Албанија се током Другог светског рата, од 1939. до 1944. године, налазила под окупацијом Фашистичке Италије и Нацистичке Немачке. У овом периоду, подручје Албаније је прво, између 1939. и 1943. године, чинило италијански протекторат (видети: Албанија под италијанском окупацијом), а потом, између 1943. и 1944. године, марионетску државу под контролом Немачке (видети: Албанија под немачком окупацијом). Ове марионетске творевине су званично називане Краљевина Албанија (, , ), али су у делу литературе познате и као "Велика Албанија".

Независну Краљевину Албанију је 1939. године окупирала и анектирала Италија и начинила је државним протекторатом у саставу Италије.

Окупацијом и поделом Краљевине Југославије 1941. године, Италија је анектирала делове југословенске територије од којих је неке прикључила Албанији. Албанији су тада прикључени источни делови Црне Горе, јужни делови Србије (укључујући највећи део Косова и Метохије) и западни делови Македоније.

Капитулацијом Италије 1943. године, Албанију окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као де јуре независну земљу под њеном окупацијом. Поразом немачке на балканском ратишту 1944. године, обнавља се Албанија у предратним границама, а анектиране југословенске територије су враћене обновљеној Југославији. thumb|Карта Албаније током Другог светског рата

Позадина

thumb|left| Албански војници на неидентификованој локацији, 12. априла 1939. Како је Немачка анектирала Аустрију и кренула против Чехословачке, Италија је видела себе како постаје другоразредни члан Осовине. Након што је Хитлер напао Чехословачку, а да унапред није обавестио Мусолинија, италијански диктатор је почетком 1939. године одлучио да настави са сопственом анексијом Албаније. Италијански краљ Емануеле III критиковао је план за преузимање Албаније као непотребан ризик. Рим је, међутим, Тирани дао ултиматум 25. марта 1939, захтевајући да прихвати италијанску окупацију Албаније. Краљ Зог I одбио је да прихвати новац у замену за пружање подршке потпуном италијанском преузимању и колонизацији Албаније, а 7. априла 1939. Мусолинијеве трупе, предвођене генералом Алфредом Гуцонијем, напале су Албанију / нападајући истовремено све албанске луке. У Саранди је било 65 јединица, 40 у Валони, 38 у Драчу, 28 у Медову и још 8 у Биштију и Палесу. Првобитни италијански планови за инвазију предвиђали су до 50.000 људи уз подршку 137 морнаричких јединица и 400 авиона. На крају су инвазијске снаге нарасле на 100.000 људи уз подршку 600 авиона.

У Драчу, је снага од само 360 Албанаца, углавном жандара и грађана, предвођена Абазом Купијем, командантом жандармерије у Драчу, и Мујом Улћинакуом, поморским званичником, покушала да заустави напредовање Италије. Опремљени само пушкама и са три митраљеза, успели су да држе Италијане на одстојању неколико сати све док велики број малих тенкова није искрцан са италијанских бродова. Након тога, отпор је почео да се руши и за пет сати италијанске трупе су заузеле град. До 13:30 првог дана, све албанске луке биле су у италијанским рукама.

Не желећи да постане италијанска марионета, краљ Зог, његова супруга и њихово новорођенче Скендер побегли су у Грчку и на крају у Лондон. Дана 12. априла, албански парламент гласао је за уједињење земље са Италијом „у личној унији“ и за свргавање Зога и понуду албанске круне Виторију Емануелеу III. Италијани су успоставили фашистичку владу под водством Шефкета Верљација и убрзо поставили Италијане на водећим позицијама у албанској војсци и дипломатским службама. Албанија је 15. априла 1939. иступила из Друштва народа, из које је Италија иступила 1937. Дана 3. јуна 1939, албанско министарство спољних послова спојено је у италијанско министарство спољних послова. Албанска војска је стављена под италијанску команду и формално је спојена у италијанску војску 1940. Поред тога, италијански црнокошуљаши формирали су четири легије албанске милиције, првобитно регрутоване од италијанских колониста који су живели у Албанији, а касније од етничких Албанаца.

Након инвазије, Галеацо Ћано се надао да ће појачати утисак благонаклоности низом почетних гестова усмерених више на односе са јавношћу него на решавање било ког од дубоких социјалних и економских проблема Албаније. Један од првих Ћанових потеза био је дистрибуција хране и одеће у неким од сиромашних подручја и пуштање политичких затвореника. Лично је поделио 190.000 златних франака сиромашнима у Тирани, Скадру, Валони, Ђирокастри, Саранди, Корчи и Кукешу. Пошто је новац давао сиромашнима, заобилазећи уобичајену бирократију, био је добро прихваћен. Италијани су такође много допринели инфраструктури, пољопривреди и истраживању хрома и угљоводоника којима је Албанија била богата. Италијани су се надали да ће обимна улагања у Албанију донети и економске и политичке користи. Упркос слабој домаћој економији, Мусолини је Албанцима гарантовао суму од 22 милиона фунти током пет година за економски развој, знатно више од 8,2 милиона које је Рим уложио од раних 1920-их. Почетни извештаји о италијанским активностима били су прилично повољни. Чак је и немачки министар Еберхард фон Панвиц, који је непрестано био критичан према Италијанима, благонаклоно коментарисао италијански темпо, који је упоредио са темпом у Аустрији после Аншлуса. Нови грађевински пројекти донели су велике количине капитала и запослили су многе Албанце. Влада је почела да дозвољава Италијанима да заузимају техничке положаје у албанској државној служби, а такође је почела да дозвољава улазак италијанских насељеника у Албанију. То је у великој мери утицало на однос Албанаца према италијанским освајачима и локално становништво их је дочекало са више поштовања и наклоности.

Италијанска марионетска држава

Упркос дугогодишњој заштити Албаније и савезништву са Италијом, 7. априла 1939. италијанске трупе напале су Албанију, пет месеци пре почетка Другог светског рата. Албански оружани отпор показао се неефикасним против Италијана и, након кратке одбране, земља је била окупирана. Дана 9. априла 1939. албански краљ, Зог I побегао је у Грчку.

Настојећи да придобију албанску подршку италијанској владавини, Ћано и фашистички режим подстакли су албански иредентизам у правцима Косова и Чамерије. Упркос Јакомонијевим уверавањима о албанској подршци с обзиром на обећано „ослобађање“ Чамерије, албански ентузијазам за рат је изостао. Војници неколико албанских јединица ангажованих у борбу током почетка Грчко-италијанског рата (1940–1941) заједно са италијанском војском углавном су „или дезертирали или већином побегли“. Извештава се да су албански агенти регрутовани пре рата деловали иза грчких линија и вршили саботаже, али их је било мало. Подршка Грцима, иако ограничене природе, долазила је пре свега од локалног грчког становништва које је топло поздравило долазак грчких снага у јужне области Албаније.

Комунистички и националистички отпор

Почеци комунизма Суочени са аграрним и углавном муслиманским друштвом које је било под надзором безбедносне полиције краља Зога I, албански комунистички покрет привукао је мало присталица у међуратном периоду. У ствари, земља није имала пуноправну Комунистичку партију пре Другог светског рата. Након што је Фан С. Ноли 1924. побегао у Италију, а касније и у Сједињене Државе, неколико његових левичарских штићеника мигрирало је у Москву, где су се придружили Балканској конфедерацији комунистичких партија и преко ње коминтерни, удружењу међународне комунистичке партије. Коминтерна је 1930. године послала Алија Кељмендија у Албанију да организује комунистичке ћелије. Међутим, Албанија није имала радничку класу на коју би се комунисти могли ослонити за подршку, а марксизам је привукао само мали број западнообразованих тоскијских интелектуалаца и сељаке без земље, рударе и друге особе незадовољне застарелим друштвеним и албанским економским структурама. Париз је постао средиште албанских комуниста све док нацистичке депортације нису десетковале њихове редове након пада Француске 1940.

Почеци отпора Енвера Хоџе и Мехмета Шехуа thumb|left|Енвер Хоџа као партизан thumb|upright|Мехмет Шеху као партизан Енвер Хоџа и ветеран Шпанског грађанског рата, Мехмет Шеху, на крају су постали најмоћније личности у Албанији деценијама после рата. Доминантна фигура у модерној албанској историји, Енвер Хоџа је водио свој народ дуже време него било који други владар. Рођен 1908. године, од оца тоскијског земљопоседника из Ђирокастре који се вратио у Албанију након рада у Сједињеним Државама, Хоџа је похађао најбољу припремну школу у држави, Национални лицеј у Корчи. Током 1930. године похађао је универзитет у Монпељеу у Француској, али је изгубио албанску државну стипендију због занемаривања студија. После се преселио у Париз и Брисел. По повратку у Албанију 1936. године, иако није стекао универзитетску диплому годинама је предавао француски језик у свом бившем лицеју и учествовао у комунистичкој ћелији у Корчи. Касније је отишао у Тирану и када је формирана Комунистичка партија Албаније у новембру 1941. године, именован је за генералног секретара странке, на месту које је задржао до своје смрти 1985. године.

Шеху, такође Тоск, студирао је у америчкој стручној школи у Тирани. Отишао је на војни колеџ у Напуљу али је избачен због левичарске политичке активности. У Шпанији се Шеху борио у интернационалној бригади „Гарибалди“ и постао командант једног од батаљона бригаде. По завршетку шпанског сукоба, заробљен је и интерниран у Француску. Вратио се у Албанију 1942. године и убрзо постао истакнута личност. Током сукоба истакао се својим командним способностима. У својим мемоарима објављеним 1984. године, британски извршни директор за специјалне операције Дејвид Смајлеј је написао:

"Мехмет Шеху био је низак, жилав, црномањаст тридесетогодишњак који се ретко смешио, осим на туђе несреће. Говорио је добро енглески, био је врло способан и имао је много више војног знања од већине осталих Албанаца …. Красиле су га особине храбрости, неустрашивости, безобзирности и суровости - похвалио се да је лично пререзао грло на седамдесет италијанских карабинијера који су били заробљени. Прво сам се с њим слагао, јер као војници имали смо нешто заједничко, али моји односи с њим су се погоршали јер је мало учинио да прикрије своју ненаклоност према свим британским стварима."

Почетак албанских комунистичких и фашистичких партија и Народноослободилачки покрет

right|thumb|Застава албанског НОБ-а. Након инвазије на Албанију од стране Италије у априлу 1939. године, 100.000 италијанских војника и 11.000 италијанских колониста населило се у земљи. У почетку је Албанска фашистичка странка добила подршку становништва, углавном због припајања Косова и других територија насељених Албанцима након освајања Југославије и Грчке од стране сила Осовине у пролеће 1941. Бенито Мусолини похвалио се у мају 1941. групи Албански фашисти да је створио Велику Албанију коју су дуго жељели националисти из Тиране. Албанска фашистичка партија на челу са Тефиком Мборјом имала је снажну подршку међу становништвом земље након анексије Косова.

Неколико група које су предводили Баба Фаја Мартанеши, бивши официр жандармерије Гани-бег Криезију, комуниста Мустафа Ђиниши и десничарски политичар Мухарем Бајрактари. Покушај уједињења тих група у једну организацију предузео је мајор Абаз Купи, демократски политичар, који је створио подземну организацију звану Фронт јединства. Овај фронт, који се повећао у року од неколико месеци, сломљен је у априлу 1941. године након пораза Југославије и Грчке. Неки од његових чланова прешли су у колаборационистички логор, неки су ухапшени, а неки други побегли у планине. Ратовање је на неко време престало.

Новембра 1941. мале албанске комунистичке групе основале су у Тирани Комунистичку партију Албаније од 130 чланова под вођством Хоџе и Централног комитета од једанаест људи. У почетку странка је имала мало јавних апела, а чак је и њена омладинска организација имала мало регрута.

thumb|left| Лапидар у знак сећања на партизанске снаге у југоисточној Албанији.