мини|десно|250px|Дервени кратер, бронза, око 350. п. н. е., висина: 90,5 cm, Археолошки музеј у Атини, стање након чишћења и конзервације Конзервација, или прецизније речено конзервација-рестаурација метала означава делатност усмерену на заштиту и очување историјских (сакралних, световних, техничких и етнографских) те археолошких предмета израђених делимично или у целости од метала. У њу су укључена сва деловања усмерена на превенцију односно успоравање пропадања, као и на побољшање доступности и читљивости предмета културне баштине. Упркос томе што метале по правилу сматрамо за сразмерно трајне и стабилне материјале, они ипак, под утицајем различитих физичких и хемијских процеса у непосредној околини, постепено пропадају (кородирају). Неки брже а неки знатно спорије. Ово се посебно односи на археолошке налазе код којих су ти процеси трајали и до неколико хиљада година.
Од изразитог значаја за процес конзервације предмета је и темељно, барем теоретско а пожељно и практично, познавање узрока и функција корозије, те најважнијих особина и техника обраде метала и њихових легура. Такође је неопходно и елементарно познавање историјског развоја уметничке обраде метала, археологије, етнологије те и технологије. Велику важност има и познавање савремене конзерваторске теорије и праксе, научно заснованих метода истраживања, као и етике. На крају треба напоменути и две додатне вештине којима би конзерватор рестауратор метала требало да влада, а то су комуникација и организација.Minimum Common Standards Definition – Model Curricula Metals -EQF Level 7 - ECPL
Метали и легуре метала од којих су најчешће израђени предмети културне баштине
Метали и легуре метала које ређе срећемо у музејским и приватним збиркама
Основне технике уметничке обраде метала Темељне технике ливење - растопљени метал налива се у различите калупе, најчешће од камена, глине, посебне врсте гипса или песка, те метала-{A practical treatise on casting and founding (1878)}-, Приступљено 9. 4. 2013. ковање - разликују се две основне технике: ковање ужареног метала, које се примењује практично искључиво на гвожђе и ковање на хладно. Прва техника захтева посебан алат, док друга може користити и алат за подизање високе форме-{Practical forging and art smithing (1915)}-, Приступљено 9. 4. 2013. тестерисање - изводи се ручном или електричном тестером сечење - изводи се маказама (ножицама) за лим сечење помоћу длета - изводи се помоћу оштрог длета које ударамо чекићем савијање - изводи се различитим клештима (код дебљег материјала чекићем на одговарајућој подлози) бушење - изводи се различитим бургијама турпијање - изводи се турпијама различитих финоћа и облика те ротационим алатима брушење - изводи се брусним папирима или брусним камењем различитих финоћа, ручно или машински полирање - изводи се машински или ручно - помоћу комада крпе, коже или филца те одговарајућег абразивног средства
Технике спајања меко лемљење - техника спајања помоћу металне легуре која има нижу тачку топљења од метала који се спајају - на месту спајања лем се растопи и после хлађења чврсто везује лемљене делове-{Soft soldering, hard soldering and brazing; a practical treatise on tools, material and operations; for the use of metal workers, plumbers, tinners, mechanics and manufacturers (1919)}-, Приступљено 9. 4. 2013.. тврдо лемљење - техника идентична горе наведеној, с тим да се ради на температури вишој од 400 °C. Разликујемо тврде лемове за сребро, бакар и његове легуре, злато, платину, алуминијум и челик. реактивно лемљење користи се искључиво у техници гранулације; ради се о мешавини бакарних соли и органских везива. При загревању се на површини лемљених делова ствара легура нешто ниже тачке топљења од метала које спајамо (сребро, злато, платина). заваривање - за разлику од лемљења, код заваривања спој настаје растапањем самог метала који се спајају. Постоје електролучно заваривање, заваривање гасним гориоником и заваривање помоћу ласерског зрака. лепљење - користе се различите врсте лепка, данас најчешће епоксидни или цијаноакрилатни.Brepohl, E. Theory and Practice of Goldsmithing, Brunswick 2001. механичко спајање - могу се користити вијци, заковице, клинови или рубљење
Додатне технике обраде искуцавање и цизелирање - изводи се посебно обликованим длетима ( пунце) која се ударају чекићем и на површини метала добијају се рељефни (испупчени или удубљени) украси. Код цизелирања се користе длета идентична оним за искуцавање. Техника се користи или као самостална или за дораду на друге начине обрађених предмета. подизање високе форме - техника се користи за израду чинија, бокала, чаша и ваза. На посебно обликованом наковњу ради се уз помоћ одговарајуће обликованих чекића. Може се изводити и машински, када је реч о „друкању“ - метални лим причвршћен на ротирајућу осовину притиска се помоћу посебно обликованих полуга на дрвени или метални позитивни калуп (који такође ротира у истој оси).
Технике украшавања површине Гравирање - посебно обликованим длетима жељени украси се урезују у метал Нагризање - жељени украс добијају се нагризањем површине помоћу киселог или базног раствора-{Etching A Practical Treatise (1914)}-, Приступљено 9. 4. 2013. или електролитским путем Позлата и посребрење - метални предмети могу се позлатити или посребрити на три основна начина: металним листићима (или прахом) који се посебним лепљивим лаком (микстион) везују за подлогу; овај начин користи се пре свега за скулптуре већег формата, позлатом у ватри; живина позлата или посребрење ради се помоћу легуре живе и злата (амалгам) која се наноси на метал а затим се све загрева, при чему жива испари а слој злата остаје везан за подлогу. На крају се овај слој глача до високог сјаја. Због високе отровности живе овај се поступак данас изводи врло ретко, Електролитска позлата или посребрење. Овај поступак потпуно је истиснуо претходни (од 1840). Осим позлате и посребрења електролитским путем предмети се могу и побакрити, поцинковати, поникловати, покалајисати и хромирати (набројани су само поступци које се чешће срећу)-{Metal-colouring and Bronzing (1892)}-, Приступљено 9. 4. 2013. Филигран - ова техника као изражајно средство користи искључиво жицу и метална зрнца. По правилу се ради у сребру или злату емајлирање - техника у којој се метална површина премазује стакленим растопом. Као основне технике можемо навести ћелијасти емајл, емајл удубљених поља и сликани емајл. Изводи се на злату, сребру, бакру и његовим легурама, гвожђу и челику-{The art of enamelling upon metal : with a short appendix concerning miniature painting on enamel (1906)}-, Приступљено 9. 4. 2013. Нијелирање - техника слична емајлирању; метал се премазује смесом металних сулфида црне боје. Изводи се већином на злату и сребру. Гранулација - техника која као изражајно средство користи ситна метална зрна. Иста се спајају на подлогу посебном техником тврдог лемљења. Изводи се у злату или сребру. Тауширање - техника која користи уметке од метала различитих боја, најчешће је налазимо на оружју, но честа је и на украсним посудама. Дамасцирање - техника у којој се плетењем спаја више шипки од гвожђа и челика, а добијен свежањ се затим ковањем обликује у траке на којима се потом искуцавањем или пунцирањем стварају одређени узорци. Тако обрађени материјал затим се обликује у мачеве, ножеве или пушчане цеви, патинира раствором који обоји гвожђе а челик не, те тако створени узорак постаје видљив.Sachse, M. Damascus Steel, Duesseldorf 1993. Под дамасцираним челиком подразумева се и једна врста у лонцима topqenog челика (индијски -{Vootz}-, руски Булат). Као врло слична техника може се споменути јапанска мокуме техника, где се уместо шипки користе лимови од различито обојених метала (бакар, сребро, бронза, злато, шибуичи, шакудо). Хемијско бојење метала (патинирање) - одређеним хемикалијама мења се боја површине метала. Најчешће се примењује на бакру и његовим легурама, гвожђу и сребру, нешто ређе на цинку и калају. Електрохемијско бојење - у принципу идентично хемијском, али се процес убрзава и модификује коришћењем електричне струје. Термичко бојење - у овом случају боје настају загревањем предмета на одређену температуру; најчешће се примењује на бакар и његове легуре, гвожђе, челик и титанијум. Комбиновање метала са другим материјалима - метале пре свега комбинујемо са драгим и полудрагим камењем, дрветом, слоновачом, ћилибаром, седефом, корњачевином, коралима, бисерима, кожом, затим тканинама, папиром, керамиком, порцеланом, стаклом и пластичним масама.
Неке новије технике галванопластика - поступак који се користи од 1838. годинеDie Galvanoplastik, oder, das Verfahren cohärentes Kupfer in Platten: Oder ... (1840), Приступљено 9. 4. 2013.. Електролитским путем калуп од неког непроводника се посебним поступком учини проводљивим (помоћу графита, металног праха, хемијским поступцима), те се превуче дебелим слојем метала (најчешће бакра). У 19. веку коришћена за израду копија металних предмета, у другој половини 20. века почиње да се користи за израду уметничког накита. фотонагризање - поступак се у изради накита користи негдје од краја 60-их година прошлог века. ретикулација - техника се користи од друге половине 19. века. Користи се за стварање рељефних, апстрактно структурираних површина. Изводи се искључиво у злату или сребру. анодичка оксидација - пре свега се примењује на алуминијум, титанијум, тантал и ниобијум. Код алуминијума се добијени слој може и обојити органским или неорганским бојама. У случају титанијума, тантала и ниобијума боје настају за време оксидације (интерференцијске боје). У већем обиму се користи од 1970. годинеUntracht, Oppi Jewelry Concepts and Technology, New York 1982. Формирање преклапањем Техника је настала крајем осамдесетих година 20. века Аутор технике је енглески златар чарлс Левтон-Браин Од 2012. године одржава се годишње међународно такмичење посвећено овој техници. Метална глина Процес је развијен око 1990. године, данас се на тржишту могу наћи металне глине на бази сребра, злата, бакра и његових легура, а предмети се обликују директним моделирањем, као и код обичне вајарске глине пече се па полира и доради на жељени начин. Тродимензионална штампа Техника је развијена око 1984. године, данас се користи за израду накита и уметничких предмета од метала на 2 начина - или за тродимензионалну штампу ливених модела, или за директну тродимензионалну штампу у металу или некој пластичној маси , директна тродимензионална штампа је могућа у злату, сребру, бакру и легурама, као и челику, алуминијуму и титанијуму
Узроци пропадања метала Основни узрок пропадања металних предмета је корозија, односно пропадање објекта услед интеракције са околином. Као најутицајније факторе пропадања историјских предмета треба истаћи релативну влажност и загађеност ваздуха, док код археолошких објеката најважнију улогу има састав, дубина, провлаженост и прозраченост тла. Код предмета извађених из морске или слатке воде најзначајнији су фактори пропадања количина и састав растворљивих соли, дубина воде, количина растворених гасова, смер водених струја и улога како микроскопских тако и макроскопских живих организама.
Пропадање металу придружених материјала Придружени материјали пропадају зависно од порекла, односно од тога да ли се ради о органским или неорганским материјалима. Органски материјали најчешће пропадају у сразмерно кратком времену, пре свега услед биолошке разградње. Код неорганских материјала ови су процеси знатно дужи и сложенији. И овде знатну улогу има прозраченост и провлаженост, састав и дубина тла, односно количина у води растворених соли и гасова, као и дубина и смер струјања воде у којој су предмети затечени.
Основни с металом комбиновани материјали органског порекла
Основни с металом комбиновани неоргански материјали
Превентивна конзервација