Шаљиве народне приче припадају народној књижевности. У њима се говори о неком шаљивом догађају или смешној ситуацији, износе се смешни поступци и све оно што би могло да изазове смех. Везане су за стварност и у њима нема ничег фантастичног.
Шаљиве народне приче најчешће су кратке. У њима је све сведено на најмању могућу меру: сам догађај, опис, дијалог, а све у намери да њен крај буде што ефектнији и успешнији. Често шаљиве народне приче садрже у себи, под видом комичне ситуације, оштру критику.
Сакупљачи српских народних прича
Вук Стефановић Караџић је сакупљао све врсте народних умотворина, па и шаљиве народне приче и објављивао их у збиркама од почетка 19. века. Осим њега познати сакупљачи народне књижевности били су Вук Врчевић Лука Грђић Бјелокосић.
Ликови Што се тиче ликова, у шаљивим народним причама често се исмевају одређене групе људи. То су углавном попови, аге, спахије, трговци, одређене жене итд. Постоји много типских ликова: по неписаном правилу свекрве и таште су зле, а девојке вредне и добре. Људи из народа су мудри, досетљиви, сналажљиви, а разни угњетачи и освајачи неспретни, глупи, себични, подмукли. Најпознатији типски ликови су Ера, Насредин Хоџа и Ћоса, а постоје и приче са Вуком Дојчевићем, шаљивим ликом из Црне Горе. У многим причама јавља се и Циганин, а постоје и приче са Краљевићем Марком.
Ћоса У шаљивим причама о Ћоси сазнајемо да је то лице слабог физичког изгледа, али је веома мудро и лукаво. Ћоса побеђује чак и много јаче од себе.Неке приче о Ћоси: Лаж за опкладу Ћосо и дивови
Еро Ипак, најпознатији српски јунак је Еро, сељак који увек побеђује своје противнике својом мудрошћу и упорношћу. Противници су му најчешће Турци, аге, бегови, кадије, али то могу бити и други разни представници власти. У причама о Ери види се однос српског народа према Турцима. Ерини поступци исти су као и поступци народа. Ерина мржња према турским освајачима, јесте мржња народа. Најпознатије приче и анегдоте о Ери су: Еро и кадија Еро и Турчин Еро с онога свијета Ере поје врбу
Насрадин хоџа
Веома честе су и приче о Насрадину хоџи, чије се име јавља у много варијанти: Насрудин, Насредин, Насрадин, Настрадин и томе слично. По предању, Насрадин Хоџа је живео у Турској у 14. веку. Приче и шале које му се приписују први пут су штампане средином 19. века у Истанбулу и од тада су доживеле безброј издања на свим светским језицима. Приче о Насредину Хоџи популарне су у Турској, Бугарској, у Арабији, у Албанији и на Кавказу тј. на подручју бившег Османског царства. У свим тим земљама Насрадин је представљен као весељак, шаљивџија, а његов хумор је ведар, оптимистички. Ма шта га снашло у животу, Насрадин-хоџа не очајава. Доласком Турака у српско говореће просторе постао је популарна личност и код нас, највише због тога што је његов хумор био близак народу. У српском језику анегдоте о Насрадину Хоџи биле су веома популарне, па је током 19. века и на српском објављено неколико збирки, од којих је најпознатија збирка Стевана Сремца из 1894. године. Насрадин Хоџа приказиван је по правилу као старац са дугачком седом брадом и седом косом и са великим белим турбаном на глави, обучен у турску ношњу. Магарац је његов нераздвојни пратилац, а Насредин га често јаше обрнуто окренут у седлу. Најпознатије шаљиве приче о Насредину хоџи су: Хоџа се боји за крчаг Крепао котао Не треба веровати магарцу Сапун врани на поклон Боље смокве него роткве Пун тањир воде Коју би жену хоџа спасио Центар света
Иначе, Насрадинов гроб налази се у малом граду Акшехиру у Турској у коме се одржава међународни фестивал карикатуре. Тако је почела да се остварује идеја да Акшехир постане центар света, као што је то написано у једној старој причи о Насрадину. Питали људи хоџу где је центар света, а он им рече: „Ево, испод копита задње ноге мог магарца, па погледајте!" Пошто се нико није усудио да подигне ногу магарцу, центар света је остао у Акшехиру.
Познате шаљиве народне приче Крепао котао Зла жена сачувала мужа Како се Краљевић Марко јунаштву научио Капа и сват Несрећнику се не може помоћи Како Циганин научи коња гладовати Утопио се поп што није руку дао Пустио би ја њега, ал' неће он мене Звали магарца на свадбу Поп у трњу Сељаци купују памет Куповао наочаре да зна читати
Види још Српска народна књижевност
Референце
Литература
(репринт: Нолит, 1977, )
Категорија:Народна књижевност Категорија:Приповетке