним поподневним сатима. Хипертермија захтева повишење у односу на температуру која би се иначе очекивала. Таква повишења се крећу од благих до екстремних; телесне температуре изнад 40 °C могу бити опасне по живот.
Знакови и симптоми Рана фаза хипертермије може бити „топлотна исцрпљеност” (или „топлотни стрес”), чији симптоми могу укључивати обилно знојење, убрзано дисање и брз, слаб пулс. Ако стање напредује до топлотног удара, тада је типична врућа, сува кожа јер се крвни судови шире у покушају да повећају губитак топлоте. Немогућност хлађења тела путем знојења може изазвати суву кожу. Хипертермија услед неуролошке болести може укључивати незнатно знојење или потпуни изостанак знојења, кардиоваскуларне проблеме, као и збуњеност или делиријум.
Остали знакови и симптоми варирају. Пратећа дехидратација може изазвати мучнину, повраћање, главобоље и низак крвни притисак, а ово последње може довести до несвестице или вртоглавице, посебно ако се брзо заузме усправан положај.
Код тешког топлотног удара могу се уочити збуњеност и агресивно понашање. Број откуцаја срца и брзина дисања ће се повећати (тахикардија и тахипнеја) како крвни притисак опада, а срце покушава да одржи адекватну циркулацију. Пад крвног притиска тада може узроковати рефлексно скупљање крвних судова, што резултира бледом или плавичастом бојом коже у напредним случајевима. Мала деца, посебно, могу имати нападе. На крају долази до отказивања органа, губитка свести и смрти.
Узроци Топлотни удар се јавља када је терморегулација преоптерећена комбинацијом прекомерне метаболичке производње топлоте (напор), прекомерне топлоте из околине и недовољног или нарушеног губитка топлоте, што резултира аномално високом телесном температуром. У тешким случајевима, температуре могу прећи 40 °C. Топлотни удар може бити услед физичког напора или класични (ситуациони).
Услед физичког напора Значајан физички напор у топлим условима може генерисати топлоту изнад способности тела да се охлади јер, поред топлоте, влажност средине може смањити ефикасност нормалних механизама хлађења тела. Механизми губитка топлоте код људи ограничени су првенствено на знојење (које одводи топлоту испаравањем, под условом да је влажност довољно ниска) и вазодилатацију судова коже (која одводи топлоту конвекцијом пропорционално разлици у температури између тела и његове околине). Други фактори, као што су недовољан унос воде, конзумирање алкохола или недостатак климатизације, могу погоршати проблем.
Повећање телесне температуре које произилази из слома терморегулације утиче на тело биохемијски. Ензими укључени у метаболичке путеве унутар тела, као што је ћелијско дисање, не раде ефикасно на вишим температурама, а даља повећања могу довести до њихове денатурације, смањујући њихову способност да катализују есенцијалне хемијске реакције. Овај губитак ензимске контроле утиче на функционисање главних органа са високим захтевима за енергијом, као што су срце и мозак. Губитак течности и електролита изазива топлотне грчеве — споро стезање мишића и тешке мишићне спазме који трају између један и три минута. Скоро сви случајеви топлотних грчева укључују снажан физички напор. Телесна температура може остати нормална или мало виша од нормалне, а грчеви су концентрисани у тешко оптерећеним мишићима.
Ситуациони мини|upright=1.6|алт=График који приказује број смртних случајева повезаних са топлотом према датуму појављивања и раси преминулог у односу на индекс топлоте, Чикаго, 11–27. јул 1995.|График који приказује број смртних случајева повезаних са топлотом према датуму појављивања и раси преминулог у односу на индекс топлоте, Чикаго, 11–27. јул 1995. Ситуациони топлотни удар се јавља у одсуству физичког напора. Углавном погађа децу и старије особе. Код старијих особа, посебно, може бити подстакнут лековима који смањују вазодилатацију и знојење, као што су антихолинергички лекови, антихистаминици и диуретици. У овој ситуацији, толеранција тела на високу температуру околине може бити недовољна, чак и у стању мировања.
Топлотни таласи су често праћени порастом стопе смртности, а ови смртни случајеви услед „класичне хипертермије” типично укључују старије и немоћне особе. То је делимично зато што терморегулација укључује кардиоваскуларни, респираторни и ренални систем који могу бити неадекватни за додатни стрес због постојећег терета старења и болести, додатно компромитовани лековима. Током топлотног таласа у јулу 1995. године у Чикагу, било је најмање 700 смртних случајева повезаних са топлотом. Највећи фактори ризика били су везаност за кревет и самачки живот, док је ризик био смањен код оних са функционалним клима-уређајима и оних са приступом превозу. Чак и тада, пријављени смртни случајеви могу бити потцењени јер се дијагноза може погрешно класификовати као мождани или срчани удар.
Лекови Неки лекови и супстанце узрокују прекомерну унутрашњу производњу топлоте. Стопа хипертермије изазване лековима је већа тамо где је и употреба ових лекова чешћа. Многи психотропни лекови, као што су селективни инхибитори преузимања серотонина (СИПС), инхибитори моноаминооксидазе (ИМАО) и трициклични антидепресиви, могу изазвати хипертермију. Серотонински синдром је ретка нежељена реакција на предозирање овим лековима или на истовремену употребу неколико средстава. Слично томе, неуролептички малигни синдром је неуобичајена реакција на неуролептичке агенсе. Ови синдроми се разликују по другим повезаним симптомима, као што је тремор код серотонинског синдрома и ригидност мишића типа „оловне цеви” код неуролептичког малигног синдрома. Рекреативне дроге као што су амфетамини и кокаин, ПЦП, декстрометорфан, ЛСД и МДМА могу изазвати хипертермију. Малигна хипертермија је ретка реакција на уобичајене анестетичке агенсе (као што је халотан) или паралитик сукцинилхолин. Они који имају ову реакцију, која је потенцијално фатална, имају генетску предиспозицију. Сматра се да употреба антихолинергика, тачније мускаринских антагониста, узрокује благе епизоде хипертермије због својих парасимпатолитичких ефеката. Симпатички нервни систем, познат и као одговор „борба или бег”, доминира подизањем нивоа катехоламина услед блокираног деловања система „одмор и варење”. Лекови који раздвајају оксидативну фосфорилацију такође могу изазвати хипертермију. Из ове групе најпознатији је 2,4-динитрофенол, који се користио као лек за мршављење све док опасности од његове употребе нису постале очигледне.
Лична заштитна опрема Од оних који раде у индустрији, војсци или као припадници хитних служби може се захтевати ношење личне заштитне опреме (ЛЗО) против опасности као што су хемијски агенси, гасови, пожар, ватрено оружје и импровизоване експлозивне направе (ИЕН). ЛЗО укључује низ хазмат одела, ватрогасну опрему, панцире и деминерска одела. У зависности од дизајна, корисник може бити затворен у микроклими због повећања топлотног отпора и смањења пропустљивости паре. Како се обавља физички рад, природна терморегулација тела (тј. знојење) постаје неефикасна. Ово је појачано повећаним темпом рада, високом температуром и влажношћу околине, као и директним излагањем сунцу. Нето ефекат је да жељена заштита од неких претњи из околине нехотице повећава претњу од топлотног стреса.
Ефекат ЛЗО на хипертермију примећен је током борбе против епидемије вируса Ебола у западној Африци 2014. године. Лекари и здравствени радници могли су да раде само по 40 минута у својим заштитним оделима због страха од топлотног удара.
Остало Други ретки узроци хипертермије укључују тиреотоксикозу и тумор надбубрежне жлезде који се зове феохромоцитом, а оба могу изазвати повећану производњу топлоте. Оштећење централног нервног система услед крварења у мозгу, трауматске повреде мозга, епилептичног статуса и других врста повреда хипоталамуса такође може изазвати хипертермију.
Патофизиологија мини|upright=1.6|Анализа разлика између хипертермије, хипотермије и грознице. Хипертермија (лево): нормална температура је зелена, хипертермична је црвена (изнад заједничке заједничке тачке). Грозница (десно): терморегулациона тачка је померена навише („нова нормала”).
Грозница се јавља када је унутрашња температура тела постављена на виши ниво кроз деловање преоптичке регије предњег хипоталамуса. На пример, као одговор на бактеријску или вирусну инфекцију, одређена бела крвна зрнца унутар крви ослобађају пирогене који имају директан ефекат на предњи хипоталамус, узрокујући пораст телесне температуре, слично подизању поставке температуре на термостату.
Насупрот томе, хипертермија се јавља када телесна температура расте без промене у центрима за контролу топлоте.
Неки од гастроинтестиналних симптома акутног топлотног удара услед напора, као што су повраћање, дијареја и гастроинтестинално крварење, могу бити узроковани дисфункцијом баријере и последичном ендотоксемијом. Код ултрамаратонаца је утврђено значајно повећање нивоа ендотоксина у плазми. Ендотоксин стимулише многе инфламаторне цитокине, који заузврат могу изазвати мултиорганску дисфункцију. Експериментално, мајмуни лечени оралним антибиотицима пре индуковања топлотног удара не развијају ендотоксемију.Lambert, Patrick. "Role of gastrointestinal permeability in exertional heatstroke". Exercise and Sport Science Reviews. 32(4): 185-190. 2004
Постоји научна подршка за концепт терморегулационе задате тачки; то јест, одржавање оптималне температуре за метаболичке процесе од којих живот зависи. Нервна активност у преоптичко-предњем хипоталамусу мозга покреће активности губитка топлоте (знојење итд.) или стварања топлоте (дрхтање и контракција мишића итд.) путем стимулације аутономног нервног система. Показано је да преоптички предњи хипоталамус садржи неуроне осетљиве на топлоту, неуроне осетљиве на хладноћу и температурно неосетљиве неуроне, који одређују заједничку тачку температуре тела. Како температура којој су ови неурони изложени расте изнад , брзина електричног пражњења неурона осетљивих на топлоту се прогресивно повећава. Неурони осетљиви на хладноћу повећавају своју брзину електричног пражњења прогресивно испод .
Дијагноза