Добривоје Божић (Рашка, 23. децембар 1885 — Београд, 13. октобар 1967) био је српски машински инжењер, проналазач и конструктор система непрекидне аутоматске ваздушне кочнице за железничка возила, познатог као кочница „Божић”.

Његов допринос није био један вентил, већ начин повезивања функција у оперативну целину: заједничка команда из локомотиве, локална регулација кочења на возилима и усклађен одзив дуж композиције. Божићев систем омогућио је постепено кочење и откочивање, допуњавање резерви ваздуха током рада, прилагођавање кочне силе оптерећењу и брже преношење кочне команде кроз воз.

Биографија мини|десно|200п|Детаљ распоредника ваздушне кочнице „Божић” са полугом за промену кочне силе према оптерећењу, на возилу Чехословачких железница.

Рођен је у Рашкој, од оца Саватија и мајке Босиљке. Матурирао је у Крагујевачкој гимназији 1904. године, а машинство је студирао на високим техничким школама у Карлсруеу и Дрездену. По завршетку студија 1911. вратио се у Србију и запослио у железничкој радионици у Нишу, где је почео да ради на проблемима кочења железничких возила.

Ратови су прекинули рад у Нишу. Истраживања је после рата наставио у Краљеву, Београду и Загребу, а најзначајнија патентна решења у области железничких кочница настајала су током двадесетих година 20. века.

Систем кочнице „Божић”

Патент из 1922. године

Амерички патент под називом Compressed-air continuous brake system for passenger or freight trains објављен је 20. јуна 1922. године. У самом патенту Божић је као циљеве навео постепено кочење и откочивање, прилагођавање кочног дејства променљивом оптерећењу теретних кола, брзо преношење пада притиска од чела ка крају воза и у супротном смеру, као и допуњавање помоћних резервоара и кочних цилиндара током кочења на дугим и стрмим падовима.

Команда за кочење преносила се променом притиска у главном ваздушном воду, док је распоредник на сваком возилу управљао везом између главног вода, помоћног резервоара и кочног цилиндра. Тако је једна команда из локомотиве покретала локално регулисано кочење дуж целе композиције. Патент је предвиђао и одржавање притиска у кочном цилиндру независно од хода клипа, хабања кочних папуча и мањих губитака ваздуха.

Тропритисни распоредник

У систему делују притисак у главном воду, притисак у радној комори односно помоћном резервоару и притисак у кочном цилиндру. Њихов однос омогућава распореднику да не региструје само почетак кочења, већ и степен кочног дејства и његово постепено смањење. Због допуњавања помоћних резерви током рада, систем је могао више пута да кочи без губитка расположиве кочне силе, што се у железничкој техници означава као неисцрпност кочнице.

Божићев патент из 1928. описује распоредник који на почетку кочења користи ваздух из главног вода да убрза пад притиска и пренесе команду ка наредним возилима. После почетног импулса прекида се веза главног вода са кочним цилиндром, а кочни цилиндар се даље напаја из помоћног резервоара. Тиме су брзина преноса команде и развој кочне силе раздвојени, али усклађени у истом уређају.

Систем је обухватао и подешавање кочне силе према оптерећењу возила. Такозвани кантарски уређај реаговао је на угиб огибљења: празно или слабо натоварено возило кочило је мањом, а оптерећено већом силом. Намера није била да сва кола реагују једнако, већ да цела композиција реагује усклађено упркос различитим масама и положају у возу.

Испитивања и прихватање

Министар саобраћаја Краљевине СХС одлучио је у септембру 1922. да се Божићева кочница примени на делу новонабављених теретних и путничких кола. Једно од међународних испитивања обављено је 1924. на прузи Лич—Сушак, познатој по великим нагибима.

После испитивања на прузи Загреб—Ријека, Међународна железничка унија (UIC) прихватила је систем 1928. године за употребу у међународном саобраћају; решење је регистровано под ознаком и називом „Божић”. Овај резултат није био признање једног изолованог дела, већ провера начина на који кочник, главни вод, распоредници, резерве ваздуха и кочни цилиндри делују као систем.

Патенти, Шкода и примена

Према подацима Завода за интелектуалну својину Републике Србије, до сада су пронађена 62 Божићева патента у 18 земаља, изведена из 14 основних патената регистрованих у Француској, Краљевини Југославији, Немачкој и Пољској.

Божић је са чехословачком компанијом Шкода закључио уговор о искоришћавању својих патената. Завод наводи износ од 400.000 долара и право Југословенских државних железница на бесплатно коришћење решења. Историјски часопис Чешких железница такође наводи да су Шкодини заводи купили лиценцу за Божићеву кочницу и да је његов систем припадао најуспешнијим европским развојним линијама ваздушне железничке кочнице из тог периода.

Каснији живот

После Другог светског рата имовина му је одузета, а Божић је напустио Југославију и живео у Северној Америци. Касније се вратио у Београд, где је умро 13. октобра 1967. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Породична кућа

Породица Божић уселила се 1939. у вилу у Крунској улици 69 у Београду. Кућа је Добривоју Божићу одузета 1946. године. У њој су касније биле амбасаде Канаде и Ирака, а затим је две деценије служила као седиште Демократске странке. Странка је напустила адресу 2015, а вила је 2017. у поступку реституције званично враћена Божићевим наследницима и потом продата.

Референце

Спољашње везе Добривоје Божић — Завод за интелектуалну својину Републике Србије Патент US1420237A — систем непрекидне ваздушне кочнице, 1922. Патент US1679348A — распоредник ваздушне кочнице, 1928.

Категорија:Рођени 1885. Категорија:Умрли 1967. Категорија:Рашчани Категорија:Српски инжењери Категорија:Српски проналазачи Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду