мини|upright=1.25|Јувал, Питагора и Филолај у теоријским истраживањима, на дрворезу Франкина Гафурија, Theorica musicæ (1492)
Теорија музике је проучавање теоријских оквира за разумевање праксе и могућности музике. The Oxford Companion to Music описује три међусобно повезане употребе термина „теорија музике”: Прва се односи на „основе” неопходне за разумевање музичке нотације, као што су предзнаци уз кључ, ознаке такта и ритмичка нотација; друга је проучавање ставова научника о музици од антике до данас; трећа је поттема музикологије која „настоји да дефинише процесе и опште принципе у музици”. Музиколошки приступ теорији разликује се од музичке анализе „по томе што за своју полазну тачку не узима појединачно дело или извођење, већ основне материјале од којих је изграђено.”
Теорија музике се често бави описивањем начина на који музичари и композитори стварају музику, укључујући системе штимовања и методе композиције, између осталог. Због све ширег схватања о томе шта чини музику, инклузивнија дефиниција могла би бити разматрање било ког звучног феномена, укључујући тишину. Међутим, ово није апсолутна смерница; на пример, проучавање „музике” у оквиру универзитетског наставног плана слободних вештина познатог као квадривијум, који је био уобичајен у средњовековној Европи, представљало је апстрактни систем пропорција који се пажљиво проучавао на дистанци од стварне музичке праксе. Ова средњовековна дисциплина постала је основа за системе штимовања у каснијим вековима и генерално је укључена у модерну науку о историји теорије музике.
Теорија музике као практична дисциплина обухвата методе и концепте које композитори и други музичари користе у стварању и извођењу музике. Развој, очување и преношење теорије музике у овом смислу може се наћи у усменим и писаним традицијама стварања музике, музичким инструментима и другим артефактима. На пример, древни инструменти са праисторијских налазишта широм света откривају детаље о музици коју су производили и потенцијално нешто о музичкој теорији коју су њихови творци можда користили. У древним и живим културама широм света, дубоки и дуги корени музичке теорије видљиви су у инструментима, усменим традицијама и тренутном стварању музике. Многе културе су такође разматрале музичку теорију на формалније начине, попут писаних трактата и музичке нотације. Практичне и научне традиције се преклапају, јер се многи практични трактати о музици смештају унутар традиције других трактата, који се редовно цитирају, баш као што академско писање цитира ранија истраживања.
У савременој академији, теорија музике је поддисциплина музикологије, шире студије музичких култура и историје. Међутим, Гвидо Адлер, у једном од текстова који су утемељили музикологију крајем 19. века, написао је да је „наука о музици настала у исто време када и уметност звукова”,Guido Adler, "Umfang, Methode und Ziel der Musikwissenschaft", Vierteljahrsschrift für Musikwissenschaft 1 (1885), p. 5: Die Musikwissenschaft entstand gleichzeitig mit der Tonkunst. при чему се „наука о музици” (Musikwissenschaft) очигледно односила на „теорију музике”. Адлер је додао да музика може постојати тек када се почне са мерењем висина тонова и њиховим међусобним упоређивањем. Закључио је да „сви народи за које се може говорити да имају уметност звукова такође имају и науку о звуковима”.Ibid. Из овога се мора извести закључак да теорија музике постоји у свим музичким културама света.
Теорија музике често се бави апстрактним музичким аспектима као што су штимовање и тонални системи, лествице, консонантни и дисонантни односи, и ритмички односи. Такође постоји корпус теорије који се односи на практичне аспекте, попут стварања или извођења музике, оркестрације, орнаментације, импровизације и производње електронског звука. Особа која истражује или предаје теорију музике је теоретичар музике. Да би неко радио као редовни професор теорије музике на универзитетима у САД или Канади, неопходно је универзитетско образовање, обично до нивоа мастера или доктората. Методе анализе укључују математику, графичку анализу, а посебно анализу коју омогућава западна музичка нотација. Такође се користе компаративне, дескриптивне, статистичке и друге методе. Уџбеници из теорије музике, посебно у Сједињеним Америчким Државама, често укључују елементе музичке акустике, разматрања музичке нотације и технике тоналне композиције (хармонија и контрапункт), међу осталим темама.
Историја
Антика
Месопотамија
Неколико сачуваних глинених таблица на сумерском и акадском језику садржи музичке информације теоријске природе, углавном листе интервала и штимовања.; ; ; ; Научник Сем Мирелман извештава да најранији од ових текстова датира из периода пре 1500. године п. н. е., што је миленијум раније од сачуваних доказа из било које друге културе упоредиве музичке мисли. Даље, „Сви месопотамски текстови [о музици] уједињени су употребом музичке терминологије која је, према приближном датирању текстова, била у употреби више од 1.000 година.”
Кина
Већи део историје и теорије кинеске музике остаје нејасан.
Кинеска теорија почиње од бројева, при чему су главни музички бројеви дванаест, пет и осам. Дванаест се односи на број тонова на којима се могу градити лествице, пет се односи на пентатоничну лествицу (која првенствено користи скалу од 5 тонова), а осам се односи на осам категорија кинеских музичких инструмената, класификованих према материјалу од којег су направљени: метал, камен, свила, бамбус, тиква, глина, кожа и дрво. Књига Lüshi chunqiu из око 238. године п. н. е. подсећа на легенду о Линг Луну. По наредби Жутог цара, Линг Лун је сакупио дванаест дужина бамбуса са дебелим и равномерним чворовима. Дувањем у један од њих као у цев, открио је да му је звук пријатан и назвао га huangzhong, односно „Жуто звоно”. Затим је чуо како певају фенгхуанзи (митолошке птице). Мужјак и женка феникса отпевали су по шест тонова. Линг Лун је исекао своје бамбусове цеви да би ускладио висину тона са фениксима, производећи дванаест цеви за висину тона у два сета: шест од мужјака феникса и шест од женке: оне су назване lülü или касније shierlü.
Осим техничких и структуралних аспеката, древна кинеска теорија музике разматра и теме попут природе и функција музике. Yueji („Записи о музици”, отприлике 1. и 2. век п. н. е.), на пример, манифестује конфучијанске моралне теорије разумевања музике у њеном друштвеном контексту. Проучаване и примењиване од стране конфучијанских учењака-чиновника [...], ове теорије помогле су у формирању музичког конфучијанства које је засенило, али не и избрисало ривалске приступе. Ови укључују тврдњу филозофа Мо-ција (око 468 – око 376. п. н. е.) да музика расипа људске и материјалне ресурсе, као и тврдњу Лао Цеа да највећа музика нема звукова. [...] Чак и музика цитре guqin, жанра који је уско повезан са конфучијанским учењацима, укључује многа дела са даоистичким референцама, попут Tianfeng huanpei („Небески поветарац и звуци привезака од жада”).
Индија
Самоведа и Јаџурведа (око 1200 – 1000. п. н. е.) међу најранијим су сведочанствима о индијској музици, али строго говорећи, оне не садрже теорију. Натја шастра, написана између 200. године п. н. е. и 200. године н. е., расправља о интервалима (Śrutis), лествицама (Grāmas), консонанцама и дисонанцама, класама мелодијске структуре (Mūrchanās, модуси?), мелодијским типовима (Jātis), инструментима итд.The Nāțyaśāstra, A Treatise on Hindu Dramaturgy and Histrionics, attributed to Bharata Muni, translated from the Sanskrit with introduction and notes by Manomohan Ghosh, vol. II, Calcutta, The Asiatic Society, 1961. See particularly pp. 5–19 of the Introduction, The Ancient Indian Theory and Practice of Music.
Грчка Рани сачувани грчки списи о теорији музике обухватају две врсте дела: техничке приручнике који описују грчки музички систем, укључујући нотацију, лествице, консонанцу и дисонанцу, ритам и врсте музичких композиција; трактате о начину на који музика открива универзалне обрасце реда који воде ка највишим нивоима знања и разумевања.
Пре ових дела познато је неколико имена теоретичара, укључујући Питагору (око 570 – око 495. п. н. е.), Филолаја (око 470 – око 385. п. н. е.), Архиту (428–347. п. н. е.) и друге.
Дела прве врсте (технички приручници) укључују:
Више филозофски трактати друге врсте укључују:
Посткласични или средњовековни период
Кина Инструмент пипа донео је са собом теорију музичких модуса која је касније довела до теорије 84 музичка модуса током династија Суеј и Танг.
Арапске земље / Персијске земље Средњовековни арапски теоретичари музике укључују:
Абу Јусуф Јакуб Ел Кинди (Багдад, 873. н. е.), који користи првих дванаест слова алфабета да опише дванаест прагова на пет жица уда, стварајући хроматску лествицу од 25 ступњева. Јахја ибн ел Мунађим (Багдад, 856–912), аутор Risāla fī al-mūsīqī („Трактат о музици”, MS GB-Lbl Oriental 2361) који описује питагорејско штимовање уда и систем од осам модуса можда инспирисан Исхаком ел Мавсилијем (767–850).; . Абу Наср Мухамед Ел Фараби (Персија, 872? – Дамаск, 950. или 951. н. е.), аутор Kitab al-Musiqa al-Kabir („Велика књига о музици”).Rodolphe d'Erlanger, La Musique arabe, vol. I, pp. 1–306; vol. II, pp. 1–101. Али ибн ел Хусејн ул Исфахани (897–967), познат као Абу ал Фараџ ал Исфахани, аутор Kitāb al-Aghānī („Књига песама”). Абу Али ел Хусејн ибн Абдулах ибн Сина, познат као Ибн Сина (око 980 – 1037), чији се допринос теорији музике састоји углавном у 12. поглављу дела о математици његовог Kitab Al-Shifa („Књига исцељења”). ел Хасан ибн Ахмад ибн Али ал Катиб, аутор Kamāl adab al Ghinā' („Савршенство музичког знања”), копираног 1225. године (Истанбул, Музеј Топкапи, Ms 1727). Сафи ел Дин ал Урмави (1216–1294. н. е.), аутор дела Kitabu al-Adwār („Трактат о музичким циклусима”) и ar-Risālah aš-Šarafiyyah („Посланица Шарафу”). Мубарак Шах, коментатор Сафи ел Диновог дела Kitāb al-Adwār (Британски музеј, Ms 823).Anon. LXII in Amnon Shiloah, The Theory of Music in Arabic Writings (c. 900–1900): Descriptive Catalogue of Manuscripts in Libraries of Europe and the U.S.A., RISM, München, G. Henle Verlag, 1979. See Анон. LXI, анонимни коментар на Сафи ел Динов Kitāb al-Adwār. Шамс ал дин ал Сајдави Ал Дхахаби (14. век н. е. (?)), теоретичар музике. Аутор дела Urjῡza fi'l-mῡsῑqᾱ („Дидактичка поема о музици”).
Европа лево|мини|Објашњење дијапазона у рукопису из 10. века Musica enchiriadis Латински трактат De institutione musica римског филозофа Боетија (написан око 500. године) био је камен темељац за друге списе о музици у средњовековној Европи. Боетије је представљао класични ауторитет за музику током средњег века, јер грчки списи на којима је засновао своје дело нису читани нити превођени од стране каснијих Европљана све до 15. века. Овај трактат пажљиво одржава дистанцу од стварне музичке праксе, фокусирајући се углавном на математичке пропорције укључене у системе штимовања и на морални карактер одређених модуса. Неколико векова касније почели су да се појављују трактати који су се бавили стварном композицијом музичких дела у традицији хорског певања.: „Боетије је могао да пружи модел само за онај део теорије који је у основи композиције, али не даје правила за саму композицију или извођење. Први сачувани строго музички трактат из доба Каролинга усмерен је ка музичкој пракси, то је Musica disciplina Аурелијана из Реомеа (9. век).” Крајем деветог века, Хукбалд је радио на прецизнијој нотацији висине тона за неуме које су се користиле за бележење хорског певања.